Врати се

Нисам ништа написао читав дан. Тачније, написао сам брдо ништавних ствари. Без логике, без осећања, скривених нити. Празних, једном речју. И некако сам испуњен немиром. Јебига, извини,  погрешио сам. Врати се. Врати се, молим те. Ти си једина коју волим, коју заиста волим. Да ли се сећаш оних дана када си ми шапутала слатке ствари на уво? Ти си шапутала, а ја их претварао у најлуђе приче. Када смо писали по десетак текстова дневно, и могли смо још десет, али нисмо хтели. Сувише слободног времена, сувише тема. Пиши, бриши. Нисам ни приметио када си отишла. Занесен том лепотом, мислио сам да ми не требаш. Мислио сам да ниси важна. Преварио сам се. Тек сада схватам. Ти си давала смисао свему. Моје шкрабање си претварала у нешто добро, нешто сасвим добро. Волео сам твој умили гласић. Твоје шапутање. Моја девојка са поља зелених. Моја једина. Моја драгоцена. Због тебе ја више нисам ја. Твој одлазак је уништио све. Немам мира, лудим. Тражим те. Тражим те у  огавним књигама, на прелепим сликама, у тихој музици. Тамо где си се иначе крила. Некада. Сада те нема. Ниси ту, нема те. А тако ми требаш. Није лако живети без тебе. Ти си само моја, и то добро знаш. Никада нећеш наћи неког другог, попут мене. Никада. Извини што сам те учинио мојом робињом. Нисам знао за боље. Мислио сам да ћеш побећи. А уствари су те ти окови отерали од мене. Ти никада не би отишла да сам то ја увидео на време. Волим те искрено, најискреније. Без тебе не могу да замислим живот. Једино ти ми недостајеш чак и када одеш на минут. А камоли на  читава три дана. Осећам се као да је део моје душе умро. Надам се да ћеш ми се вратити. Врати се. Врати се. Моја мала Музо, врати се.