Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. децембар 2014.

Новогодишња листа (не)срећника, 2. део

Изгледа да је дошао и дан када ћу, након смрзавања по граду, доћи кући и захвалити се свима који су учинили ову годину бољом за мене. Наравно, ово нема везе са шлихтањем, поприлично сам срећан с обзиром да ово ипак, на крају, није била тако лоша година. Представљам вам следећи наслов у издању Митомана 2014:

Листа свих океј особа којима ћу бити вечно или привремено захвалан на томе што постоје или су само добре, лепе и квалитетне особе 

Дакле, ни овде као ни у првом делу редослед није важан, сви су океј на свој начин и тако то. 
  • Желим да се захвалим теби, мозгу, тачније мени, што си био ту и коначно смислио неки океј начин за финансирање наших авантура и зајебанција. Без тебе бих и даље био у магацину, што би било поражавајуће за све аспекте мог живота осим уметности.  Као што рекох, редослед захвалница нема никакве везе.
  • Коки, добар си пријатељ. Да идуће године удупламо број попијених флаша вина, ловова на књиге и авантура.
  • Фиксе, ти си реално једина особа за коју знам да би без тренутка размишљања дала руку за мене.  Што је баш до јаја. Готивим те што си најпоштенији лик у овом исквареном граду. И оно, да у ово доба идуће године будемо милионери!
  • Хвала и мојој бившој девојци Патофни, јер сви кажу да сам се доста уозбиљио после ње, што ми тренутно баш прија и од данас то не сматрам смртном увредом. 
  • Што се тиче технике, хвала мојој Тошиби што ради као први дан иако сам јој убио тастатуру лимунадом ове године. Волим те, буди увек поред мене. 
  • Хоћу да кажем свима да је Томцан, мој велики пријатељ, Отац Лиге и класично сјајан компјутераш један од најкреативних људи у смишљању великих планова за завођење диктатуре коју планирамо једног дана да заједно остваримо. Хвала му на томе и на много чему другом, а нарочито на томе што је лојалан и више не касни на састанке Лиге која још увек броји два и по члана.
  • Такође желим кажем хвала Толићу, легендици која је видела пуно и Мијату, који је један океј буцкасти мјеталац. Реално, онда кад сте ме ухватили да преписујем Аналогну и кад је хтела школа хтела да ме убије јер сте се продрали да сте провалили систем захваљујући мени је била прекретница мог живота. Наравно, било је мало срање бити студент наредних месечак дана, али од тад се осећате кривим за тај инцидент па сте ми и више него довољно пута помогли и далеко олакшали моје студирање. Обећао сам да ћу вас водити у кафану кад дипломирам, да знате, нисам заборавио и једва чекам да вас шпрдам без бојазни да ћете ме оборити на вежбама. 
  • Буђо, ти си мали и имаш великог бату, али без твојих доручака, пеглања веша и свих чоколада које ниси хтела па их мени проследила, мој живот не био тако солидан. Хоћу да ти кажем да те воли бато иако си тврдоглаво говедо.
  • И хвала Банки Интеза зато што држи добар курс долара и не поткрада ме као државне институције. 
  • Мој стари, иако је луд, се стварно исцимао овог лета. Провели смо више од десетак дана на крову, заједно, али зато ја сада имам кровни прозор са све оним кровићем и полицама за књиге са стране. Хвала му на томе што је радохолик и 'оће да ради и кад треба и кад не треба. 
 

  • Е да, захваљујем се и Скроз доброј пекари што ме је хранила ове године и има ону мрежицу која разбија. Останите океј храна.
  • И Мићуну, мом брки који је баш мачка од поверења. Испричали смо се сто пута ове године и ниједном није ником рек'о. Давао је он мени неке савете, ал' га ништа нисам разумео јер је звучао као да нешто зановета - мрвмавмрв...
  • Захваљујем се и пријатељима са којима ћу стајати сат времена на -18 напољу, вечерас, и даље их волим иако нису баш најчистији у глави. Дуге гаће фтњ! 
  •  И сви ви које нисам успео или сам заборавио да поменем, ако сте били добри према мени, супер сте, готивим вас! 
Ето, за крај године, календарски, срцад. < 3

30. децембар 2014.

Новогодишња листа (не)срећника, 1. део

Схватио сам управо да би требало да направим листу свих оних којима желим опсовати нешто у овој години, па да се, ако буде среће, у Новој не видимо уопште и да коначно постану људи или нешто налик томе. Такође сам схватио да би требало и да се захвалим неким људима за неке ствари које су ме учиниле овим што данас јесам. Дакле, листа ће бити, не знам баш колика, јер треба тек да је напишем, али сматрам да ће лепо сумирати моју годину. Такође, редослед није важан и немојте обраћати пажњу на њега. 

Листа опсованих, проклетих и осуђених на вечни хејт од овога дана па док се нешто не промени или умрем

Лично ћу се обратити свима, чисто да се лепо растанемо у овој години. Уколико се пронађете на листи, молим вас да више не сецкате шарена слова из новина и шаљете ми их у облику претеће поште.
  • Комшија, папак си. Да, управо ти који си ме је јурио да ме повезеш до града пар пута, па ми сад увалио крш од компа да ти поправљам, иако сам управо због таквих срања и непрестаних позива престао да се бавим поправком тих богом даних справа. Сви ви, волим свој комп, туђе мрзим, не зовите ме икада да вам поправим комп.
  • Бивши директоре, то што си ми се смешкао и тапшао ме по рамену не мења чињеницу да си највећи шупак кога сам ја икада срео. Такође, сазнање да си писао један износ моје плате у књиге, па потом тај износ делио методом једна парица теби, једна парица мени је толико подла да ја немам речи. Све би то можда и било у реду да ти већ ниси прљаво богат и да моја плата није била изузетно мала.
  • Летња Олујо, то што си ме блокирала на фејсу зато што сам ти рекао да боље живиш него овде је био брилијантан потез. Чињеница да не планираш да ме одблокираш као протеклих двадесет пута те је довела на ову листу. А могли смо бити до јаја пар. Сећаш се онда кад смо причали на скајпу, па сам те шпрдао за гласић и то што си ниска као шумска печурка, па си ме ти блокирала на три дана? То су била времена.
  • Магацински штакоре, колега, најискомплексиранији си, да кажем, сероња, и то ме је много нервирало док смо трунули заједно на робији. Дакле, ја нисам хтео да се свађам и радио сам шта ми кажеш, иако ми ниси шеф. Дабогда радио у магацину и кад завршиш факс, кад га толико волиш и осећаш се битним у њему.
  • Љубавнице мог разведеног буразера, комп ти је срање, деца су ти неваспитана, а када се сретнемо на улици треба да кажеш "здраво" уместо "мали, ти рече да ћеш доћи, ал' те нема?". Не желим ништа друго рећи осим да ћеш морати наћи другог мајстора, кога ћеш морати да платиш.
  • Мацо, ти си моја бивша нешто (ниси била ђевојка, реално). Ал' си такво ђубре да је то напросто невероватно. Преко свега бих прешао када би ме позвала да се поватамо, јер, реално, миришеш до јаја. Али ти мислиш да је Митоман дете па да можеш да га шеташ, чак и преко блога. Што је баш апсурдно. И реално, каква се то жена повата са неким другим, а ниси још ни прешао границу? Овде би добро легла она песма - Ко те кара, нек ти пише пјесме.
  •  И ти, студенту генерације, јебем ли ти семе покварено, што ме попљува свуда редом где си прош'о. То што сам ја положио најтеже предмете пре тебе и са већом оценом јесте ужасно, верујем. С друге стране, то што сам се снашао, као сјајан истражитељ превара и поштовалац технике и иматељ пријатеља, је моја ствар. Ти имаш знање, имаћеш паре, бићеш инжењер... А ја... Мене боли курац. Треба имати животну сналажљивост, а то се сасвим добро могло стећи у овој нашој школи. 
  • Литл Принцез Леја илити брадати Тиме из Холандије, од два метра и сто двадесет килограма, мрш, пу, обманитељу поштених играча онлајн игрица! Додао сам те за пријатеља, јер сам, поред врхунске партије, желео да си женско и да се приженим за папире и да живимо љепо у Холандији, Белгији или Њемачкој. 
  • Ви креатори најпопуларнијих серијала од књига, манги, филмова и серија па на даље, мрзим вас све и пљујем, јер сте спори као кита и ништа не умете да одрадите на време, већ вам је сасвим у реду да следећа књига/епизода/манга изађе 2016. године. Само се зајебавајте, могли би да се деси да вам једног дана неки фан бане на врата са секиром, само да знате.
  • Сви ви остали које сам заборавио да поменем, не брините, чим вас видим негде схватим колико вас хејтујем и зато се не осећајте изостављеним са ове листе. Да будете живи и здрави и да се сви одселите за Америку.
Схватио сам да је предугачко да напишем и листу захвалницу, па сам контао да је напишем сутра. Можда будем имао баш срање дан, па ето прилике да га мало поправим. Ко иде даље? Ко иде даљеее? Сазнајте у следећем посту...

Родитељи су хаварија

Родитељи су отприлике напасти које ти ни у десет увече, док лежиш у кревету, вољан да ставиш тачку на овај јебен дан, не дају мира већ морају да ти саопште да планирају сутрашњи дан да ти сјебу. Родитељи су изузетна бића која су те створила да би, након двадесет година цимања и одрицања, коначно, имали биће које мора без поговора да учини тражено... Нема оно, имаш ли планове сутра, већ сутра у десет ћеш да урадиш то и то. А онда се убаци оно друго и дода - е, да, негде око један би требало ово да обавиш. Ти кажеш - хвала вам, сјајни сте... А у глави ти одзвања - на одгајање детета у Србији се до двадесет и друге потроши око осамдесет и шест хиљада еура...

Мислиш, уколико скупим осадесет и шест хиљада еура, можда ми коначно дају мало мира, оно као, дај да се видимо на недељном ручку уместо уторком на свађи и дај да јебено коначно будемо сви срећни, да се шпрдамо нешто, а не да се вечито осећам као да ме неко пијуком удара по глави... Али то не функционише такоо... Када се родитељи свађају, најбоља ствар коју можеш да урадиш јесте - ништа. Држи се по страни, уживај у свом чоколадном млеку, читај књигу, јебе ти се... Кад си сувише мали и слушаш та срања нескладног брака, све ти некако изгледа страшно... Оно као, ужас. Али то није ужас. Ужас је то што се већина парова замрзи након двадесет година заједничког живота. И ужас је то што их само навика и зависност држе заједно. Дакле, то је оно што је заиста јебено ужасно. И никада немој глумити дежурног полицајца, јер онда ће се десити фасцинантна ствар - зараћене стране ће се окренути против тебе. Сва њихова мржња ће сада бити уперена само у тебе, јер немаш поштовања, јер си се приклонио овоме или ономе, јер шта ти има да се мешаш, ко је кога родио...

И можете ми рећи шта хоћете, али никада, НИКАДА не бих оженио жену која ми не одговара. Може она да има мана колико хоћеш, али то морају бити мане са којима ја могу живети. А реално, ако нађем жену која мрзи свађе подједнако као ја, никада се у животу нећемо посвађати, све ћемо дијалогом решити или неком другом методом и биће океј... Ако ожениш жену сличних интересовања и погледа на свет, онда верујем, заиста, да чак ни након двадесет година, не може бити толико сјебаности и нарушености односа међу вама.

Дакле, родитељи су нервозни људи, учесници фамозног круга викања, а чик погоди ко је на мети када их изнервира шеф или колега на послу. Тако је, ти. И сад, док неки срећковићи уче како треба, ми, већински остали, учимо како се не треба понашати... И новчани статус има утицаја, приметио сам, на осећања и емоције родитеља. Рецимо, када сте тешка сиротиња, родитељи се воле и супер су. Зато ти је и оно на тевеу кад снимају неку сиротињу са деветоро деце тако тужно и срцепарајуће. Зато што се родитељи волу и деца се волу и сви се волу. Када родитељи имају пуно пара, онда се вероватно не волу, али нико то не примећује, јер имају све, зашто би се свађали?  Проблеми настају када се нађеш у средини... Дакле, средња класа је пакао. Имате пара, али за основне потребе, океј кућицу и неки буђав ауто. Али онда крећу да се јављају жеље... А с обзиром да нема довољно пара да се све те жеље могу испунити, свађе постају твоја сјајна свакодневица.


Отприлике, пат позиција детета је најтужнија. Уколико побегне из топлине родитељског дома, мораће да плаћа стан и ништа неће створити, за цео живот, што би могао оставити деци. С друге стране, ту је и дуг од осамдесет шест хиљада еура, који се мора признати и исплатити зарад апсолутне слободе. Са треће стране, можда је најбоље да заборавимо целу ствар, да  ја одрадим шта ми је речено и правим се да је све у реду, док изнова и изнова покушавам да прочитам страницу књиге слушајући како се родитељи свађају...

п.с. Нестало ми нета док сам синоћ писао, одрадио сам све речено, провео цео дан напољу на минус шес' степени, дошао кући, сачекао ме интернет и глупи проблеми на послу што имплицира да је ово један сјебан дан. Али сам био на банкомату и осећам се богато иако нисам, што је сјајно. Живели родитељи!
п.п.с. Јеботе, звао ме први "комшија", који повремено свраћа код својих родитеља овде, да му поправим комп. Каже човек - изађи, ја изађем, ево ти комп, мало је прљав, ал' нема везе, јави шта си урадио, доћи ћу за три дана по њега. Шупичкуматерину комшија!

28. децембар 2014.

Срећни празници.

Није било нимало лепо. Пећ, његове слике, снег... Баш је била сјебана. Гледала је у сијалицу и плакала. Јебеш све. Могла је постати молерка, пекарка, брокерка... Госпођа, богата дама, можда чак и краљица неког удаљеног места. Али она је ипак седела у топлој соби и плакала. Онда је чула је звук разбијеног стакла. И одједном се нашла лице у лице са провалником. Престравила се. Ухватила је књигу да се брани. Ко се још брани књигом? 

Није имала појма шта ради. Није ни вриснула. Само је стајала тамо и држала књигу чврсто испред себе. Провалник је извукао пиштољ и кренуо ка њој. Онда се ниоткуда створио он. Пролетео је кроз стакло на најсмотанији начин икада. Ударио је смешног провалника и почео да се рва са њим. Имала је осмех од уха до уха. Очигледно је све било исценирано, на поприлично лош начин. 

Када је "савладао" снажног противника, пришао јој је, извукао однекуд пластични цвет и рекао: "Имаш среће што сам пролазио баш ту близу, па сам те чуо како запомажеш и дошао да те спасим." 
"Кретену, сломио си ми два прозора и направио хаос по кући! Види ово! И ти, магарче са пода, мислио си да те нећу препознати ако ставиш ту смешну капуљачу и цвикере?! Мислим, добро, нисам те препознала, ал' м'рш напоље обојица!", викала је она озбиљно доказујући да жене не умеју да цене романтичне гестове.
"Брате, мислим да није баш најбоље реаговала на спашавање... Па, напуштам вас сада, голупчићи, ћаос!", рече савладани провалник и изађе кроз поломљени прозор као да се ништа није десило. 

"Океј, опрости мацо, опрости", викао је он док је чистио стакло уз претње и повремене ударце њеном папучом. 
Била је заиста срећна што је поново ту, иако јој је дуговао триста еура и остварење свих снова.

26. децембар 2014.

Озбиљни проблеми озбиљног човека

Опет сам се напио. Мамурлук ме убија цео дан. Али то није битно. Некако, нисам баш у равнотежи. Фазон, сви ми кажу да изгледа као да пишем преко курца. А није тако. Наравно, можда се магија мало похабала, али и даље је ту. Волим да пишем. Међутим, моје речи не раде. Радим и трудим се да постанем успешан. Оно као, да не мисли стари како сам ленчуга и то... Сад, кад је видео да се могу зарадити паре и на мој начин, без мотике, подржава ме. Уколико и овде пропаднем, опет ме неће подржавати. Јебеш га, леп је осећај кад је неко поносан на тебе, па прича о теби, нешто лепо, за промену. Цимају ме да дипломирам, али мени се не жури. Јебеш диплому, ионако је њена сврха да виси на зиду. Нисам то видео пре пар година, сада видим. Та диплома, када је узмем у руке ће означити крај најбољег, реално, периода у мом животу. Баш је било до јаја. Да сам имао иоле кеша, било би још сто пута боље. Но, ни то није битно.

И гледам сад, то цимање и све полако води до једне ствари - озбиљности. Реално, могу ја да се спрдам около и да попијем коју или нешто, али то не значи да сам неозбиљан. Раније сам само имао план, сад се трудим да понешто и остварим. Немам девојку од априла ове године, што отприлике имплицира да сам кроз везу заборавио шта се и како ради, па сад не могу да се сетим. С друге стране, ова озбиљност, ма како донекле добра била, има озбиљних мана. Хаха, озбиљност има озбиљних мана. Још увек имам смисла за хумор, то видим по пријатељима. Али брате, негде од октобра сам кренуо да се цимам око неких риба и ето, ништа се не дешава. С некима одмах сконтам да неће бити ништа, а с другима ће можда бити, ал' за ко зна колико времена. Не умем да разговарам са њима као некад, безобразно, него све нешто као фино, трудим се, купујем им чоколаду и тако то... 

Контам да можда више апсолутно нисам занимљив женама. Раније, као, појавим се, изузетно каратеристичну њушку имам, па оно, зезам се и запамти ме нека девојка. После јој кажем да пишем, она се одушеви, ја од старта све искрено јој кажем - дебела си брате, ал' ја сам мршав па смо таман - и ето, лако. Сад, што сам бољи и што се више трудим да не будем олош (раније сам се трудио да будем олош, па ти види) жене само одлазе. Капирам ја да оне воле да се свађају и да их повремено зајебеш нешто, ал' мени се то тако не ради... Оно, брате, да л' је могуће да је толико тешко наћи неку мачку коју има неку баш велику страст, као ја за књиге рецимо, и да лежимо, гледамо неки филм, креснемо се, испалимо буксну једном у шест месеци, рецимо... Шта ја знам. 

Да сам мачак, овако бих изгледао.
Последња којој сам узео број је преврнула очима кад сам јој касније споменуо књиге или било шта слично. Брате, капирам да студираш економију и да ћеш бити шеф, ал' не мораш бити толико ђубре, још си на факултету. И тако, не знам шта да радим и како, ал' муче ме ови озбиљни проблеми одрастања. И чекам нешто да се деси, као, нема везе што само седим код куће и радим.. А кад завршим, уместо да утекнем од монитора, ја нешто чачкам још пола сата, па онда још сат зурим у празно. Ни сам не знам зашто. Онда одем да спавам. 

И сад, није да ја пишем овде ишта преко курца, него јебеш га, променио сам се, некако, ја желим, али као да ме нешто кочи. Можда би требало да отпутујем негде. То би била сјајна идеја, али немам с ким. Сви моји пријатељи немају пара. Немам их нешто пуно ни ја. Једина је разлика што је моја кућа овде, па бих ја могао да платим тај пут и да имам где да се вратим да спавам, а они не би, јер су им куће далеко одавде. Сама структура мојих пријатеља говори у прилог томе да не волим нешто баш да другујем са рођеним Београђанима. Прво, срео сам можда два рођена Београђанина која ме нису зајебала за нешто. Друго, имају или тај узвишени менталитет који у суштини говори свима осталима да су говна или су скроз градски људи, оно, не знају шта је дрво или свиња. То ме много нервира. Нервира ме и то што сам у средњој говорио као да сам рођен у блоковима током деведесетих, а не онако како причам код куће и како ми прија. Сви ти људи које зовем пријатељима су дошли из места у којима су људи и даље поштени и нико ме од њих не спрда што кажем - конташ, јебем ти кру' или слично. 

Све у свему, ситуација са озбиљношћу постаје критична, а бојим се да ће, док ја провалим шта ми је чинити, проћи још једна година. А још једна година није нешто чега сам спреман да се одрекнем, с обзиром да ћу их имати, ако буде среће, највише шездесетак, да куцнем у плућа и дрво. Смртно озбиљан,
Искуках се жив.

24. децембар 2014.

О змајизму и путу неутралности

Мислим да имам блажи срчани удар...

Горим, апсолутно и потпуно изнутра,
и као да осећам како ми се џигерица распада,
а из грла ми сева ватра...

Не, изгледа да није срчани удар,
али да ли се можда претварам у змаја?

Сви змајеви су можда мртви. 
А ја сам радио дванаест сати данас...
Није то ни приближно гадно, пре само педесетак година
људи су радили по осамнаест сати дневно...
То су била времена...

Могао бих да окривим прљаве капиталисте за то,
али то заиста не би била истина...
За разлику од црња,
радим јер желим,
што пре буде готово,
више дана ћу моћи да гледам у празно, 
стартујем девојке које ће ме одбити
и мазим мачора као најгори зликовац у историји...

И док самоспаљивање траје 
и дишем све теже,
нека сви знају,
ако се претворим у змаја,
и даље ћу бити ваш пријатељ...
А ви немојте бити змајисти
па наставите да се дружите са мном...

И имам сан, 
поприлично ружан,
да се сви ми заједно дружимо,
иако се можда баш баш не волимо 
и нимало не желимо да се дружимо...

И зато,
сви ви,
били змајисти или не,
знајте ову једну ствар:
Змај вас мрзи све подједнако.



22. децембар 2014.

Још један пијани дан

Био је сунчан дан у сред зиме. Заслепљујуће сунчан да. Сунце није марило за годишња доба. Трудио сам се да се напијем у једној оближњој кафани... Знаш оно, етно стил, на спрату су била само два стола и за једним, онако изврнути, били смо ми. Попили смо много. Конобарица нас је мрзела из дна душе, ниси морао бити геније да јој то прочиташ из погледа или речи... Били смо заиста пристојни момци, али њој је очигледно била мука од пијанаца, вероватно их је повалила пар, па је сада прогањају, покушавају да је одвуку у неки ћошак, покушавају да је додирну између ногу или макар за руку... Нешто јој се дешавало. Патетични су били и они и она, али наравно, све је за људе...

Негде, у неким другим градовима вероватно су пиле све жене које сам волео... И јеле такође, све су биле дебеле. Мој другар никада није волео. Желео бих да будем као он. Једном је баш желео да јебе, па је пришао неким мало старијим мачкама и тражио им пичке. Једна од њих је устала, одвела га у тоалет и дала му. Понекад мислим да је он само будала која има среће. А понекад мислим да је неартикулисани сероња... Но, то није важно.

Након што ме је једна баш добра плавуша одјебала, схватио сам да желим нешто више од живота. Схватио сам какву жену желим, али сам такође схватио да не познајем такву жену. Када бих је срео на улици, не бих знао шта да јој кажем... Пази, ја, који сам увек имао речи, ја, коме су речи најчешће биле једино оруђе и оружје, не бих стварно знао како да јој приђем. Шта да јој кажем. Онда сам схватио да су такве мисли сулудо мучење и напио се толико да нисам могао да се подигнем од стола када смо кренули...


Таман кад смо дошли до врата, заједно, помажући се, у кафану су улетела два типа са пиштољима и викнули ону клише реченицу - ово је пљачка! Јок, маму вам јебем, дошли сте играти пикадо! Кафана је баш добро пословала, па је било и за очекивати тако нешто да се деси, кад тад. Када су видели колико смо пијани, окренули су нам леђа. Мој другар је гледао како да клисне на врата, а ја сам дохватио пепељару да звекнем лика до мене која ми је одмах испала. Цела кафана је утихнула. Онда су се сви насмејали. Смејали су се и пљачкаши. Онда је један извукао пиштољ и упуцао мене па другара. Или кроз мене другара. Не знам. Пали смо доле, али све је углавном било исто. Били смо пијани, ништа ме није болело, причали смо нешто да ћемо им јебати маме ваљда... Онда је један од гостију извукао пиштољ и упуцао оба пљачкаша. Онда је конобарица извукла ловачку пушку и упуцала госта. Онда је неки небитан тип бануо на врата, а прејебана конобарица је упуцала и њега. Онда сам ја дохватио флашу вина, придигао се некако и онесвестио је. 

Сви су клицали. А кафана је била пуна лешева. Луда багра. Једна од болничарки коју сам видео док су ме оживљавали изгледала је баш као она права. Наравно, нисам марио. Чуо сам да ћу ионако умрети за највише пет сати.

21. децембар 2014.

Трн у малим звездама

- Да ли имаш оно што сам ти тражио?
- Имам, у торби је. 
- Океј, слушај... Ти и ја смо сада важни. Ми. Не мисли о ономе што ће се сада десити. Мисли о ономе што ће доћи кроз пар дана.
- Знам, али... Лоше је. Ми смо зли! То је злочин, ја не могу...
- Нисмо зли! Биће све у реду, смири се само... Само још мало!

Пришао је торби. Док је отварао, она је зајецала. Унутра је лежала мала девојчица и ушушкано спавала. Он је полако изнео и положио у нешто налик на металну каду. Онда је прикачио на пар цевчица. Девојка је хтела да га спречи. Али ипак није. Мислила је да и они заслужују да буду срећни. Он је пробудио девојчицу и у том тренутку јој пререзао врат. Крв се сливала. Чим је се прва кап помешала са горивом, бионички брод је оживео. Најновија технологија коју је човек осмислио. Полетели су. Девојчица је била мртва. А они су напуштали Земљу. Коначно су могли бити заједно. Некада апсолутно неспојиви, макар на овој планети... Сада - коначно срећни. Он је седео замишљен, а она је и даље плакала.


19. децембар 2014.

Барутана је ок!

Данас је четврта годишњица Барутане. Митоман је прешао велики пут пишући овај блог. Много ме је срамота због неких ствари које сам писао пре пар година. Али оне су део мене. И тако ми је јебено драго што имам сачуваног себе, и знам какав сам био пре четири године, пре три, две... Посматрам се, анализирам... Имам онај прелазак из тинејџ фазе ка одрастању... Тад сам баш много размишљао о смрти. Јебеш га, пар пута сам помислио да би требало да се звекнем. Али не. Само сам схватио да дефинитивно нисам човек који би икада учинио тако нешто. 

Ја сам човек са планом. Можда је то врљав план, неостварив, али је план и држим га се. И читао сам неки свој давни пост где говорим да не могу да спавам кад имам неки проблем... Али то није оно типично за све људе, нервоза и паника... Ја не могу да спавам зато што ми мозак ради и иако је понекад трајало по целу ноћ, увек сам на крају имао неко решење. И била су добра. Па, за већину ствари. Једино за љубав никада нисам нашао добро решење. Али то није важно сада. Одустао сам. Мислим, мене апсолутно не занимају те жене... Упознао сам једну плавушу пре два дана, 'нако, баш је згодна и чупава, скроз мој тип, физички. Психички је, па, волео бих да могу да кажем хаос. Али је једноставно површна, плитка, шта ли... Није имала момка сто година. Она мени зато даје шансу. Дајем шансу и ја њој. Наравно, и за то ће се испоставити да је тотални фијаско, као и претходне три са којима сам покушавао да се сконтам. Али такав је живот.

Што се тиче живота, тренутно сам у потрази за неком већом слободом. Надам се да ће наступити ускоро. Решио сам да се држим једине идеје која ме је држала дуго времена - писања. Седнем за компјутер, ставим слушалице и пустим једну песму. То ми је ритам, рецимо. С времена на време приметим да је престала, па је поново пустим. Након трећег-четвртог риплеја, толико дубоко потонем у причу да и даље чујем музику. А када коначно буде готова, и притиснем дугме на ком пише - Објави... Онда... Не, не може да се објасни. Боље је од секса. А секс је, реално, најбоља ствар на свету. Боље је, сто пута. Онда могу пола сата да зурим у празно и да се осећам као краљ... Тако добро и лагано... Лагано је кључна реч... После секса си лаган, али када завршиш баш добру причу, е онда тежиш онолико колико тежи можда један лист папира... И седиш и чекаш да полетиш.

Такво писање нисам већ дуго времена радио... И од Нове године хоћу. Желим. Али сам писао за странце, колико се могло... Свашта. Сад чекам да напишем неки баш добар роман као писац из сенке... Па гледам тог Амера како узима кеш и плива међу рибама, док ја седим у нашој красној земљи где тај исти роман не би никада икада имао икакве шансе да постане светски или макар иоле познат... 


Што се Барутане тиче... Могао сам ја да је учиним популарнијом... Можда писањем о актуелним темема или пљувањем по свима... Небитно... Али нисам. То нисам ја. Мислим да сам пре једно две године почео да гледам своја посла... Оно као, не занимају ме скандали, поплаве, концерти, ебола... Подједнако ме не занима да пишем било о добрим или лошим стварима... Не волим да глумим лажног хуманитарца овде на блогу... Пре ћу послати пар порука за гладну децу и знати да сам нешто урадио. Такође не волим да глумим лажног моралисту... Ако се јебала та певачица, нека је, као да се ви не јебете... 

Барутана је била и остала моје место. Место где ће тип који само жели да путује са неком мачком, да пише и ужива, моћи да дође и напише колико је далеко од тог сна. Место на ком ћу моћи да убијем шефа и да ми нико то не замери. Место где ћу моћи да преокренем њено "не" у "да". Место где је све могуће. Јанко је добар тип, углавном. Митоман је сјајно лош тип. Можда постане највећи антихерој икада. Ма јебеш га, можда чак и уништи овај свет који знамо и направи неко боље место за све нас. Знаш оно, као онај лик из Кланице 5. Но, све то остаје да буде виђено. 

Хвала свим трома читаоцима што ме прате и подржавају.
Свим срцем ваш, 

Митоман.

07. децембар 2014.

Како сам упознао револуцију

Ишао сам да гледам филм пре неко вече. Из '61. Добре су биле шездесете. Можда праве године за мене. Ту бих се снашао вероватно. Филм се приказивао у биоскопу који је некада био један од носећих, оно, место за премијере и те ствари. Јебига, сад је само руина нагрижена временом и влагом. Али заиста је било сјајно. 

Наводно, неки тип је купио све те Београдске биоскопе за неку малу лову током приватизатија. И бавио се неким малверзацијама па је онда отишао у затвор. А биоскопи су остали да труну. Недавно је ваљда изашао из мардеља, а група грађана, углавном студената, је извршила "окупацију" неколико биоскопа. У суштини, њима се смучило што ниједан биоскоп у двомилионском граду не ради, па су одлучили да отворе пар. Сад целе недеље пуштају филмове за џабака и то је баш океј. 

Кад смо дошли тамо, на улазу су нас дочекали, пази сад - низак лик у некој канда војној јаши, као Марчело, јебига, мали, ал' има идеје, онда је био циган са капуљачом и вероватно ширим вокабуларом од мог, заиста паметан, и старији чова са брадицом, 'нако, звучао је баш упућено у те правне ствари иако на око стварно изгледа као клошар. Питају да потпишемо петицију да се легализује окупација и да се врати биоскоп народу, да може некад неки филм да се погледа. Кажем - потписаћу, што да не. Потпишемо. Дају нам програм. Јеботе, гледаш им у очи и видиш да сва тројица носе идеју, оно као некад - братство и јединство, слога - само што је ово другачија идеја, наравно. Гледам их и не разумем, откуд им свима та једнако неизмерна енергија, изгледали су као да би бранили тај биоскоп животима, оно, не знам... Можда ми нису јасни били зато што сам ја давно одустао од револуције, одлучио сам не обарам систем, да му не терам контру већ да га једноставно заобиђем... То је неки мој начин, време ће показати да ли је погрешан или не...

Углавном, уђемо ми у биоскоп, а јебига, влага га изначињала, онај део где је некада била продавница и тоалети сада изгледа као, па, отприлике, део сета за хорор филм. Знаш оне филмове у напуштеним зградама које имају разна огледала и жмиркајућа светла. Гледам памфлете, чланке из новина, манифесте... Све виси по зидовима. Прочитао сам већину. Једну реченицу сам посебно запамтио:

"Идеје немају цену, и морају опет да буду опасне." 

Можда је то заиста права ствар. Заиста се дивим том духу, људима који имају идеје и жртвују се због њих... Они ће имати нешто вредно да причају клинцима... Ја, можда. Једино они који слепо прате систем никада неће имати ништа сем прича о мувању пички. А мување данас заиста није тешко уз пар елементарних (материјалних) ствари. Јебига. 



Уђемо у салу, а унутра она партизанска седишта, можеш да осетиш мирис оне масти за пушке и Лењина на зиду, можда. Лепше ми некако да замислим Лењина него одмах Тита. Пре сам мислио да је Тито баш био гад, ал' сад не знам шта да мислим. Позади је остало нешто што гарант мирише на мошус другова и другарица, што је опет сјајно. И знаш шта? У сали има можда око сто људи, а једно бар осамдесет има исти поглед као и она тројка са улаза. Имају идеју. Која је опасна. 

Био је ту и један наш познати редитељ и једна партизанка, 'нако, баш слатка, ал' страшно умишљена, постављала му је питања препуна њених мишљења... Онда је почео филм о клинцу који би да јебе и клинки која би да се јебе, ал' мора бити чедна за брак. И онда он кресне неку локал дрољу, а она полуди, мислим буквално. У тридесетима је баш било зајебано за сес. Ја не знам што ја кукам што се пола године сушим. Можда вероватно зато што сам очекивао да ће се за осамдесет и кусур година  нешто променити. 

И ето, то је био први пут у мом животу да видим револуцију на делу. У ствари, идеју коју дели група грађана. И јеботе, што је идеја боља, то су људи загриженији да је остваре. Па макар то била жеља да се поватавају у биоскопу (будимо реални, баш је мркли мрак, а и филмова имаш свуда данас). Читао сам неку књигу о продаји ових дана... Она каже да ако одбијеш једног купца, тај купац ће те коштати још 250 других купаца у току свог живота кроз анти-рекламу. Исто је и за идеје. Уколико желиш да спасеш свет, и гори ти тај плам у очима (ја га немам, не можеш то да фолираш), довољно је да запалиш само још троје људи... Тих троје ће током живота запалити још 750. Тих 750 ће запалити 187500 других особа током живота. Капираш. Уз мало труда, кроз двадесет-тридесет година бисмо могли живети у бољем свету. Имаш ли ти неки пламен?

Две ствари сам, дакле, сигуран да морам урадити:
1. Позвати неку мачку у биоскоп да се баш-баш поватамо.
2. Отворити ум ка прихватању добрих идеја.

А можда и отпочети револуцију. Шта ја знам. Син сам мог оца, а он је био нека врста револуционара. Једини проблем са револуционарима је што често мораш бити будала да би био прави револуционар. Оно као, сви спашавају своје дупе, гледају да њиховом дупету буде добро, а ти уздижеш ту идеју. Па онда најебеш. Тако то отприлике иде. Но, ипак - Живела Револуција! Макар то било да се снизи цена кромпира. Није ме брига. Сваки мали корак који учините да овај свет, ова држава, овај град постане бољи је велики корак напред. Тако бар ја то видим, данас. Уколико икада направим револуцију било које врсте, немојте, молим вас, носити мајице са мојим ликом. Ружан сам, а и брате, била би ме гарант срамота какви би ме све љаљани и квази интелектуалци, револуционари и слично, фурали са собом. Поздрав од срцију.
   

05. децембар 2014.

Дан победе

Осећам се,
поприлично добро.

Знаш,
оно писање о томе како ништа није у реду,
па,
коначно му долази крај.

Сада је понешто у реду.
А то је више од било чега што могу да тражим.

Људи мисле да сам у делиријуму
када им говорим -
једног дана,
бићу богат и славан.
Девојке мисле да сам луд када кажем -
бићемо на врху мацо.

Постоје две или три са којима бих се заиста могао замислити на врху.

Тај дан ће доћи,
без икакве шале,
уз мало воље и цимања,
труда који је,
хтели ми то признати или не,
основа победе...

И нема онога,
јебеш систем 
или не можеш победити систем...

Не гледај систем,
он не постоји  уопште,
постојимо ти и ја
и победа,
тај дана када ће све постати у реду,
тај дан када ћемо живети као лордови,
тај дан када ће коначно наше речи добити тежину
и ослободити нас...

И бићемо слободни
да се крешемо
или не,
да одемо било где
или останемо код куће,
бићемо слободни да постојимо
ван или унутар система који нам ништа не значи.

Ето,
таква једна визија је довољна
да људи мисле да је делиријум твој добар другар,
и баш ниједној од њих не мами осмех на лице,
оне не виде исто што и ја,
само постављају питања,
хиљаде питања од којих ниједно не указује на веру,
кључну ствар за опстанак 
и постанак,
остварење великог дана...

Али онога дана када сретнем ону 
која ће се осмехнути на све ово и рећи -
сигурна сам да хоћемо,
можда већ кроз годину или две -
онда ћу знати,
сасвим сигурно
да је дан када ће све бити у реду
поприлично близу.

20. новембар 2014.

Драго ми је што сам те коначно срео

Вечерас је било сјајно вече. Седео сам са мојим људима, па смо мало прошетали. Сјајна шетња, само низбрдо покрај огромних вила које никада нећемо моћи да приуштимо. Осим ако постанем прљаво богат и познат, једног дана. Онда ћу се засигурно населити ту, међу тим снобовима, чисто да будем у природном станишту. Но, ова прича није о томе. Ова прича је о томе како сам срео госпођицу Смрт. 

Након што сам испратио моје људе, наишао је и мој воз. Плави, ишарани. Нормалан воз. Сео сам у вагон који је наопачке, при крају, јер ту увек има мање људи па могу да читам на миру. Отворио сам књигу и отпочео. Било је лепо. А онда, четири минута касније, на најнапуштенијој станици, на станици на којој у просеку уђе један или ниједан путник, овога пута у воз је ушла Она. Нисам је препознао на први поглед. Села је на седиште насупрот мом. Делио нас је само пролаз кроз вагон. Подигао сам поглед са књиге и осмотрио је. Млада дама, чинило се као да јој је тридесет и прва. Помало уморна, са малим подочњацима. Мршава и много висока. Орловски нос, црна коса. Лепа уста. Црне, врло угланцане, чизме до колена. Црни капут. Црне панталоне. Схваташ слику. 

Наставио сам да читам. Онда сам је погледао опет. Подигла је ноге на седиште испред. Онда је одувала шишке са лица. Па је спустила ноге и заколутала очима. Била је као несташна девојчица. Читао сам даље. Па сам бацио поглед. Добре ноге. Лепушкасто лице. Ништа посебно можда, али дивље. Привлачно некако. Приметила је да је гледам, па се насмешила. Насмешио сам се и ја. Онда је наслонила главу и као почела да спава. Наставио сам да читам. Погледао сам и видео је како жмирка да види да ли је гледам. Изгледа да је схватила да је желим. 

Желео сам је. Ништа посебно. Као и сваку добру мацу на улици. Али за мене је свака посебна. Она је то разумела. Читао сам брзо. На крају сваке стране дозвољавао сам себи један поглед. А она је чекала. И хватала их. Понекад се смејала. Понекад ме је озбиљно гледала. Желео сам да зна шта читам, па сам склопио књигу иако смо били још далеко од наше станице. Последње станице. Погледала је. Читао сам Колебање смрти од Сарамага. Насмејала се. Широк осмех. Можда чак и кез. Знала је о чему се ради. Она сигурно зна све. Такође никада не би била тако неодговорна да напусти посао на неко време као она смрт у књизи. Отуд подочњаци. Била је витка и висока. И црна. Очи су јој биле заиста црне. Нисам могао више, па сам устао, затетурао мало и изашао из вагона. Чим сам ја изашао, изашла је и она.

Између нас су била само два клинца која су седела код врата и устала чим сам ја прошао. Изашао сам из воза гледајући своја посла. Покушавајући. Али она је била ту. Лаганим ходом својим дугачким ногама је без муке сустигла мој усиљени темпо. Ходала је тик поред мене по уском перону, тако близу да сам јој могао дотакнути руку. Или ногу. Онда ме је погледала, озбиљно заиста, навукла капуљачу и убрзала. 

Видео сам бус како долази, па сам потрчао пречицом. Учинило ми се као да сам видео и њу ту негде. Ушао сам у бус и стао код трећих врата. Секунд касније, ушла је и она и села скроз позади, зурећи у мене. Осећао сам се угрожено. Вољено. Срећно. Уплашено. Чим је бус кренуо, погледао сам у њу. Опет је била незаинтересована девојчица и вртела је главу и гледала на сат мрмљајући нешто себи у браду као да неизмерно жури. Вероватно је и било тако. Не знам шта је Смрт тражила у бусу на периферији. Нарочито не ако жури. Док сам о томе размишљао, стигла је и моја станица. Бацио сам поглед. Гледала је у мене. 

Помислио сам, ако изађе на мојој станици, то ће бити крај живота какав до сада познајем. Или ћу умрети или ћу креснути Смрт. Згодњикаву, баш високу, Смрт. Није изашла на мојој станици. Дошао сам кући жељан да испричам свету шта ми се догодило. Чим сам почео да пишем ову причу, добио сам страшан напад астме и протеклих пола сата пишем чучећи и умирем од борбе за ваздух, можда чак и живот... Моја патња је велика. Али како приводим ову причу крају, напад попушта и све ми је боље. Изгледа да је то било само упозорење. Можда сам само превелики грешник. Можда јој се допадам. Не знам разлог. Али једно сигурно знам. Наш следећи сусрет ће се заиста славно завршити.

15. новембар 2014.

Исповест са оне стране покера

Једно од најгорих осећања на свету је када дођеш са партије покера и добио си поприлично много пара, па те ухвати онај стрес који ниси могао тамо да покажеш. Седиш и знојиш се, иако је хладно у соби. Гледаш у светло и смета ти све, и бука и тишина и лежање и стајање, све. Мука ти је и желиш да повраћаш. Од цигара и пића и људи. Док си играо, ништа од тога није било важно. Без цигара и пића не можеш преживети људе. Не можеш играти довољно добро и смирено, ако не попијеш мало и не запалиш коју. Хвата те параноја. Легнеш у кревет и кажеш себи да је све у реду. Побогу, добио си. Победник вечери. Али то једноставно не помаже. 

Одеш у купатило и исповраћаш се. Повраћаш и повраћаш док ништа у теби не остане. Седнеш на веце шољу и ухватиш се за главу. Знојиш се и дрхтиш. Ставиш руке преко лица и жмуриш. Мало ти буде боље. Устанеш и погледаш се у огледало. Блед си као крпа. Опереш уста, али и даље осећаш гадан укус повраћке. Иако он можда и није ту. Потом орибаш купатило, умијеш се и изађеш напоље. Легнеш у кревет и покушаш да заспиш. Не иде. 


Једино горе осећање од овога јесте оно када дођеш са партије покера и изгубио си поприлично много пара. Онда уз све ово наведено и мрзиш себе до крајњих граница. Понекад желиш да умреш. Али то није фазон. Не за бедних пар хиљада. Онда престанеш да играш. Прође пар месеци. Једно вече ти неко каже - ајде да одиграмо. Пристанеш. И ето те, поново играш. И осећај је баш добар. Надмудрујете се. Кажеш себи да те неће ошамутити игра. Али то није истина. И опет се нађеш у купатилу. 

Најтужније од свега је што сваке вечери очекујеш другачији исход. Играш и очекујеш да ће све бити супер ако добијеш. Или макар не изгубиш. И као да заборављаш шта следи. Заборављаш да ти такве зајебанције уопште не требају у животу. Заборављаш да није вредно бити краљ пет минута ради три сата пакла који ће уследити. Ето, тако изгледа бити играч покера.

14. новембар 2014.

Дискретни јахач апокалипсе - прелудијум

Некада давно, постојала су четири јахача Апокалипсе. Данас, постоји само један, дискретни јахач, последњи. Екипа се распала, свако је отишао на своју страну. Не може се више витлати бојним секирама и змијама или ројевима мува... Свет се променио, сада ако јашеш коња гледају те као чудака. Наш јунак вози Југа и смешка се људима. Понекад запали цигару и избаци руку кроз прозор. И људи умиру. Исто као некада када би замахнуо мачем. 

Мада, чари су и даље биле ту. Свако од другара је живео негде другде. Онај који доноси глад је живео у једном селу у Африци. И даље је имао своју вагицу. Онај који побеђује је живео поред Беле куће, у лепом оделу и са пуно моћи. А онај црвени, са својим огромним мачем, који је заменио базуком, живео је на Блиском Истоку. Нико ни са ким није разговарао, јер су времена постала тешка. Наравно, Африканци су били гладни и болесни, али чим се нешто десило у Европи или Америци, одмах би све било спречено и санирано. И наравно да је Вашингтон центар моћи, али покушај наређивати Русима или Кинезима. И јесте да се ратује на Блиском Истоку, али покушај било где другде заметнути кавгу. Нико неће да ратује. И тако су се сви осећали поприлично поражено. 

У суштини, сви и јесу били у бедаку, осим нашег јунака. Њему није била у глави светска доминација. Желео је само годишњи одмор. Људи умиру непрестано већ вековима, и сви су успели да се одморе, осим њега. И тако, он дискретно крстари у свом Југу, гледа кроз прозор и пуши јефтину пљугу, страшно мршав још увек, одувек, а човечанство ни не сања да му се прикрада Апокалипса. И све је некако мирно, као затишје пред буру коју нико не очекује. Чак ни наш јунак...


13. новембар 2014.

Промене су тужне

Ја сам човек који воли добре ствари. И не волим промене. Уосталом, ако је нешто добро, зашто мењати? И ето, тако пола чаше лимунаде сахрани моју тастатуру од лаптопа. Одем, узмем нову, заменим... Али. Нова је она стандардна енглеска тастатура. А моја тастатура је била српска тастатура. Боже, каква промена. Колико је моја дивна некадашња тастатура била боља. Смисленија. Логичнија. Мрзим промене.

Некако, целог живота прижељкујем да се ствари макар донекле доведу на место - солидна девојка, некакав посао, гајба и мој мачор. И то је то. Замрзавање. Нема више промена. Све је највише у реду што може бити, мада можда није савршено. Живљење сасвим доброг живота. То некако желим.

Што се девојке за вечност тиче, схватио сам ситуацију. Постоје три опције које би функционисале. Опција један - она има изузетно висок праг толеранције за мене, па живимо добар живот.  Опција два - она је апсолутно неспособна за живот, као и ја, те смо један од оних парова шепртља и идемо некако кроз живот, иако ни сами не знамо како смо догурали било где. Опција три - она има хиљаду трипова, па нам дани пролазе у подмиривању међусобних поремећаја и волимо се, јер нико жив споља не разуме њено слагање књига сваког дана или моју филтрирану воду из посебне шоље.


Недостаје ми стара тастатура. Али, као што мој добар пријатељ Кокиш рече, можда се њена магија истрошила и дошло је време да иде. Можда ова нова тастатура има довољно магије да поново постанем писац. Не. Да коначно постанем писац. А можда је само карма, мало бут сеса за све лоше што сам икада учинио. Или макар у скорије време. Али у последње време сам био заиста у реду. Што имплицира да сам можда кажњен за то што сам био миран и добар. Можда је Сатана. Можда неко други. Свеједно.

У сваком случају, ако треба неке промене да се дешавају, сада је време. Време да коначно све постане у реду. Или ништа баш да не буде у реду. Онда могу бити сигуран да ћу постати велики писац. Јер све најбоље ствари које сам икада написао су биле плодови ужасних дана и још ужаснијих непроспаваних ноћи. Када си срећан, заиста ти није стало да икоме кажеш ишта паметно. А и немаш шта да кажеш, јер не размишљаш. Није ти силе. И онда се затекнеш како са једне стране желиш бити срећан, али са друге желиш бити сјајан писац, а то се, ма шта причали, не постиже, макар не у почетку, тиме што ћеш бити срећан.

Желим само још једном да кажем како ми недостаје моја стара тастатура.

10. новембар 2014.

Астми, која ће ме сахранити једног дана

Драга,
знамо се већ двадесет и две године,
а ти си и даље
опсесивно љубоморна лудача...

Ако потрчим,
не брини,
не мораш одмах режати,
нећу побећи од тебе,
ти знаш да само тебе волим,
носим те у души,
и у плућима...

И зар не видиш
колико сам сјајан тип,
па се и даље служиш прљавим триковима,
те се ових дана поново будим са осећајем
да ми је нешто цркло у плућима...

Ужасан смрад смрти
и често твоје руке око мог врата,
и ето ти разлога зашто те мрзим толико...

Стегнеш,
и док се ја копрцам и борим,
ти не попушташ...
Онда коначно одустанем,
и кажем - добро, ово је крај,
а ти попустиш таман толико да
удахнем једном, плитко,
и драма креће испочетка...

И како ја икада да ти верујем,
у све те приче да ћеш се лепо понашати
ако будем миран и послушан?

Можда би требало да почнем да пушим три пакле дневно,
да угушим и тебе и мене,
да видиш како то изгледа,
да схватиш, коначно,
без обзира на све,
да ја нећу бити једини поражени у овој причи...

Осећања
Ово ми је кључна фора за мување

А ово је кључна пошалица мојих девојака. (Шалим се, немам девојке, вероватно за што су ми форе за мување срање)

08. новембар 2014.

Вечерас пијем сок од поморанџе

Вечерас је још једно сјебано вече...
Онако, знам да ћу седети крај те једне мале,
некадашње,
и знам да нећемо разговарати о ономе о чему би требало...

А ја опет идем, 
отворених синуса, 
мртав, 
клан боловима,
тамо,
да видим моје људе и 
правим се да је све у реду...

И није важна она,
она је ту само дистракција, 
важне су све моје бивше, 
некадашње девојке,
тако бих желео да пијем пиће 
са њима 
и разговарам о некадашњим нама, 
да бих упознао себе,
да бих коначно знао ко сам ја...

Вероватно лудак, зајебант и тип пун лоших трипова...
Можда помало и будала, наиван, 
али надам се да се неће све завршити на томе...
Надам се да бих могао сазнати нешто ново о себи,
нешто што је универзална истина...

И нешто што бих могао описати у причи
као девојку коју држим за руку
и пробијам се кроз гужву
и све што је важно је тај стисак руке,
да знам да је ту док се свет руши 
и да ће,
без компромиса
бити све у реду.

07. новембар 2014.

Сасвим сјајно

Ушли смо и сели одмах код врата у наше фотеље. Она је избацила своје цигаре на сто и ја сам избацио своје јефтине крџе на сто. Конобар који је седео за столом код шанка махну нам руком и дигну руку са два прста што је значило - уобичајене две кафе? Подигао сам и ја два прста и климнуо главом. Разумео је. А онај средњи прст сјебан, не могу да га исправим још од пре пар година кад сам га декнуо секиром, па изгледа некако смешно кад дигнем два прста, као када зеки једно уво стално пада у неком цртаном. 

Опет смо били на месту на ком смо провели добре године. Баш добре године. Причали нешто, сочно, као и увек. Она таблоидерка, ја магационер. Апсолутни бол у курцу. Поред нас апсолутна раскопана некада сјајна улица која је сада личила на канал по коме су лежерно шетали радници и постављали цеви, шине и остале зајебанције. Осећај је био следећи - унутра Италија, напољу Техеран. Замисли доживљај, седиш у удобној фотељи и гледаш кроз прозор шта се ради у разореном хаосу. Гледаш људе како скачу са тротоара у рупу, сређене цице како иду кроз бангаву шљаку подигнуте главе и клинце који се играју "а ми дјеца чуч" са булдожером који се нагло и без икаквог упозорења окреће и млати кашиком. 

Јасно вам је, седео сам и само гледао кроз прозор. Помало буцмаста конобарица, онако, јебига, сељачки једра, је врцкала дупенцетом у неким финим хеланкама и било је само пар гостију, за неко чудо. Онда, за наш сто сео је мој буразер, легендица коју упознах пре пар година, и прича се наставила. Све нас је болео курац и били смо срећни, са том кафом од сто динара и чињеницом да смо се нашли ту, заједно. Сконтали смо да би ваљало се обогатимо. Не знам како. Онај фазон - обогати се или умри покушавајући. Помало гето. Сви смо били поприлично убеђени да ћемо умрети покушавајући, у суштини. 

И тако, ово није прича са наглим обртима или неким сјајним догађајима, ово је прича о пар људи који су умели да живе, чак и овде, ма чак и у Техерану. И то каква прича. Стабилна, као и ми у том нашем кутку отпорном на свет. 

02. новембар 2014.

О чкама

Стојимо на ћошку и пијемо пиво. Причамо о неким рибама. Сви они јуре пичке које падају на тебе када виде да си узео флашу Џека и да пушиш Собрање. Нико не јури рибице које ће бити срећне подједнако и онда када их одведеш на кокаколицу. Не разумем. Није ми јасно шта било ко очекује да постигне ту. Оне се јебу за социјални статус, они јебу на конто измишљеног социјалног статуса. Углавном је само један из друштва пун кеша, па он плаћа пиће и све остало што рибицама даје утисак о чопору. Зар не би било поштеније да они плате курве са тим парама, а оне престану бити курве и почну се јебати само са онима са којима желе? Или можда желе само са онима који имају пара. Не знам. Али једно знам. Ако икада неки од тих скупих парова успе догурати до брака, вероватно ће се развести скоро одмах. И то је у реду. 

Док они буду пили и ударали се скупим дрогама, ми ћемо путовати. Не само једном годишње на море, већ сваки други викенд, Румунија - Румунија. Небитно. Путоваћемо и зезати се. Реновирати наше душе. Ако успемо, биће сјајно. Ако не, па, извршићемо једно од најдирљивијих самоубистава које је овај свет видео. Неће бити важно што си можда дебела или што сам ја можда сувише мршав. И то што ти брзо расту длаке, а ја имам носину која нам заузима пола дневне собе. Ништа од тога неће бити важно. Бићемо изнад тога, јер знаћу да си ту због онога што ја јесам и обрнуто, знаћеш да сам ту због онога што ти јеси и имаћу бескрајно поверење у тебе... Знам да ми никада нећеш моћи узвратити, јер сам лисица, ласица и врло мала видрица, али поред свега тога, увек ћеш моћи да се ослониш на мене, а то је оно што се рачуна. 

Интернет је много пре мене размотрио ову тему.

И заиста ми је пресмешно када слушам како тренутно свет функционише... Свет гламура, јеботе, сви су у некој апсолутно лудој причи о скупој гардероби и скупом пићу и те клинке што оно, бићу безобразан, лепе цене на клићу и мисле како су боље од других зато што њих може да јебе само онај који вози скупа кола и троши заиста много у клубу... Некако, када погледам где сам, у којој сам рупи пропалог материјалног, менталног и моралног стања, дође ми да нађем ту неку сјајну девојку, да је ухватим за руку и да скочимо са прве литице, доле, у мрак, јер џаба, ако немаш неког ко може да те одржи, боље да се ни не трудиш, боље је окончати ову агонију смеха и плача на време, док још немам децу, нарочито ћерку... 

И зар није лепше рећи себи - креснуо сам четири девојке у животу, биле су сјајне и провео сам сате и сате шапућући им милион сјајних прича које сам морао смишљати у минуту да би их придобио и заиста сам морао да се потрудим да бих им ушао у гаћице него - јебао сам петнаест риба, било је сјајно, потрошио сам у збиру четрнаест хиљада еура и покупио трипер, али једном се живи, свака ће ме волети када чује какав сам шмекер. Још једна ствар - те цурице које те инспиришу да им причаш причу за причом, из минута у минут и чине те бољим човеком и уметником, можда - е, њихова пичка вреди далеко више од пичке било које рибе из сепареа, то вам гарантујем. 

Митоман, нејебач и познавалац правовредних пички, прво обраћање.

28. октобар 2014.

Летимо у небо

Путовао сам скоро мало по северу... Ништа посебно, један викенд. Не може више, ем због пара, ем због посла. Никада нисам мислио да ће ми равница бити у реду. Али јесте. Љепо је. Због наших људи. Нису покварени као у овој мојој равници. Сви поштени јеботе. Знаш какав сам предиван знак на железничкој станици у Сонти видео. Пише - не пењи се на воз. Код нас би тај знак већ био у мојој или нечијој соби. И торбе ако оставиш на перону и одеш да купиш карту сто метара даље, када се вратиш оне ће и даље бити ту. Изгледа да предуго живим у Београду. 

Но, био сам у кафићу у ком је тура за пет људи триста двадесет динара, било је сјајно. Ошмекао сам неку мађарицу, ал' јебига, није била наша мађарица него оригинал мађарица па ме ништа није сконтала. Њу нисам могао да шармирам као извесну девојку пре пар година, само у једној другој равници. Мађарски мађари су апсолутно геј, носе шалове и рукавице са кошуљама, а наши мађари су нагудрани и сви носе карирано. Што се тиче градских подручја, сви се шишају на неке ћубице и такмиче се ко ће више да попије, као ми овде, кад смо имали осамнаест година. Поприлично ми је велика мистерија поента друштва у том граду. Мислим, ни ми овде немамо перспективу и исто пијемо, пушимо и дрогирамо се, али само док не будемо таман. Зашто бацати још пар хиљада на усеравање од пића кад сутра нећеш моћи да живиш од мамурлука? И шта, кажеш - победио сам, јеботе. А оно имате по двадесет и седам година, радите на пијаци и треба да устанете у чет'ри ако желите ишта да зарадите.

Такође сам одушевљен повратком, јер сам се тамо пречесто осећао као говно из великог града. Радим у оном мом магацину, немам девојку, немам пуно пара, нисам дипломирао још, али имам план за будућност и све је некако у реду. Смислио сам га прошле недеље док сам тумарао по магацину докон. Биће сјајно, само треба да инвестирам две хиљаде еура у себе. (Не, не уграђујем силиконе, у питању је знање, хвала) 

И ако хоће неко са мном у Румунију на дан-два, нека се јави. Није скупо. Плус, жене увек могу да се удају и постану равноправне Европске грађанке. А морам и попунити ону лутрију за зелену карту што Амери деле. Па ако ме некад интервентна буде тукла да махнем пасошем и одем кући као господин. Можда буде попуст и у пекари ако сам амерички држављанин. Плус сам упознао преко игрице Тима из Холандије и Ангерика из Белгије и већ данима их наговарам да ми пошаљу новаца да их посетим или да посетим неко друго место, али и они су шкрти и не попуштају. Наравно, године су пред нама, тако да очекујем да ће попустити пред мојим захтевима и потписати предају до 2020. године. Неће чак ни чоколаду да пошаљу, папци. Цео живот једем социјалу Јојо са рижом и знате шта - то ми је заиста омиљена чоколада. Не зато што сам цео живот био сиротиња, већ зато што је заиста волим више од свих. Исто је и са девојкама. Волим их са рижом. Шалим вас. Са широким осмехом. 

И летим у небо. Као прави орао. А имам и нос да то докажем.

Не зовем се Милош, али послужиће.

21. октобар 2014.

Свако има своју Марину само ја не

Постоје та дна која човек с времена на време дотакне... Иако постоји још много степеница испод, ти си на дну. Иако знаш да постоје степеници испод. Иако си у очима малих Африканаца и те како сасвим у реду. Гледам око себе и све што видим је сат, устајање, умивање и одлазак на посао. Бескрајне сате монотоног рада, потом прековременог  монотоног рада, а затим пут до куће и гнушајуће погледе људи када примете да зуриш у неку девојку... Наравно, сјајно је и када твоје речи не фукционишу више... Утрошим сате и дане на неку девојку и она ме тек тако одбије. И друга и трећа. Све.  И то је сасвим у реду. Прошло је време безобразних типова, изгледа да је време да постанем Добрица. И име ћу да променим. А проклето је занимљиво када покушаваш да је пољубиш а она неће као да сарађује... Не капирају.

Али све наведено није ништа у поређењу са стваралачком кризом. У ствари, не, потпуним одсуством жеље за писањем. Као да ме је нешто сломило. А заиста осећам сав тај отров који се скупља у мени и који ће морати негде и некако да изађе... Најтоксичнија ствар за мене коју сам икада видео. Шаљивџије ће сада рећи - ниси пробао отров шарке, али то заиста није важно. Боље бити физички мртав него психички. И тако ми треба да лежим са неким и гледам у плафон. И да не гледам на сат. И да нестане та гиљотина од обавеза која ми нон стоп виси над главом. И управо сам схватио нешто. Када први пут треба да пољубиш девојку, то је као када први пут треба да помазиш мачку. Ако чак и на секунд оклеваш, она ће знати. И неће јој се допасти. И сав тај мрак и досада, сивило које се уселило у мене... Имам чудан осећај да ће ускоро доћи дан када ћу бити у реду. Иако немам ни најмањег разлога за то. И што би рекли Шваба и Ексер:

- Мислиш да ће да крене?
- Мора да крене.

Мора да крене.

09. октобар 2014.

Сјајној будућности у част

Када не бих радио по цео божији дан,
И када бих имао жену,
не девојку већ праву жену, моју жену...
Када бисмо се волели као Бони и Клајд,
И када бисмо отпутовали негде,
напили се,
можда и направили неко срање...

Када бисмо гладовали пар дана заједно
и када бисмо били богати пар дана заједно...
Када бих само имао пара да одем из ове рупе...
И када бих успео да пронађем моју жену...
И када бих имао велику библиотеку,
са тајним пролазом и скривеним вратима...

Живот не би био сјајан,
не би имао циљ,
не бих имао чиме да испуним ових четрдесет година које следе,
којима се надам,
са жељом да ћу живети,
свуда,
са мојом женом,
срећан и несрећан,
у многим градовима света,
уз вечне транзиције добрих и лоших околности,
уз неко пиће и јефтину чоколаду,
и уз једну или две фантастичне слике које висе са наших зидова...


Па онда књижевност,
некада, негде...
Она и ја, чинимо чуда,
освајамо свет на сваких пет година...
На крају пензија,
све те књиге за које сам сувише слеп да бих их читао,
па их само додирујем...
Она је дебела, обожавам је, и даље,
као прави диван муж који памти све...
И све је тако идеално у мојој глави већ сада,
иако сам тек на почетку тих четрдесет година које можда следе,
иако ринтам по цео дан и чак нема сврхе да подижем ролетне
јер одлазим по мраку и враћам се по мраку...
Све је сјајно иако немам жену,
чак није ни на хоризонту,
и потрошио сам последњих двеста динара да почастим другара кафом...

И све ће ићи својим током
док се не деси нешто изузетно,
срећна околност, прилика,
нешто што ће променити шансе у моју корист...
А тада - све ће коначно бити на свом месту.
И свет ће ми поклонити велики аплауз који неће говорити браво,
али ја ћу свеједно рећи хвала.
Јер то је оно што људи који су успели раде.

06. октобар 2014.

Београдски метро 2014

Кад сам био клинац, страшно сам желео неки вид брзог и ефикасног превоза до града. У бусевима се углавном стајало, по сат времена у једном правцу, а када би сео, увек би са стрепњом дочекивао следећу станицу, јер су ту увек биле бабе и труднице и инвалиди и никада се ниси могао опустити, ако си иоле честит грађанин... Онда су једног дана јавили да креће метро. Сви смо знали шта то значи - плави возови које су Руси расходовали пре више од двадесет година ишарани графитима и пруге по којима се може ићи углавном од 30 до 60 на сат ће бити наша верзија најефикасније врсте превоза на свету... 

Сећам се када је први полазак кренуо из Батајнице. Био сам у возу, био је чист, за неко чудо, чак си могао и гледати кроз прозоре, нису били прекривени графитима. Батаја бојси - како су нас звали професори и остали у школи, су стигли, по први пут пола сата пре звона. Углавном смо каснили и објашњавали професорима да смо из Батајнице, за коју су они увек мислили да је удаљено банана место... Било је лепо, и брзо. Уместо сат времена, путовали смо петнаест минута. Исто то вече смо грешком сели у воз који је ишао само до Земуна. Пошто је било укупно десет путника (нас је било шест) у целом возу тада, схватили смо да нешто није у реду тек када су се погасила светла. Мислим да су тада увели праксу да машиновођа прође кроз цео воз пре него што крене ка гаражи.

Након те почетне еуфорије, возови су поново постали прљави, спори, а кроз прозоре никада ниси могао видети на којој си станици. За неко чудо, остали су донекле тачни. Не јапански тачни, али ту су се вртели, у пет минута разлике. Понекад и мање. Такође бих желео да кажем и пар ствари о станицама. Свака станица на неки начин слика крај у ком се налази и зато се поприлично разликују. Рецимо:

Код Панчевца, на почетној, иако је то хладно и углавном пусто место, некако, свако је са сваким пријатељ. Људи би сели у вагон, и без устручавања се обраћали другим људима, разговарали, као да су се упутили на неком интерконтинентално путовање па крате време, дуге сате који следе... И то је некако увек била лепота те станице. Плус си увек могао да пијеш и да се дрогираш на миру, јер ту стварно није било никога ко би ти сметао. И све то док чекаш воз да крене са уснулог колосека.

Вуков споменик сјајно сведочи о једној ери када је један Слободан Милошевић, прозвани олош (потпуно сам аполитичан и говорим оно што сам чуо) међу народом, у време велике кризе и када смо тек излазили из инфлације, успео да сагради оно што нико после њега није - праву станицу за метро, дубоко под земљом и на правом месту. Ту су људи углавном фини, станица је чиста, али увек се нађе понеки апсолутни олош који грицка семенке и баца на под, а кога бих тако лепо обесио на прву греду за пример. Огромне покретне степенице уливају страх већини народа, иако сви глуме да их не дотиче. Грчевит стисак за оградицу са стране их одаје.

Карађорђев парк има те пролазе који повезују колосек 1 и 2... Најудаљенији пролаз у суштини служи за све осим проласка. Увек се осећа јак мирис урина, а није ретко ни да се види неки шит. Умеју ту људи и да се баве духовним просветљењем, као и сексом. Има нека тајна веза између дрога и возова. Упркос свему томе, постоји велики број људи који баш код тог последњег пролаза чека воз за Батајницу, јер им је то колико-толико сигурна шанса да седну. Када сам упитао једног човека да ли је вредно гутати тај смрад ради места у возу, одговорио је да је чуло мириса адаптивно и да се, када прође пар минута прилагођавања, ништа не осећа. 

Прокоп, потенцијално будућа главна железничка станица, је класичан рај за силоватеље и све остале манијаке. Огромна станица, пуна духова, пола градилиште, пола као у реду. Скитнице понекад спавају на клупама, зато што их ту нико не узнемирава. Једном сам ишао иза девојке на воз и она је почела да махнито бежи када је видела да сам скренуо на станицу, као и она. На таквом месту људи теже паници, јер влада поприлично сабласна атмосфера. Не верујем да ће се икада ишта променити.

Нови Београд је чудно место. Из оног малог (налик) тунелчића, уз степенице само устрчавају људи, људи са великим пијачним торбама, људи са колицима, коферима... Дешавало се да воз стоји и по десет минута дуже зато што увек неко истрчава из тунела и улази у воз. И увек, увек постоји неко ко чека неки тамо воз за негде тамо. Постоје људи које оставиш на станици када идеш ка граду и видиш их на истој тој клупи када се враћаш, још увек чекају тај неки њихов воз... Можда је то воз за боље сутра, а можда су само сенилни. Ма, ко сам ја да судим.

На Тошином бунару се некако ништа не дешава када нема воза. Тона људи седи или стоји и посматра козе како пасу на узбрдици или коња, како покушава да дохвати неку травку, али му канап не допушта... Као да је неко ишчупао станицу из града и посадио је негде на неко брдашце. Све се то мењало када би стигао воз на станицу. Хорда људи је излазила и хорда људи је улазила у воз, трудећи се да се смести, негде, што пре. Више нису биле важне козе или коњ, нико их није примећивао и никога није било брига. Свако је излазио као победник, и козе које су желеле анонимност и ми, путници, а не више докони посматрачи у ишчекивању воза.

Земун је станица ветра. Ту ветар увек снажно дува и једноставно немаш где да се сакријеш. Људи су углавном отуђени и мрзе се са дистанце. С обзиром на високе платформе, постоје пречице за пешаке да не би морали да иду кроз подземни, а сви су у стању да гледају неког чичу како се мучи са торбом и покушава да сиђе пречицом и мрзе га. Што је најчудније, и он мрзи њих, тако да и када би му неко понудио помоћ, вероватно би је одбио. У близини је и једна не нарочито сјајна средња школа, па често на удаљеном крају станице можете посматрати како пар младих хулигана смара неког несрећника коме се заломило да добије неку петицу, уз често неортодоксне методе које је помало мучно гледати.

Земун поље је најтужније место дуж читаве руте. Некако, увече, једино светло допире са старе зграде железничке станице. Мрачно, хладно, оронуло. Цигани су ту, они су хит. Једном сам гледао како контрола тера цигане из воза, а они избацују малог од једно четири године и две огромне торбе са пијаце, али онда одлучују да пркосе контроли и возе се даље. У том тренутку се затварају врата, мали почиње да плаче, контрола зове полицију да иде по малог, зове машиновођу да стане, а једине мирне особе у том вагону су - родитељи цигани. Само кажу - ма пусти га бре, има четири године, зна да дође кући, доћи ће он... Судећи по карактеру, не би ме чудило да је мали продао торбе и отишао на курве и Џек. 

Што се Батајнице тиче, она је заиста срање. Дуж целог колосека не постоји канта за смеће, па су шине пуне отпада. Воз се поставља наизменично на други и трећи колосек, а на трећем можеш ући само у половину воза са перона, у остатак се пењеш са ризле уз скок од пола метра. Дешавало се да и бакуте то изведу ако баш журе и воз треба да крене. Највећа хорда људи излази и улази у воз у Батајници. Понекад људи размене пар баш гласних и сочних псовки. Могуће је да су то исти они пајташи који су се зготивили на Панчевачком мосту. Углавном сви журе на аутобусе након воза, тако да и нема ту неке лепоте. Подсећа мало на Шангај, у Кини, сви су баш ужурбани. 


Наравно, најбољи део вожње Бг возом је свакако спектар људи које видиш. Под спектар људи које видиш сматрам спектар добрих риба које уђу и изађу из твог вагона и које чекираш. Сви играју оне игре са погледима, али нико не побеђује, сви углавном губе јер излазе на својим станицама и никада више не виде ту особу, можда... 

Био је и онај један моменат братства и јединства, пре пар година... Неке важне фаце су одлучиле да се провозају Бг возом, па су поставили на свака врата по чувара који ће отерати људе да уђу позади у воз. Отприлике десетак људи је имало пола воза, наспрам руље од петсто која је имала остатак воза. Била је недеља, возови су ишли на сат времена и било је заиста густо. Свуда су била тела, а поента је била да извучеш највише што можеш од ситуације, па сам се увек окретао ка млађим женским телима, а бежао од мушких и бабускара... У коначном збиру, иако је аристократија победила демократију, ипак смо се фино дружили. Има нешто у тој физичкој блискости са апсолутним странцима.

Били су и неки идиоти који су повукли ручицу за хитно кочење, па се воз зауставио у сред недођије... Они су наравно променили вагон, и остао сам ја, једини млад и наизглед способан човек за тако нешто у околини... Онај кондуктер се драо на мене, ја сам га упутио у вагон иза. На њих није смео да се дере, било их је пет и били су наоружани безобразлуком. И лептир ножевима. Све се завршило на томе.

Ето, то је пар ситница које сам, у суштини, желео да кажем о Бг возу. И заиста ме није брига да ли ће ово ико прочитати, знам да је сувише дуго. Али морало је бити речено. Хвала вам и пријатну вожњу желим!

п.с. И хвала људима који понекад остављају новине на седиштима и оном чичи што продаје марамице по возу и контроли што не улази у њега. Тај воз заиста чини беду подношљивијом.

30. септембар 2014.

Моји снови, свету

Депресија, меланхолија, стагнација... Све то оставиш иза завесе неких својих снова. Ако тражиш начин да преживиш, ово је прва ствар која дође на ум. Велики снови. Мали снови. Није важно. Твоји снови. Моји снови. Хоћеш да ти кажем нешто о њима? Наравно да ме не занима одговор. Слушај. 

Седим у фотељи са дрвеним наслонима са стране... Читам неку књигу и моја дивна жена ми доноси чај. Све то се одвија у соби која је савршена, у којој је све на свом месту, свака књига, свака ситница, оружје, сатови, маске афричких врачева... То је циљ. Пензија. А пут... Пут је мало другачији. Гледај.

Хоћу да довршим збирку мојих прича, али оних заиста стварно добрих, оних које су ми крали, оних због којих су неки пожелели да буду ја. Глупа жеља, свакако, али и то се дешавало. То ће бити Збирка која ће ме лансирати у свет. Можда ћу имати неко од оних досадних читања. Моја неће бити таква. Биће зезања. У некој кафани. Нећу бити на позорници. Књижевни снобови ће морати да дођу у нешто што личи на место за људе. Прави људи ће бити ту, такође. Слушати. Књига ће имати најколоритније корице у овом столећу са стотинама ликова из мог света и на њој ће писати моје презиме па моје име, занемарићемо правила белосветских лектора... У биографији ће писати да нисам био бог зна шта и писаће... Пази, писаће да сам један од Отаца Лиге, да, оне Лиге која постоји и за коју зна свет у том тренутку... Лиге која има хиљаде чланова који се смеју, пију пиво и повезују се са шашавцима свуда око њих...

Па онда иде одељење Лиге у Белгији... Један сјајан тип кога сам упознао упорно га побеђујући у некој игри је схватио... Пресецамо траку на вратима једне зграде старе неколико столећа... Чује се аплауз. Код њих је све тако свечано... Ангерико и ја се рукујемо, а лајв стрим иде ка осталима... Потом и Томца и Цонга се рукују са Ангериком. Лига је успела. Можда ће ипак организација са правим вредностима, правим људима и правим циљевима завладати светом. Учинити га бољим местом. Кроз смех, зезање. Тајне протоколе који укључују вишње. Кријумчарење чоколаде. Не знам, то је сасвим неважно.

А пре свега тога, жена. Не било која. Не било каква. Хемија. Дрхтање. Знам сваку ситницу о њој. Зна све о мени. Зна када да ме остави самог. Зна када ми је потребнија него икад. Секс. Па да лежимо и гледамо у плафон загрљени. Жена која ће ме извући, која ће ме ухватити за руку када висим са литице. Још увек је не видим. Видео сам много њених делова у многим другим женама. Можда је време да будем доктор Франкенштајн? Или не. У сваком случају, нисам више уморан. Могао бих опет да кренем, да је потражим. Само она и ја, на крову света. На свакој књизи ће писати - посвећено мојој маци, за све наше године. Не сате. Не дане. Године. Деценије. Наука напредује. Ко зна, можда и векове? 

И неки не баш сјебан посао, на ком ми неће вадити џигерицу. И еликсир младости, биће потребан Мићуну за неких десетак година. Нисам спреман да ми смрт однесе биће које сам од шаке меса отхранио. И она храна из ампула, много ме нервира сва ова прашина која се диже око људи који не једу нешто. Али то је већ сан везан за науку. О њима ћу говорити другом приликом. Сада морам поћи у кревет, сновима које сањам док нисам будан.

25. септембар 2014.

Сав наш бол

Стајали смо на пустој улици под уличном светиљком. Он и ја и она. Пришао сам му, одгурнуо ме је. Кренуо сам да га ударим у браду, али се измакао. Ударац у око. Бол пробија лобању. Неко ми је једном рекао да је то зато што ти мозак удари о лобању. Али стваран осећај је као да је пробија и одлази негде. Болеће још сатима. А то је тек први ударац био. Савио сам се и примио још један ударац у главу. Кренуо је на још један, али наравно да нисам веверица. Дочекао сам га спреман и снажно га ударио у грло. Почео је да кашље и кркља као да ће умрети истог трена и пао на дупе. Устао сам и почео да га шутирам бесно. Нога ме је болела. Нарочито зглоб и пета. Неки кажу да ништа не осећаш када те адреналин дигне. Углавном је тако. Али ништа не траје заувек. А оног тренутка кад почнеш да осећаш бол, све постаје стварно. Тек тада. 

Сваки шут си могао чути, кроз њега, кроз мене, и повратни бол у нози који сам осећао... Након пар удараца, успео је да ми ухвати ногу и повуче. Уврнуо је и пао сам. Болело је као ђаво. Али не одмах. Тек након пар секунди. Покушао сам да устанем. Онда се он исправио, пљунуо шлајм и крв, залетео и шутнуо ме у главу. Пар зуба и мало крви је излетело из мојих уста. Осећао сам се поражено. Осећао сам се ослобођено. Осећао сам се снажно. Да, тек тада. Све ми је постало мутно. Бол је и даље пробијао лобању, јаче него икад. Покушао сам још једном да устанем, али ме је опет покупило моћно стопало. Више нисам покушавао. 

Пришао јој је и ухватио је рукама нежно за рамена. Коначно је било готово. Био је жив. Био је срећан. И ја сам био срећан због њега. Макар неко од нас двојице да успе. Она је била на реду. Прво му се насмешила и ухватила га за косу. Онда га је навукла на колено и сломила му нос. 

Наша професорка је заиста била сјајна. Иако нисмо били из породица у којима је насиље било решење, ипак смо добили прилику... Сада када коначно знамо како изгледа бол, верујем да можемо почети да пишемо реалније приче и песме. Сада то можемо. Захваљујући професорки. Лекција прва савладана.

23. септембар 2014.

Љубав у доба љекова

Аква Бравзаносламишканош и Милко Дигу су живели у ванбрачној заједници на седмом спрату једне мирне зграде у предграђу. Био је то велики град, па су чак и зграде у предграђу биле велике. Она је умела да кува, он је умео да оправља ситне апарате по кући и да усисава. Она је умела да пегла. Он је умео да стоји сатима на тераси и намешта антену. Звучи готово хармонично, зар не? 

И било је. Све док једног дана нису одлучили да се венчају. Аква Бравзаносламишканош је пред свих шесторо званица шокантно изјавила да задржава своје презиме. Милко је пао у несвест. Катастрофа епских размера је уследила. Брак. Аквин муж, Милко Дигу и даље није знао како му се презива жена. Носио је папирић на коме је било записано презиме. Са словном грешком, али он је није примећивао. Остали су без посла у фабрици у којој су радили. Стечај. Онда су почела срања да се дешавају. Свађе. Љубав више није била довољна за живот. Имали су осећај да се и ваздух наплаћује. Било је страшно пар недеља. А онда се нешто догодило.

Милко је пронашао нешто у огласима. Тестирање лекова на људима. Солидан кеш. Колико лоше може бити, помислио је. Нису више могли да живе на нареску коме је истекао рок пре четири године. Обећала је да ће га волети и ако оћелави. Обећао је исту ствар. Онда је она рекла да девојке не ћелаве. Потом су отишли да зараде новац.

И пријавили су се. Било је сјајно. Сви су били изузетно љубазни према њима. Након три недеље отпустили су их кући. Наводно им више нису били потребни. Сјајно су се осећали. Боље него икад. Пили су чај и водили љубав. И чекали чек. Али чек никада није стигао. Након три месеца нешто се чудно десило. Цео спрат је изгорео. Онда су схватили. Она је могла да експлодира. Он је могао да се истопи. Хармонија је опет уступила место свађама. Комшије су их мрзеле. Свађали су се по цели дан. Онда би она експлодирала, намерно, а он би се истопио. После би се саставили и водили љубав. Живот је био романтичан и леп. Сјајан. Комшије су звале полицију. Они нису марили. Они су само желели да их сви оставе на миру. Осим стаклака који је радњу преселио прекопута зграде својих најбољих муштерија. И то је било то, миран живот у предграђу, највише што човек на овој Земљи може да тражи.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren