Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. март 2015.

Добро је бити опет жив или само жив

И само сам јој рекао - реци шта очекујеш, урадићу то ујутру. Никада нисам био човек који бежи од одговорности. Не знам, мислим да сви ми имамо дужности и да морамо да их испунимо. Јер ако не испунимо наше дужности, онда смо лоши људи. А ако смо лоши људи, чинимо свет лошим. И тако, у покушају да испуним своје дужности, губим косу. Постајем сед и кваран. Не верујем у могућности будућности. Дужности су изнад тога. 

Јебеш дужности. Можда је у реду да сви будемо лоши људи. Можда неко, тамо негде, заиста жели да будемо кул. Али тај неко нас не познаје. Не зна како је тешко овде преживети. И заиста желим да се ствари промене. Да не морам молити неког да ми каже шта жели, па да то урадим. Мислио сам да ће ме овај слободњачки посао ослободити бесконачног чекања и испуњавања шефових жеља... Преварио сам се. Сви  моји клијенти су моји шефови. И сви серу. Нико не каже браво, урадио си добар посао. Нико не даје неке бонусе. Само ти кажу, хвала, и то као неизоставан завршни део поруке. Мрзим шефове. Цео живот ми неко шефује, цима ме, и нико не поштује мој рад. А радим. Радим како треба. Доводим ствари скоро до савршенства. Ништа. 

У ствари, не мора нико од њих да ме цени, нека ме само не зајебавају и бићу срећан. Али очигледно то не може тако. Очигледно је да морам да напишем књигу и обрнем неки кеш. Од свих излаза, овај је највероватнији. Зато што знам да мора бити савршена. И зато што ћу је тако и написати.

Синоћ сам био у неком пабу и стартовао сам неку рибу коју сам у ствари знао од раније, али се нисам сећао. Који бедак. После смо се сдружили. На све безобразне приче које су уследиле после, у друштву, само се смешкала. Ух, како мрзим рибе које се само смешкају! Пита неко, ајмо људи, која је ваша неиспуњена сексуална фантазија, а она каже - па  ја немам... мени се оне везују за особе. Све ти јебем, како је могуће да сам толико погрешио? Изгледала је симпатично, а ја сам био пијан, али која је то роспија, боже драги. Сви говоре све, шпрдамо се, док једино она се смешка и не даје нам ништа. Ни реч. Мрзео сам је тих сат и нешто што смо седели заједно. Ок је ако не поделиш своје мрачне фантазије, девојко, капирам, али да ли је реално да немаш одговор на питање типа - опиши неки свој кул дан? (мало смо се запили, па је једна Хелга постављала рандом питања која су испала као фантастична ствар) Мрзим такве људе. Реци нешто бре, немој филозофски да ескивираш одговоре и мислиш како си риба.

Углавном, прослава моје дипломе се наставља, био је ово сјајан месец, конобари многих локала ме готиве, готивим и ја њих, желим да имам мрежу мојих конобара широм града, то ми је сан... Оно као, да ме готиви, да за мене увек нађе места, да држи моју пепељару празну и да се за'ебавамо... Да ми донесе неку чоколадицу уз кафу, оне што углавном чувају за добре рибе. Тај неки фазон. Ствари иду фино у том смеру. То ми се допада.

Након овог лошег поста који сам започео ноћас, а нисам успео да га завршим, идем да устанем, протегнем се и кажем - јеботе, ја сам опет жив, и искористићу то на најбољи могући начин. Јеботе, кроз само два дана ћу почети да пишем књигу. Биће јебено до јаја.

26. март 2015.

Није љубав

Не слушај ни реч што ти говоре...

Ова ноћ,
баш овај трен,
је савршен за нас.

Створен је
као идеална прилика
за љубав
двоје људи које се воле.

Али ми се не волимо.

Ми се гледамо, понекад,
сада можда и никад,
и смејемо се.

Ти се смејеш,
ја се смејем.

А обоје желимо да то буде савршено.

А не може.
Зато што живот нема времена
да нам допусти да имамо наш савршени тренутак
и да се савршено сретнемо
и савршено заволимо...

Због тога,
ноћас,
проглашавам ноћ,
нашу савршену ноћ,
ону коју смо чекали толико дуго...

Сада...

Можда је коначно време,
да затворимо очи
и препустимо себе
нечему што је боље од свих осећања које смо икада осетили,
а ипак,
као,
није љубав.

25. март 2015.

ГОВОРИ САД

Да... Да, да и да. Само говори. Ћутање није злато. Уколико ти се допада машна неке откачене рибе коју си срео у трамвају, реци јој. Биће јој драго. Или неће. Али ти си свој део одрадио. Рекао си оно што си мислио. Уколико заиста мрзиш оног богаља што продаје лош дуван на кварно, реци му. Можда ћеш понекад упасти у невољу због тога. У ствари, углавном ћеш упасти у невољу због тога. Али ћеш променити нешто. 

Сви смо ми људи. И сви смо понекад слаби. И ја сам. Некад уђем у кафић који мрзим, само зато што ми буде жао да одбијем ону конобарицу која кад не ради мора да јури људе по улици да сврате. НЕ СМЕ БИТИ КОМПРОМИСА СА ЉУБАЗНОСТИМА. Јебено је требало да јој кажем да мрзим то место. То ћу и учинити првом следећом приликом. Можда ће ми онда живот бити бар мало подношљивији. Морамо сви почети да говоримо и престати да се кисело смешкамо и прекинути те окове које нам намеће друштво. Отворено, директно и искрено. Када би седам милијарди људи устало једног дана и када би свако рекао шта има, без увијања, сутра би био смак света. Али би прекосутра свет био јебено добро место за живот.

Реци. Говори. Зато што нас уче да је ћутање злато, зато и јесмо овде где јесмо. Тито је мртав, али нису обичаји. ОЗНА СВЕ ДОЗНА! Озна је можда мртва, али неке друге службе сасвим добро раде. Они знају све, па - што се плашити? Ти већ сада немаш шта да изгубиш. Они све знају о теби. О мени. О свима. Пази, обожавам јебени Гугл. Познаје ме боље од било кога овде. Познаје правог мене. Даје ми праве резултате кад год тражим нешто. Гугл ме зна. Ја ту не могу ништа да урадим. Али могу да кажем шта хоћу. Нема више оно као - ћути, не вичи да је Тито олош, чуће те неко. Данас ти чују и мисли. И баш зато немаш чега да се бојиш. Капираш?

Ако те већ мрзи да дижеш револуцију, онда макар учини себи живот подношљивијим. Говори. То ће уплашити лоше. Можда. Можда и неће. Али мораш покушати. И реално, јеботе, коме је до дизања револуције кад имаш битнијих брига, као - како ћу преживети овај месец. Сваки месец мораш јебене графиконе да проучаваш, где је скупље, где је јефтиније, где има неког сумњивог млевеног меса да направиш мусаку... Не можеш само да уђеш у радњу и купиш нешто, а да притом преживиш месец без размишљања. Срање. 

Одеш и кажеш јавно нешто искрено, из дна душе, извучеш речи као шлајм и онда те ухапсе за ометање јавног реда и мира. Ухапсе те зато што вређаш. А они вређају. Ухапсе те зато што немаш јебану карту за бус. Ухапсе те зато што си жив. Да... Капирам сад, можда је ипак ћутање злато. На теби је да размислиш и одлучиш - да ли ћутати и живети тужно или говорити и бити млаћен? Речи данас имају, изгледа, високу цену. Али уколико сви будемо лажно љубазни, нигде нећемо стићи. Нико се неће поправити. И сви ћемо се гушити у неизреченом. 

ГОВОРИ! РЕЦИ ИМ, РЕЦИ СВОЈОЈ ДЕВОЈЦИ ДА ЈЕ ДЕБЕЛА, ПРЕСТАНИ ДА СЕ ДОДВОРАВАШ. ПРЕМА КОМЕ ЋЕШ БИТИ ИСКРЕН АКО НЕ ПРЕМА ЊОЈ?! РЕЦИ МЕСАРУ ДА ПРЕСТАНЕ ДА ТИ ПРОДАЈЕ ГОЛУБОВЕ УМЕСТО ПИЛЕТИНЕ! РЕЦИ НАДРКАНОЈ ШАЛТЕРУШИ ДА ОДЈЕБЕ. УЧИНИ ТО ЗБОГ СЕБЕ. УЧИНИ УСЛУГУ СВЕТУ И НАТЕРАЈ ГА ДА СЕ ЗАПИТА. И ЗНАШ ШТА? УКОЛИКО НЕ ПОКУШАШ ДА ГОВОРИШ ОНО ШТО МИСЛИШ НАКОН ОВОГА - ЈЕБИ СЕ.

Новинар у мраку

Један је ујутру,
и свет је сјајно, тихо место.

Ходам кроз мрак тупим корацима,
а држећи се зубима за месо мога длана
виси једна мала мачка.

Изгледам као Хавијер Мегзергер,
иако не знам ко је он,
иако сам га вероватно измислио
у нападу неког свог лудила...

Носим црну кратку јакну,
онај тип што носе силеџије
и имам криминалне залиске.

Доживео сам већ један шлог,
и мрзим ову проклету мачку.

Сви са мном разговарају као да сам
објекат,
и пушим врло јефтине цигаре.

Па, замисли мене,
мршавог типа у црној јакни
са криминалним залисцима,
како стојим тамо,
на сред тихе улице
закачена за леву руку ми виси мачка,
а у десној држим
оловку...

И пишем
о томе колико је овај свет срање,
и понеко то чита
и заиста сам краљ света...

Јер миц по миц,
коначно се нешто мења.

22. март 2015.

Шта радим када ништа не радим и остали проблеми стварних људи

Седим и радим. То је све. А кад не радим ништа, убијам мозак игрицом за развијање мозга. На питање зашто, имам исти одговор као Чарли Шин на питање зашто пије - зато што у мени постоје ствари које треба убити. Ствари би биле лакше када бих имао девојку, вероватно. Али једноставно не иде. Некад оне немају шта да понуде. Најчешће немам ја шта да понудим. Радим, али нисам богат. Ха, нисам ни близу. Духовит сам само понекад, а и то постаје све ређе. И заиста не умем да разговарам о неким темама које ме не занимају. Већ пар година нисам срео девојку за чији ћу мозак рећи - вау. То ме нервира. 

Осећам да је негде ту између, у мутном, почео стваран живот, а ја нисам приметио. Нисам се припремио. Као, био сам студент, тачније инвентар оближњег кафића, имао сам времена за све, неко ме позове у девет ујутру и каже, ајде да пијемо пиво на Калишу, и ја баталим предавања и појавим се тамо... Било је све тако кул. И као, у једном тренутку је све то престало, али ја и даље не знам тачно у ком. Осећам да треба да почнем да пијем више да бих остао читав и почео боље да пишем, али сјебем се што знам да ћу бити са пријатељима, негде, и да ћу се мрзети ујутру због мамурлука... Оно, нећу сигурно срести неку кул мачку, јер тамо знам све људе. Да се разумемо, мени увек буде сјајно док пијем са мојим људима, али само се, некако, разочарам у живот пре него што дођем тамо и крене шоу. Плус се све теже носим са мамурлуцима, и заиста се дивим себи од пре пар година кад сам могао по неколико дана да заређам без неких већих последица. 

И тако. Нема више добрих мачака. А некада су биле свуда. Нема нових познанстава. Чини ми се да су и људи доста отуђенији сада него пре пар година. Оно као, лакше је рећи неком јеби се, смараш ме, него покушати разговарати са њим пар минута. Мислим, капирам, и ја имам исти став. Али сам мислио да је само до мене, јер сам умишљени кретен и мислим да сам окружен дебилима. Испаде сад да сви тако размишљају. Тужно.

Читам неке стрипове када покушавам да се ишчупам из бедака у који ме гура игрица. А у игрицу ме гура животни бедак. Стрипови су баш јебачки добри. Увек сам волео квалитет. Дао бих лево уво за добру причу. Дао бих и десно. Дао бих све осим руку и очију и мозга за савршену причу. Проблем који се јавља када год укрстим путеве са било чим са добром причом, живот ми се зауставља. Не пишем. Не дишем. Размишљам само о томе како бих унапредио ту причу. Ту наизглед савршену причу. Дивим се вешто извезеним детаљима. Дивим се писцу који је створио тај свет из прашине. И престајем да постојим све док не ставим тачку на ту причу. Сада сам почео да пишем јер сам се натерао, а онда је остатак сам уследио... Не знам одакле. И то је океј. Можда сам коначно прекинуо зачарани круг. Можда сам почео да постојим, упркос шансама. Можда ћу успети.

21. март 2015.

Интернет је добра ствар

Интернет. Сви су у фазону - јебеш интернет. Рибе пишу - "мувај ме како год, само немој преко интернета", и окаче то, погађате, на интернет. Нико не капира да је интернет можда једино место на ком можеш бити потпуно слободан. Наравно, и ту те надзиру и посматрају, али јавност, па чак ни теби блиски људи не знају шта радиш на интернету. Отуд и поплава људи са разним фетишима које не могу или не смеју да изразе у стварном свету. Интернет је као највећа ливада икад, и сви смо ту и свако коначно може да буде оно што жели. Уколико волиш да гајиш цвеће, можеш наћи истомишљенике широм света. Можете се дружити. Јеботе, можете се чак и посећивати. Шта год да волиш, можеш наћи људе попут тебе и осећати се мање чудно. Зар није фазон?

Оно, интернет је користан због милијарду ствари, али оне сада нису важне, причам о социјалном ефекту интернета. Ја сам много тога у животу урадио преко интернета. Хах, чак и ово пишем на интернету. Успевао сам, нарочито раније, док сам био некако енергичнији, да упознајем људе. Да разговарам сатима о темама које нас вежу. Или о било чему. На интернету ти, реално, тешко може понестати тема за разговор. Некe од мојих најближих пријатеља тренутно сам упознао пре неких шест-седам година на интернету. Овај јебани блог је, ако ништа друго, вредан зато што ме је спојио са, слободно могу рећи, преко стотину разних особа, и велика већина их је била сјајна. Још сам добијао и почетну предност гратис, јер су ти људи имали високо мишљење о мени, ваљда због писања... Мисле, као, ово је неки убер кул убер паметан тип, а овде седи обичан тип и можда смо се сто пута мимоишли у граду или седели једно до другог у бусу, а нису знали да сам то ја - Митоман. Мада, када живим стваран живот, онда сам углавном Јанко. Волим да држим те ствари одвојене. 

Постојале су неке особе са којима сам баш успео да се повежем. Иако се никада нисмо видели. Иако живимо тотално другачије животе. Добар смисао за хумор. Добри ставови. Добри људи. Помало сјебани. Али, зато смо ту. Када одеш негде, људи углавном носе маске. И чак и када ти пијани отворе душу, сутра ће се мрзети јер су рекли нешто што не треба. Овде тога нема. Потпуно свесно говориш ствари незнанцима, управо зато што су незнанци и не могу те повредити. Тако је јебено до јаја када имаш особу која те разуме. Коју разумеш. Неко с ким можеш да разговараш. Неко ко ће те повући за руку и спречити да тонеш. То је права ствар.

Ја сам веран човек по природи. Увек изгледам исто. Имам исти број телефона од тренутка када сам га добио. Од поклона волим књиге. Уколико ми у наредних тридесет година сваке године поклониш књигу, ја ћу те волети. Нећу рећи - шта курац, опет књига? Знам неке жене које би то рекле и за дијамантске минђуше. Оно, одрастам, па још увек дотерујем своје понашање мало, али све остало стоји. Када сретнем некога кога нисам видео од средње школе и он ми каже - човече, ти си увек исти, ја кажем хвала. Иако то вероватно није био комплимент. Хвала. И баш зато што сам веран, увек ћу бити овде. 

Сви ти људи што одлазе и долазе, некако, требају некога ко ће увек бити ту. И када ти кажем - ја сам увек овде, то није само фраза. То је чињеница. Ја се осећам заиста лепо док разговарам са паметним интернет људима. И интернет је добра ствар. Не дозволите ником да вас убеди у супротно. 

18. март 2015.

Крај, са смешком

Данас сам дипломирао. Вињак. Диплома. Вињак. Било је добро. Зезао сам пијаног профу. Сео сам тамо, прекрстио ноге и испричао им све што имам. Нисам стајао као многи други. Било је као код куће. А очекивао сам неку опасну напетост. Крај је био спектакуларан. Стојимо, само комисија и ја, никог другог нисам позвао, и професор каже - "Колега, види се да владате материјом, те да овај рад нисте преписали, превели, украли..." Ја не могу да суздржим смешак, а онда се јебено сетим - па ја и нисам преписао и украо рад! А већ сам се смешкао, као, јебига, јесам, крив сам, али хвала за искрене речи. И у том тренутку се осетим некако неутрално. Нема среће што сам се цимао и урадио рад, сам, уз крв, сузе и зној (ниједног није било, шалим се). Некако ми само криво, јер да сам марнуо однекуд тај рад, ем бих могао да се смешкам и ликујем, а ем се не бих нарадио као коњ за тих петнаест минута формалности.  Дакле, ово је била важна лекција. 

Дођем кући, породица. Маторци се исцимали за неки добар хас, чак ми и дали неку кинту. Баш нисам очекивао. Седимо, једемо, и нестане струје. Баш као некад. Седимо око свеће, таман докусурили хас, и причамо. Баш као, и поред свих срања - породица. Прошлу ноћ ми неколико добрих пријатеља није дало да спавам, јер сам добијао поруке и позиве од пола једанаест до пола три. То су људи које волим. Које занима шта ја радим и који се радују када нешто постигнем. Исти је случај и са мном. Када год неко од њих нешто постигне, осећај је као да сам успео ја. А да би овде успео, јебига, заиста ти треба сопствена хрпа пропалица. А ја имам и више од тога, имам хрпу пријатеља. Звучи добро, зар не? И јесте.

Коначно сам слободан. Мислио сам да упишем неко зезање, типа библиотекарство, чисто рекреативно, због риба. И књига. Не. Јебеш то. Школовање је испунило своју сврху у мом животу. Било је до јаја, заиста сам уживао. Сада је време за неке веће ствари. Сада би чак и дан школског школовања био губљење времена. У обзир долази само животна школа. То је оно што ти треба уколико хоћеш да постанеш добар писац. Што би рекао Спајдер Јерусалим, парафразирам - "Писање је само пиштољ. Има само један метак у себи, али ако добро нанишаниш, то је све што ти је потребно. Можеш развалити чашицу колена свету." То је оно о чему говорим. Желим да развалим чашицу колена свету. И знам да ћу, уколико дам целог себе, и успети у томе. 

Можда отворим неку мини радњу са великим натписом - ПИСАЊЕ, свих врста и облика... Вероватно бих имао тону фрикова у радњи свакога дана, а инспирације ми никада не би мањкало... То звучи као нека јебачки добра идеја. Видећемо. Вечерас спавам као слободан човек. А сутра... Па, она црнкиња је тражила да јој напишем пар едиторијала о стању у Нигерији. Можда ћу баш то и учинити. Као човек који ради оно што жели. Са смешком. И Достојевски је био инжењер.

16. март 2015.

Гледај

Господин Миргега је био власник ланца пекара. И много је волео своју жену Маргиту. Али је такође волео да буде трећи човек. Дозволите да објасним. Обожавао је да гледа своју лепу грациозну жену како заводи мушкарце, љуби их, мази их, па чак и јебе. Маргита је била дама, поприлично ватрена и врло лепа, иако је имала преко четрдесет година. Њој није тешко падало да с времена на време испуни мужу понеку жељицу. Понекад би јој се чак и страшно допало. Када би то чуо, господин Миргега би заплакао од среће и, помало само, од љубоморе. Били су поприлично чудан пар. 

Једно јутро, док су шетали кроз велики и дивно зелен парк, Маргита је нагло повукла свог мужа у страну, тако да их је заклонио огромни храст. 

- Марги, шта се дешава? 
- Ма... ништа. Мој бивши дечко храни голубове, тамо, на клупи. Па ми је некако глупо да ме види сада, након двадесет година...
- Твој бивши дечко?
- Па да. Нисам знала да се вратио у град. Нисам знала ни да је још увек жив, с обзиром на његов стил живота.
- А какав је његов стил живота?
- Па превише се сагорева, драги. Слично као и ти.
- Ох..Ох! Марги... Марги... Да ли би... - очи су му играле, а осмех подрхтавао.
- Не знам баш... - глумила је неодлучност Маргита.
- Марги... Молим те! Заведи га... Нека те гледа као балави пас. Молим те љубави!

Следеће што је просечни посетилац великог зеленог парка могао видети јесте господин Миргега како вири иза дрвета, док се Маргита љубазно и претерано присно поздравља са њеним бившим дечком. Све је било некако чудно. Он је изгледао запањено. Потом врло срећно. У једном тренутку се учинио помало љутим, али то је била вероватно ситна варка у оку господина Миргеге.

Маргита је завела свог бившег дечка након двадесет година. По цео дан је била насмејана. Смејала се чак и свом мужу, који је повремено био страшно љубоморан што његова жена игра сексуалне игрице са бившим дечком. Причала би му детаље, а он би је затворених очију слушао. Често су се она и бивши дечко јебали у природи великог зеленог парка, да би их господин Миргега могао посматрати. Трио није могао бити срећнији, чинило се. Све док се једног дана Маргита није вратила из уобичајеног вечерњег изласка са својим бившим садашњим дечком. 

Господин Миргега је био поражен. Тражио је свуда, данима. На крају је пронашао у једном малом селу покрај града. Сачекао је да господин Шевастије (бивши садашњи дечко његове жене) оде на посао, а онда се појавио на вратима и успут препао Маргиту. 

- Марги... Зашто си отишла Марги... - режао је.
- Отишла сам зато што сам хтела - није марила Маргита.
- Врати се Марги... Убићу га. Убићу те. 

Одједном, Маргита је доживела дежа ви. Све је она ово прошла, ову сцену са претњама смрћу и сузе које су уследиле после, са човеком који је волео да гледа... Човеком који је једног дана послао да заведе младог пекара, а она се није вратила. Напротив, удала се за тог пекара. И тада је знала да господин Миргега неће учинити ништа страшно и лоше, јер она је већ све ово видела, пре много година. 

- Нећеш ништа такво учинити. Средићеш се, попићемо чај, а онда ћеш отићи кући. Понекад ћу те звати да гледаш. Је л' то у реду?
- У реду је - рекао је полако господин Миргега. 

А онда је ставио пиштољ у уста и повукао окидач. Изгледа да су се неке ствари промениле. Изгледа да господин Миргега није више желео да гледа.

15. март 2015.

Преди као да ће се свет сада срушити

Ноћ је хладна
и мој мачор седи поред мог кревета
и нешто ми говори...

Не разумем га баш најбоље,
али мислим да зна да сам несрећан...

И као да каже,
све ће бити у реду,
иако нисам баш сигуран...
Иако...
Ма, ништа.

Чудно је то како мачка разуме...
Зна када си пијан
и када си тужан
и када те боли прст или бубрег...

И тако,
дође,
преде,
разговара...

Можда мачке дају најбоље савете икад,
него их нико не разуме.

Можда оне луде жене са по седамдесет мачака
нису уопште луде,
него су,
јебига,
срећне.

Сви моји проблеми су нестали са две мачке.
Замисли жену са седамдесет мачака.
Њени животни проблеми су апсолутно мизерни.

Мачке су наводно превртљиве и лоше. 
Мачке јебено разумеју све оно што друге животиње не могу.
Разумеју људе и увек ће ти помоћи.

И зато...
Не знам,
можда,
али,
живеле мачке!

14. март 2015.

Педесет нијанси сивог

Овде је све некако сиво. Време је сиво, људи су сиви, чак нам је и сунце сиво. И као, све је океј, а живимо онако, лоше. Мораш много да размишљаш. У неким лепим земљама, добијеш шут карту са осамнаест, живи лепо сам, постани човек, све ти је плаћено, студирај... Овде, па, нема неке велике разлике међу људима, имао ти двадесет три или тридесет пет година, вероватно ћеш живети са родитељима, што с једне стране даје неки леп осећај сигурности, а са друге одузима осећај слободе, а ти једноставно немаш могућности да ту нешто суштински промениш. Уколико одеш на стан, јесте, бићеш слободан, али ће ти квалитет живота опасти драстично, јер ћеш преко пола плате давати за стан. Уколико не одеш, све остаје како је било - сиво. 

Најтужнија категорија су ми људи који напуштају своје куће, имања и све остало, да би се згурали у мали станчић у великом граду, јер овде ипак може да се нађе какав-такав посао. Јебено тужно. Пређеш из куће од двеста-триста квадрата у једнособан станчић само да би сви радили неке бедне послове и животарили... Једина предност великог града је што ти не оставља времена да будеш несрећан зато што си сиромашан и бедан. Увек си упрегнут. На селу се има времена за размишљање пуно, а то је оно што те на крају докусури.

Овде, ради се или у магацинима или у кафићима, и испада да смо ми једно јебено чудно друштво... Фазон, имамо за најосновније потребе, али немамо типа за нешто за'ебано, типа велики фрижидер или нову пеглу, па пијемо кафе. Седимо по кафићима. Треба некако убити то мало вишка пара и много вишка времена што имамо, јер оно, тона људи не ради. Сви се пуно зајебавају, јер кад живиш у сивом свету, не преостаје ти пуно разонода. Можда порнићи. И евентуално да коментаришеш по порталима онлајн новина. 

Често ћеш да угазиш у псеће говно у граду, јер сви јебено имамо керове и мачке, да нам држе стрес под контролом и да серу по стазама, јер чим се твој кер покења, ти знаш да ће неко угазити у то и осећаш се мало боље јер је још некоме сјебан живот, а не само теби. Сасвим добра логика. Уколико желиш да бациш нешто у канту, јебену канту нигде нећеш видети у кругу од петсто метара, зато што је скупо држави да меће и одржава те силне канте за смеће. Лепше је кад је по улицама. За који дан ћу морати пазарити на бувљаку онај метални штап да избоцкам смеће пре него што покушам да уђем у воз, да не бих нагазио на неки стакленац или иглу скривену међу милионима опушака. Сјајно. 

Што се тиче образовања, ту је све ружичасто. Кренеш у средњу и смејеш се, смејеш... Сви профани су шашави. Те један даје кечеве и петице у зависности од расположења, те онај други баца хемијску па на кога падне тај добије кеца и тако даље и тако ближе... И теби буде баш забавно док се школујеш. Завршиш средњу, и онда сконташ - брате, боље да је ниси ни завршавао, ништа баш не знаш. Упишеш факс да научиш нешто, ал' и ту те нешто кочи. Неке професоре ни не упознаш, јер немају времена да дођу на факултет с обзиром да држе шест нешто важнијих функција. Неки други предају, раде све како треба, али књига им је из осамдесет девете, ти учиш, добијеш десетку, постанеш рецимо, економиста, а неке ствари су се поприлично промениле за ових тридесетак година. И ти опет ништа не знаш. Мислим, знаш ти доста тога, али око пет посто од тог знања је применљиво у пракси, што значи да си ти око пет посто оспособљен да радиш оно за шта си се школовао. Сиво.

И нема ту шта. Опстаћеш овде ако си лија. Зато сви крадуцкају из предузећа, шверцују и препродају увек неке ствари... Мало мало неко нуди телефон, цигаре, гориво, шаргарепе (буквално), царинску робу, па и наркотике... То је само начин да се преживи. Ништа лично, што би рекли у филмовима. Наравно, тај стил живота има последице по друштво. Свима ради тај инстинкт за преживљавање, па зато нико ником неће да устане у бусу, нико неће да ти помогне када те туку и у суштини, све то кулминира када грађани прескачу неког ко лежи на путу и вероватно је мртав, а они једноставно немају времена или не маре довољно да би застали на минут и учинили нешто хумано.  Све док смо у том моду преживљавања, нећемо боље живети. 

И тако, сива земља, сиви људи, а опет, јебига, некако сам овде навикао и не бих се осећао пријатно у туђој земљи. Овде смо ми, сиви, и неке од најлепших тренутака које сам провео у животу су били на путу ка продавници уз два другара. Идемо, причамо колики смо мученици, шта све немамо и шта све не знамо, смејемо се тој муци, на путу да купимо неки кекс на мерење, јер немамо за довољно пива, а потребно нам је такво неко путовање. И зато никада нећу отићи.

11. март 2015.

Духови непостојећег доба

Да, малена,
цео свет је пред нама.

Црни слон и ружичасти мајмун
и бели морски пас.

Цео свет.
Као, баш цео.
Гитаре и магистрале и зрна песка.

И неки албатроси и кованице
и магацини.

Цео свет чека на нас...

Мото трке и мале бољке
и велики телевизори.

Све нас чека...

Па, малена,
како би све то било лепо
када би постојала...

9. март 2015.

Блогосфера је била дивна

Јутро. Седим за столом у боравку, компјутер заузео цео сто, имам свој подметач за кафу коју немам, јер је нисам скувао, а сестра није још устала. Телевизор искључен, мали мачак спава и преде, а велики седи и кише. Прехладио се негде, а и слаба му је бешика ових дана. Ударио сам му мало дијету, јер је дебео, а он покушава на све могуће начине да ме одвуче у кухињу на други доручак или предручак или тако неки оброк. То се неће десити. 

Но, тужан сам јутрос. Меланхоличан. Након преко четири године присуства на блог сцени, решио сам да уредим листу блогова које читам. Од преко сто блогова, остало их је двадесет и два. Већина блогова не постоји више. Избрисали су их аутори. Зато што су папци. Ускратили су ме за пар постова које бих могао да читам сваки дан, као лек. Први је ту Даркан, то што је обрисао Апсолутно Сезамовски му никада нећу опростити, иако ми је послао у инбокс причу звану "Два сата у животу Лазара Дукљана". Друга је Милица, јер је обрисала блог са неким лепим песмама које сам баш волео. Има још многих, али ово двоје сам морао истаћи. 

Остали су неактивни годинама. 2013 година је била година краха блогосфере. Јако тужно. Блогосфера се сјебала начисто те године. Чак сам и ја утањио те године. И оне следеће. Имао сам неке разлоге. Имам их и сад, али кроз месец дана не смеју више постојати. Морам покренути ову машину, јер ако ја наставим да пишем, надам се да ћу успети убедити неке старе зналце да се врате, а и неке нове, да отпочну своје жврљање.

Од двадесет и два преостала блога која пратим, пет или шест пратим из носталгије. Џунглица не пише ништа што стварно није у реду, Летња Олуја ме је блокирала на Фејсу, јер се није могла изборити са фаталном привлачношћу, а и пише сад понекад, ал' само на немачком, Софи је написала Дневник чаробних лекова и нестала. А и оно мало нас што пише, не пише довољно често. И тако. Поента је да пропадамо. Као Блогосфера, као друштво, као уметници. Морамо бре да урадимо нешто!

И још једну сам ствар видео док сам уређивао своју листу. Брате, буквално преко тридесет блогова сам видео који су почели, спржили добра два-три поста и нестали. Да л' су били лењи или шта ли, не знам. Волео бих да верујем да их је ударио ауто, па да су били спречени да пишу даље, али веровати да је баш свих тридесет потенцијалних блогера ударио ауто је мало апсурдно. То је тужно. Могло је ту бити бар пет јебачки добрих блогера.

Ал' надам се да ће се ствари променити. Тренутно активни блогери, ако одлучите да нећете више да пишете, не бришите блог. Ко обрише блог, ћелава му кева! Ако немате кеву, ћелава вам следећа најдража особа! Осим ако је у питању ћелав мушкарац, онда вам ћелава друга највољенија особа! И тако. Клинци, пишите. Дај бре, јесте да сте зиљави, али био сам и ја, па живим. Нема ту срамоте, то је као мале богиње, прележиш и идеш даље. Не осврћеш се. Пишеш. Мислиш да се свет руши, а онда дођеш у двадесет и трећу и свет се заиста руши, али се тешиш да ће бити океј. А замисли колико ће свет да се руши у тридесет и шестој или педесет и четвртој? То ће тек бити хаос. Али то не значи да не смеш да кукаш и мислиш да се свет руши. 

И посла ми Томцаа коментар Милка Грмуше на један његов пост, и то је најлепша и најохрабрујућа ствар коју сам чуо у последње време. Ево како иде:

"Не брини, неће још дуго да то траје. У двадесет и петој постајеш џек. Добре вијести су да џек фаза траје без проблема и до педесете године."

Ето, то бих  хтео искористити за крај овог поста. До двадесет и пете животариш. Од двадесет и пете прихватиш реалност, одрекнеш се свих својих снова и коначно постанеш срећан, постанеш џек. А то је оно што сигурно можеш добити од живота. Што је сјајно. Дајте бре, пишите блогове, време је да ово место поврати своју стару славу. Будите супер кул.

Воли вас Митоман.

Срећан ти Дан жена

Некако,
желим да ти честитам осми март.

Иако је прошла поноћ,
а и пијан сам помало...

Некако,
сећам се онда кад смо се смејали,
и одмах сам тужан.

Као,
не морамо да се волимо,
али ако се смејемо,
зашто морамо и то престати?

И баш желим,
када бих могао,
да ти пожелим срећан
међународни Дан жена.

Да ти дам један цвет,
и чоколаду,
да те загрлим
и кажем -
стварно си дебела.

Само то.
И да се опет смејемо као некад.
Јер сада ми баш треба тај смех.
И да ме удариш по рамену.

Некако,
све је то било баш давно,
али ноћас се сећам...

7. март 2015.

Шеширџија

- Лако је теби, рече он, управо си га метнуо у плавушу у чипканим чарапама.
- Не буди бесан, другар, метнућеш га и ти, ево, завршио сам, можеш сад - одговорио сам.
- Јеби се Ву! Знаш ли зашто немаш пријатеље? Знаш ли?!
- Не, просветли ме Лу, молим те.
- Зато што си јебена пизда! Да ли постоји ишта на овоме свету што ти је свето?!
Па...

Прошетао сам до ноћног сточића, извукао пиштољ из фиоке и звекнуо га. Право у главу. Само је полетео уназад. Крв на тепиху. Плавуша се правила да не види и пушила цигарету на тераси. Позвао сам је унутра.

- Седи.  

Села је на кауч и прекрстила ноге.

- Ово је био мој једини пријатељ. А сада га нема...

Гледала ме је незаинтересовано и палила нову цигару. 

- Да ли знаш шта се овде десило?
- Знам да је био жив када сам ја отишла. 
- То ће бити довољно. Хвала ти. Знаш и сама да ћеш завршити мртва уколико нека друга верзија дође до твоје комшинице, сестре или Бога.  
- Немам сестру. А и живим у поприлично лошем комшилуку.
- Свиђаш ми се. Зваћу те. Изађи сад.

Јебено хладан свет. Пун клише реченица. Ових пар гангстерских фора сам скинуо из филмова. Цео живот сам био само обичан тип са шеширом. Поприлично хладнокрван обичан тип са шеширом. Само то. И мали савет: уколико вам друг не врати шешир који сте му позајмили... Убијте га.

Да, Лу, постоји. Шешири.

4. март 2015.

Колико вредиш данас?

Да ли видиш онај цвет?

Зашто мислиш да је у реду да га згазиш?

То је леп цвет, а ти си ружан као камила.

Да ли видиш оног медведа?

Зашто мислиш да је у реду да га заробиш и мучиш?

То је један луд медвед, игра и карте,
а ти си глуп као Патрик из Сунђер Боба.

Да ли видиш оног човека за столом?

Зато мислиш да је у реду да га пустиш да се уништи?

Да ли си ти вреднији од њега?

Тај човек је сасвим просечан водоинсталатер,
не иде му нешто посебно ни на једном животном плану,
али је најбољи савијач салвета кога је овај свет видео...

Ти си успешан иако си ружан и глуп.
Радиш свој посао и ни у чему ниси најбољи.

Дакле, који је од вас вреднији?

Ја ћу ти рећи.

То се не може решити.

Ево, рецимо ја вас мрзим обојицу подједнако.

Тебе, што си глуп и ружан и имаш лоше принципе,
а њега зато што је јебени водоинсталатер који савија салвете.

Да ли је ово што сам рекао у реду?

Није?

Апсолутно ме боли курац.

Али свеједно,
Иако не знамо колико ко вреди,
ја верујем да постоји неко ко зна.

И одбијам да поверујем да мој живот вреди једнако
као живот клошара који се труди да сваког дана
смрска лобању бар једној мачки
циглом,
јер му то прија.

Постоје животи који су вреднији од других.

Знам неке људе који су далеко вреднији од мене.

Али такође знам неке који вреде далеко мање од мене.

И када не бих веровао у тог судију,
који зна како одистински стоје ствари,
неке ствари заиста не би имале смисла...

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren