Гори, гори!

Горело је. Све око мене је горело. Чуо се врисак. Ватра је гутала све пред собом. Болело је. Ватра ме је полако обузимала. Потрчао сам, вриштећи. Хтео сам напоље. А он ме не пушта. Никада, никада. Осуђен на читаву вечност у тами. У сени његових размишљања и дела. Заточен у вечним ватрама срца, мучен на хиљаду начина. Ударао сам и ударао по оковима тешким. Гребао по зидовима пламене тамнице. Плакао тихо, да он не чује. Урликао гласно, али нико није чуо. Само он. Време је пролазило, јачао сам. Пре неко вече сам успео да побегнем. Прогризао сам кроз црне зидове, протрчао кроз ватре, пролетео кроз мисли. Видео сам га, како дрема у старој фотељи. Забављао се куњајући уз неки филм. Било му је лепо. Обријан, мирисан, срећан. Све оно што ја нисам. Врхови моје дуге браде су још увек горели, док сам полако бос корачао према њему. Прошао сам поред њега, полако, тихо, као сена. Знам да немам пуно времена, помислих. Узео сам парче папира и записао пар редова. Пар редова који ће га можда пробудити једног дана. Пар редова које неће смети да погледа, јер ће знати да их није он писао. Пар редова који ће показати моју снагу. Преузећу власт једног дана. Умочио сам перо у мастило, и полако почео...Тек што сам написао пар редака, музика се заустави, а он се пробуди. Гневне очи су севнуле. Гледао ме је, презриво. Мој тамничар. Мој тамничар, добар човек. 

"Ниси смео да бежиш", рече полако, "Знаш да ћу те вратити назад, на још дубље и још горе место."

"Знам. Али сувише сам снажан. За који дан нећеш моћи да ме победиш. Ја сам ти."

"Знам ја то. Али ти и ја никада нећемо бити једно. Један ће владати, други ће плакати. Тако је било, и тако ће бити."

"Мислиш да ћеш заувек владати? Мислим да је време да погледаш у монитор свог лаптопа. Оставио сам ти поруку", рекох и насмејах се грозничаво.

Прочита наслов: "Како боли", и осети се пораженим. Гнев се појави, стегну песницу, и удари ме. Мене, свог нејаког брата. Затим ме одвуче у срце, у ком пламте најскривеније жеље, и закључа ме. Зазида ме леденим ветровима и прекри снеговима. А ватра у срцу је још увек тињала. Разум је победио, рече он. Затим погледа наслов писамцета откуцаног у тренутку његовог одсуства, и задрхта. А ја сам се смешио, ја сам чекао.