Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

28. октобар 2013.

Писац ради на гориво

Писац ради на гориво, а то гориво су доживљаји... И звучи заиста смешно када неком од мојих сулудих пријатеља кажем нешто као - идемо у авантуру! Као да смо клинци неки и то... Да то неком са стране кажем мислио би да сам луд. Али људи којима се окружујем капирају фору. Капирају да мораш остати дете увек, да би био велики некад... Величина долази са духом, а духа највише имају деца. Како одрасташ, ломе те проблеми, ломи те посао, ломи те све живо и мало по мало, завршиш као огрубели маторац без имало духа у себи. Суштина писања је у тим авантурама, одржавању духа. Узмеш, сконташ нешто, покупиш неко друштво и завршиш негде, радећи нешто, наравно, неочекивано. Инстант материјал, искуство, доживљај који се склапа у речи и у тим речима остаје вечан, да га користиш, изнова и изнова, по жељи.

Лако је било Достојевском да постане велики, човек се коцкао, сваког дана доживљавао нову авантуру... Лако је било и Буковском кад је човек био пијан без престанка... А ја... Синоћ сам се напио као земља. Данас сам цео дан патио. Али оно што сам написао онако пијан, заиста је вредније од свега што сам написао у последњих пола године. Тешко је бити писац... Трошиш се, али потпуно. Свака прича сваког белосветског писца је плаћена, то ти гарантујем. Неко не може да спава ноћима. Неко пати од мамурлука. Неко изгуби стан на коцки. Неко полуди. Али из мог угла гледано - вреди. Једна прича попут "Пада куће Ушер", да се упишем у историју људи и ето вам и стан и памет, нек ђаво носи све...

И не верујем у оне писце који приче не базирају на неком искуству... Један у милијарду је способан само из маште да створи уметност, у коју није умешао пуно свог искуства... Имаш ти тону тих шалабајзера, пишу о Индији, а никад Индије видели нису... Пишу од паду Римског царства, а имали двојке из историје... Неискусном читаоцу би се можда то и чинило океј, понекад. Али људима из Индије и историчарима у овом случају би било пресмешно. Рекли би - шта је ово који курац - пародија? Једино онај Аутостоперски водич кроз галаксију... Па ја се дивим оном човеку. Ја могу много да лупам глупости. Ал' кад човек седне и шест стотина страна ти пише сулуди текст чије те само уоквиривање, покушај да га сместиш у један просторно-временски оквир и повежеш догађаје и ликове, заокупља дуже од било чега сличног... Е, такав човек је једна лајсна. Легендарна лајсна.

Дакле. Клинци. Да вам каже нешто овај пропали писац у покушају (није циљ да будем пропали писац, већ сам пропао и као писац у покушају, чисто да се разумемо) о свему томе. Само авантура. Доживљај. Нешто попут онога кад одеш да се видиш с друштвом из средње, па се једно пиво претвори у шест, седам, па те замало упуцају и на крају завршиш преко сто километара удаљен од места на ком си до малопре био, потпуно непозван код ортака који није (ипак јесте) славио рођендан. Авантура. И мало ангажовања, издавачи ово-оно. Иначе, пенис, као што сам га добио ја.

п.с. Има времена, за пар авантура постајем неко успешан!

У четири изјутра

Исусе,..................

Па, онда,
чак и кад си мртав пијан,
ти волиш једну малу црвенкасту девојку
са плавим очима...
Чак и кад си заиста разбијен као пичка,
ти си заљубљен до ушију и трудиш се да будеш добар човек...
Чак и када знаш да ниси добар човек,
ти ствараш,
ти покушаваш,
ти сањаш то...
Ту неку ванредну ситуацију,
у којој можеш да живиш као уметник
и притом не мораш да продајеш Лаки Страјк
кратки, тврдо паковање, без маркице,
да би преживео...
Мислим, разумеш ли ти сулудост свега овога?

Чоколадне зеке ће појести чоколадне девојчице чија је кожа бела као снег,
али да ли ико заиста мисли да ту има места за уметност'?
Брале, уметност нема места ни сама за себе. Ја сам мртав.

Волео бих да водимо љубав. Онако, право, премоћно.
Требаш ми вечерас.
Иако сам пијан и кита ми се вероватно не би подигла.
Требаш ми више од свега. А све је то садржано у оној папучарској речи
ЉУБАВИ.

А суштина мутног вида и осећања је та љубав коју према теби осећам.
Иако си буцмаста веверица. 

22. октобар 2013.

Мало ништа, ради континуитета

Мислио сам вечерас да објавим нешто старо, ал' сам себи рекао - јебеш то, мораш писати. Синоћ сам исто писао, само нисам објавио. Кукао како ми фали пара и то. Кога боли курац, фазон. О чему сад да вам пишем?

О пропасти света? Писао. О свачему сам писао. А сад немам инспирације да смислим нешто ново о чему бих говорио. Ето, можда... Желим само да кажем да су ми потпуна мистерија сви ти људи који имају идоле. Не мислим на узоре, оно као кад си музичар па би да будеш као Кобејн или кад си сликар па готивиш Далија... Говорим о оним људима којима је рецимо битно које млеко купује њихова омиљена позната личност, па онда и они купе то исто млеко и осећају неку врсту повезаности са идолом. Нема везе што и хиљаде других људи купују то млеко. Мислим, чему то људи, кој курац? Седиш на каучу, гладан и јадан и гледаш на тевеу тог твог идола који има милионе и шмрче кокс и разводи се на сваких месец дана... И идеш унаоколо и хвалиш га, а никада нећеш бити као он... Мислим, логично је, шта знам, бавиш се компјутерима, желиш бити нови Бил Гејтс... Ал' не можеш се бавити компјутерима и бити Цеца, бокте, па не иде, кроз милијарду боја и облика да га провучеш, опет неће ићи. То ми је скроз апсурдно. И тако.

И сулудо ми је то што немам ништа слатко у кући сад, а душу бих дао за велики Јојо, знаш ону чоколаду с рижом... Јој, како је добар био некад, док је био у папирном омоту са два кинеза нацртана горе... Сад је срање, али је ипак бољи од Милке и тако тих чоколада... Ал' наш'о сам си нову варијанту неку... Има она Свислајон чоколада за кување, јефтина, а није грдна и горка као неке, већ скроз кул, слатка, јестива, дељем кад год набавим... И тако.

Доста сам писао. Овај мој Мали кер Џо вечито прави срања. Баш га волим. Зна да се кези и то. Одо' сад.

20. октобар 2013.

Трећим оком

Она ми каже -
чекам те.

Све се мислим,
ено је гола на кревету,
чита неку књигу,
маше ногицама и
чека ме. 

Онда дођем кући и
затекнем је у кухињи
како куса џема 
и потпуно умазана
плеше у старој, флекавој мајици...

Наравно да сам заборавио
да се те сцене са голотињом 
појављују само у филмовима.

Али нешто не штима.
Сасвим је предивна овако
и негде у суштинским дубинама мог ока,
заиста сам ово очекивао
од тако предивне ње...

19. октобар 2013.

Три кесе за ђубре

Упознао сам је једне вечери, сасвим случајно и можда помало филмски, док сам покушавао да се снађем на улици на коју сам излетео из клуба, страшно увоштен. Седела је у колима и чекала зелено на семафору. Насмешила ми се видевши колико сам сулудо изгубљен. Када сам пијан мени не треба пуно да учиним нешто, па сам одмах потрчао за њом и, па, знаш оно... 

ХЕЈ! ХЕЈ! СТАНИ! КАКО СЕ ЗОВЕЕШ?!

Трчао сам за њом сигурно триста метара. Можда и више. Један семафор је одлучио нашу судбину. Да је било зелено, никад је више не бих видео. Овако, па, био сам довољно шашав да пристане да попије пиће са мном. Само једно, нагласила је, али ипак. Попили смо то једно, проћаскали, било је баш-баш кул. Можда сам био превише пијан. Углавном, некако, завршили смо у мом стану. Седели смо мало, у фотељама, једно наспрам другог. Онда сам скочио и пољубио је. Узвратила је. Љубили смо се мало, а онда сам кренуо мало ниже. Одгурнула ме је. "Баш зато што покушаваш да ме такнеш, од тога нема ништа", рекла је."Нисам ја нека курва." Био сам сувише пијан да кажем било шта, па је само отишла, оставивши ме на поду унезвереног и поред мене број свог телефона.

Пар година касније, били смо венчани, један од оних срећних парова са пудлицама и много цвећа по кући... Возио сам се булеваром уживајући у врућини, гужви и радију, срећан што ћу баш тог четвртка доћи раније кући и сексати је скроз добро, знаш, у једном од оних налета страсти... Откључавао сам врата када сам зачуо буку из кухиње. Потрчао сам унутра, звучало је поприлично опасно... И било је. Неки тип ју је нагнуо преко стола за којим смо Ми ручавали годинама и сурово га забијао док је она подврискивала: "Волим те! Јеби ме, јебиии мее!"

Шчепао сам га врат, иако сам био дупло мањи, рекавши му: "Бежи." За неко чудо, послушао ме је и одјурио као ветар. Она је, с друге стране, лежала ту, нагужена, страшно секси и покушавала да се присети свих филмских изговора, па чак је и изговорила оно чувено "Није то што мислиш". Па шта има да мислим кад сам видео све. Страшно. Углавном, везао сам је у подруму, мало се опирала, али сам то решио поприлично лако.

Чистио сам свој пиштољ када се освестила. "Љубави...", почела је, "Ти си мој... Овај, што ме не одвежеш?" Правио сам се да не чујем. "Сећаш ли се како смо се упознали? Када сам ти се смејала на семафору, па смо отишли на пиће... Је л' се сећаш? Или онда када смо трчали голи по плажи, заједно..." Склопио сам пиштољ. "Па онда када сам те гурнула у базен, а ти ме повукао унутра..." Нервозно се смешкала. "Или онда када смо учили заједно да кувамо, па смо били вечито мусави и лепљиви..." Репетирао сам и кренуо ка њој.

"Баш зато што покушаваш да ме такнеш, од тога нема ништа", рекао сам. Суза јој се скотрљала низ образ. Одложио сам пиштољ и везао кецељу. "Пре него што смо се срели... Сећаш ли се шта сам радио?" "Не... Не сећам се, пусти ме, молим те..." "Био сам месар. И бичарко... Увек сам ја кувао." 

18. октобар 2013.

О тишини у тишини

Тишина и није баш најбољи партнер
за писање, могу ти то рећи.

Тишина ти је као црна рупа,
знаш, што више јој дајеш
то ти више узима
и ту нема нигде краја...

Музика је та битна ствар,
као Хигсов бозон,
она ће твојим мислима дати димензију,
учини их стварним
и уједно ти дати ритмику
која омогућава да их осликаш на папиру...

Из емоције ниче креативност
и никада се немој плашити да
неку песму слушаш изнова и изнова
док пишеш...
Иако заправо не чујеш те речи,
иако су твоје мисли негде сасвим другде,
потпуно умршене са твојом причом,
ипак ти је потребна,
док буди ту емоцију изнова и изнова,
слушај, само слушај...

И сад се ти питаш,
ко сам ја да попујем?
Јебеш га, не знам, и сам сам страшно млад, рецимо...
Али заиста сматрам да је тишина џелат добрих прича.
Ако неке и буду добре, увек ће им фалити
та димензија, ритам, можда чак и емоција...

Тишина ти је рај за размишљања...
Само не претеруј, отераће те у лудило,
кад тад.

17. октобар 2013.

Свемирска одисеја 2308


Било је јутро и био сам поприлично мамуран, егзибициониста  у сецкању шаргарепе с неким скривеним фетишом везаним за одсечене прсте, изгледа. Шпорет се опако димио, јер сам заборавио да склоним топљену чоколаду, којој сам у међувремену заборавио намену. Све је било релативно у реду, дакле, све док се нисам осврнуо и угледао њу како у гаћицама покушава да се провуче иза мене, вероватно у намени да се дочепа одеће у ходнику и клисне напоље. Па, и даље би све било релативно у реду да јој је то пошло за руком. С обзиром да није, уследио је тренутак сагледавања, одмеравања и дуге непријатне тишине коју сам ја покушао прекинути рекавши - Мислим, могла си скинути те гаћице. "Не, не, ово је једна велика грешка", рекла је, а затим изашла из стана, у гаћицама. 

Слушао сам радиокс Б166, најновијег наследника радија, коначно у стабилној верзији. Трчкарао је око стола док се звук сасвим јасно одбијао о зидове и стизао до мојих ушију. Док сам покушавао да схватим како сам дошао на идеју да мешам чоколаду и шаргарепу, закачио сам део програма - Тренутно је двестадвадесет и шест степени на Месецу број дванаест, док је на Земљи и даље, освежавајућих, тридесет и девет степени. А сада кратак преглед вести - један мутант са суперснажним зубима је прогризао кроз рушевине зграде и спасао дванаестогодишњу девојчицу, четрнаест нових врста неса са сојиним млеком је измишљено, а научници предвиђају да ће до две хиљаде триста педесет и прве поново бити нормализован број становника, па ће се почети бавити тражењем лекова за болести...

Једна ствар ми ухватила пажњу. Ти мутанти, све их је више на овом свету. У том тренутку се вратила и она унутра, постиђена. Прошло је десет минута, а ја сам се питао да ли је успела стићи до паркинга пре него што је приметила, онако збуњена... "Само да узмем о-одећу", рекла је загледавши се у под. Наравно - рекао сам искључивши ринглу. А онда, ко за врага, одједном мрак. Нестало је струје, а мој аутоматски кључ у вратима је шкљоцнуо. Стајали смо мало тако у мраку, а онда се са разгласа зачуло - осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата, осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата... 

"Где ти је онај мануелни подизач, да откључам врата?", упитала је. Рекох - то не ради. Стара зграда, јебига. Али може се отворити хидраулика ручно. Само за то треба бити изузетно снажан. Намрштила се. Знала је о чему говорим. Наиме, она је била такође мутант. Доиста љупак мутант, са чудном моћи. Она је, у току секса, добијала надљудску снагу. Нешто као лепушкасти Хулк са грудима који се не љути, већ јебе и постаје јак, отприлике. Узео сам је за руку, тргнула се, али скроз благо.

Па теби се жури да побегнеш одавде, не мени - рекао сам. "Е баш ми се не жури", љутнула се. Хајде на вечеру - добацио сам и отишао у кухињу. Убрзо ми се придружила. Шчепала ме је за крагну, оборила на под и зајахала. Чинило се да јој се ипак жури да оде одавде. Наместила се и кренула брзо горе-доле, све док нисам експлодирао... Онда је устала, подигла ме једном руком и посадила на још увек врелу ринглу. Подвриснуо сам као цурица и скочио, са само кецељом на себи, а она је већ била на вратима. Једном руком их је отворила. Онда се повратила, насмешила и бацила ми холограмску визит карту. "Ево цурице, назови ме", рекла је нежним гласом у огромном телу. 

Пар месеци касније, седео сам заваљен у фотељу и слушао је како свира небеску музику на једном од оних нових инструмената, сулудих... Било је предивно. И ето, ставио сам штипаљку на прст. Знаш оно, некадашње - нек ме неко уштине да видим је л' сањам.

16. октобар 2013.

Митоман поново јаше (луду кобилу звану уметнос')

Знаш, нисам баш одавно сео овако, пустио неку музику и откуцао пар редова нечега... Не памтим кад сам написао последњу причу. Песме су ми биле умируће. Али, ето, и то је прошло. Митоман се вратио са годишњег (малтене па буквално) одмора и писаће сваког дана. Сваког, као некад. Некад, кад сам био онај вечито понављајући сероња. Можда сам још увек тај човек. Можда сам неко други, озбиљнији и бољи... Поприлично зарђао за ово, да, али могуће мало озбиљнији и бољи...

Данас сам стајао у цркви, гледао у ону огромну куполу и контао о моћи Свевишњег док су људи палили свеће за своје мртве и за своје живе и све је било у реду. Онда сам изашао и ходао, само право. Ушао сам у воз, сео на топло место и зурио кроз прозор. Видео сам један мост, био је поприлично леп. И један тунел, био је страшно мрачан. Онда сам изашао из воза и ушао у аутобус. А онда сам изашао из аутобуса и стигао кући. У кући је било поприлично тихо, свако се бавио својим послом. Кренуо сам уз степенице, ка својој соби. Застао сам испред, отворио шкрипава врата и закорачио, скроз плитко. Падао сам, то знам, вероватно јер сам закачио праг... Али нисам пао на земљу. Пао сам право у фотељу до једног чове са козјом брадицом и цвикерима. Понудио ми је чај. Одбио сам. Уследила је драматична пауза. Онда ми је понудио мафин. Узео сам. Само један. И још пар. Онда сам се попео назад у своју собу и легао на кревет. Мало гледао у ламперију. Шит, неке ствари се никад не мењају. Као на пример кад људи мисле да пишеш урбани блог, па ти замерају што користиш реч "контам". Прика, ово је лични блог. Знаш, оно, пишем шта желим. Пре пар тренутака сам желео да пишем као ретардиран клиња. 'Ебига, без увреде, има и у томе неке лепоте. Једноставност је лепота, рече неко некад.

И тако, драги случајни посетиоци овог блога, хвала вам на пажњи и оно, јест ово срање од уводног поста у враћање у уметнос', ал' ћераћемо се још, биће кул. Срцад шаље Митоман. 

01. октобар 2013.

Бићу

Једног дана ће ова њушка бити на вестима.
Из овог или оног разлога.
И једнога дана ћу бити више од обичног спадала
и лошег сина лошег оца,
бићу више од пропалице из краја
или студента који вечито вара,
бићу неко ко заиста разуме
како вратити морал и срећу у свет
у коме их је, наизглед, некад било...

Бићу или самоубица или славан писац,
ако то писац икада може бити...
Бићу више од подсмевања у ћалетовом гласу
и више од лењог скота о коме кева говори комшиницама на кафи,
бићу неки заиста
сулуд створ,
јебеш га...

И можеш рећи да серем,
да претерано романтичарски пишем,
да заиста нисам ништа више од онога
што сви говоре да јесам,
И можеш рећи и многе друге ствари мени,
о мени,
свеједно,
само ћу климнути главом и бити један корак ближи
минутажи у Дневнику у пола осам,
на овај или онај начин.

И хајде сада,
реци ми да се не бојим смрти
док везујем омчу око врата,
бирајући сопствени излаз
радије него да будем на спавању преклан...
Реци и да завршимо с тим.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren