Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. децембар 2014.

Новогодишња листа (не)срећника, 2. део

Изгледа да је дошао и дан када ћу, након смрзавања по граду, доћи кући и захвалити се свима који су учинили ову годину бољом за мене. Наравно, ово нема везе са шлихтањем, поприлично сам срећан с обзиром да ово ипак, на крају, није била тако лоша година. Представљам вам следећи наслов у издању Митомана 2014:

Листа свих океј особа којима ћу бити вечно или привремено захвалан на томе што постоје или су само добре, лепе и квалитетне особе 

Дакле, ни овде као ни у првом делу редослед није важан, сви су океј на свој начин и тако то. 
  • Желим да се захвалим теби, мозгу, тачније мени, што си био ту и коначно смислио неки океј начин за финансирање наших авантура и зајебанција. Без тебе бих и даље био у магацину, што би било поражавајуће за све аспекте мог живота осим уметности.  Као што рекох, редослед захвалница нема никакве везе.
  • Коки, добар си пријатељ. Да идуће године удупламо број попијених флаша вина, ловова на књиге и авантура.
  • Фиксе, ти си реално једина особа за коју знам да би без тренутка размишљања дала руку за мене.  Што је баш до јаја. Готивим те што си најпоштенији лик у овом исквареном граду. И оно, да у ово доба идуће године будемо милионери!
  • Хвала и мојој бившој девојци Патофни, јер сви кажу да сам се доста уозбиљио после ње, што ми тренутно баш прија и од данас то не сматрам смртном увредом. 
  • Што се тиче технике, хвала мојој Тошиби што ради као први дан иако сам јој убио тастатуру лимунадом ове године. Волим те, буди увек поред мене. 
  • Хоћу да кажем свима да је Томцан, мој велики пријатељ, Отац Лиге и класично сјајан компјутераш један од најкреативних људи у смишљању великих планова за завођење диктатуре коју планирамо једног дана да заједно остваримо. Хвала му на томе и на много чему другом, а нарочито на томе што је лојалан и више не касни на састанке Лиге која још увек броји два и по члана.
  • Такође желим кажем хвала Толићу, легендици која је видела пуно и Мијату, који је један океј буцкасти мјеталац. Реално, онда кад сте ме ухватили да преписујем Аналогну и кад је хтела школа хтела да ме убије јер сте се продрали да сте провалили систем захваљујући мени је била прекретница мог живота. Наравно, било је мало срање бити студент наредних месечак дана, али од тад се осећате кривим за тај инцидент па сте ми и више него довољно пута помогли и далеко олакшали моје студирање. Обећао сам да ћу вас водити у кафану кад дипломирам, да знате, нисам заборавио и једва чекам да вас шпрдам без бојазни да ћете ме оборити на вежбама. 
  • Буђо, ти си мали и имаш великог бату, али без твојих доручака, пеглања веша и свих чоколада које ниси хтела па их мени проследила, мој живот не био тако солидан. Хоћу да ти кажем да те воли бато иако си тврдоглаво говедо.
  • И хвала Банки Интеза зато што држи добар курс долара и не поткрада ме као државне институције. 
  • Мој стари, иако је луд, се стварно исцимао овог лета. Провели смо више од десетак дана на крову, заједно, али зато ја сада имам кровни прозор са све оним кровићем и полицама за књиге са стране. Хвала му на томе што је радохолик и 'оће да ради и кад треба и кад не треба. 
 

  • Е да, захваљујем се и Скроз доброј пекари што ме је хранила ове године и има ону мрежицу која разбија. Останите океј храна.
  • И Мићуну, мом брки који је баш мачка од поверења. Испричали смо се сто пута ове године и ниједном није ником рек'о. Давао је он мени неке савете, ал' га ништа нисам разумео јер је звучао као да нешто зановета - мрвмавмрв...
  • Захваљујем се и пријатељима са којима ћу стајати сат времена на -18 напољу, вечерас, и даље их волим иако нису баш најчистији у глави. Дуге гаће фтњ! 
  •  И сви ви које нисам успео или сам заборавио да поменем, ако сте били добри према мени, супер сте, готивим вас! 
Ето, за крај године, календарски, срцад. < 3

30. децембар 2014.

Новогодишња листа (не)срећника, 1. део

Схватио сам управо да би требало да направим листу свих оних којима желим опсовати нешто у овој години, па да се, ако буде среће, у Новој не видимо уопште и да коначно постану људи или нешто налик томе. Такође сам схватио да би требало и да се захвалим неким људима за неке ствари које су ме учиниле овим што данас јесам. Дакле, листа ће бити, не знам баш колика, јер треба тек да је напишем, али сматрам да ће лепо сумирати моју годину. Такође, редослед није важан и немојте обраћати пажњу на њега. 

Листа опсованих, проклетих и осуђених на вечни хејт од овога дана па док се нешто не промени или умрем

Лично ћу се обратити свима, чисто да се лепо растанемо у овој години. Уколико се пронађете на листи, молим вас да више не сецкате шарена слова из новина и шаљете ми их у облику претеће поште.
  • Комшија, папак си. Да, управо ти који си ме је јурио да ме повезеш до града пар пута, па ми сад увалио крш од компа да ти поправљам, иако сам управо због таквих срања и непрестаних позива престао да се бавим поправком тих богом даних справа. Сви ви, волим свој комп, туђе мрзим, не зовите ме икада да вам поправим комп.
  • Бивши директоре, то што си ми се смешкао и тапшао ме по рамену не мења чињеницу да си највећи шупак кога сам ја икада срео. Такође, сазнање да си писао један износ моје плате у књиге, па потом тај износ делио методом једна парица теби, једна парица мени је толико подла да ја немам речи. Све би то можда и било у реду да ти већ ниси прљаво богат и да моја плата није била изузетно мала.
  • Летња Олујо, то што си ме блокирала на фејсу зато што сам ти рекао да боље живиш него овде је био брилијантан потез. Чињеница да не планираш да ме одблокираш као протеклих двадесет пута те је довела на ову листу. А могли смо бити до јаја пар. Сећаш се онда кад смо причали на скајпу, па сам те шпрдао за гласић и то што си ниска као шумска печурка, па си ме ти блокирала на три дана? То су била времена.
  • Магацински штакоре, колега, најискомплексиранији си, да кажем, сероња, и то ме је много нервирало док смо трунули заједно на робији. Дакле, ја нисам хтео да се свађам и радио сам шта ми кажеш, иако ми ниси шеф. Дабогда радио у магацину и кад завршиш факс, кад га толико волиш и осећаш се битним у њему.
  • Љубавнице мог разведеног буразера, комп ти је срање, деца су ти неваспитана, а када се сретнемо на улици треба да кажеш "здраво" уместо "мали, ти рече да ћеш доћи, ал' те нема?". Не желим ништа друго рећи осим да ћеш морати наћи другог мајстора, кога ћеш морати да платиш.
  • Мацо, ти си моја бивша нешто (ниси била ђевојка, реално). Ал' си такво ђубре да је то напросто невероватно. Преко свега бих прешао када би ме позвала да се поватамо, јер, реално, миришеш до јаја. Али ти мислиш да је Митоман дете па да можеш да га шеташ, чак и преко блога. Што је баш апсурдно. И реално, каква се то жена повата са неким другим, а ниси још ни прешао границу? Овде би добро легла она песма - Ко те кара, нек ти пише пјесме.
  •  И ти, студенту генерације, јебем ли ти семе покварено, што ме попљува свуда редом где си прош'о. То што сам ја положио најтеже предмете пре тебе и са већом оценом јесте ужасно, верујем. С друге стране, то што сам се снашао, као сјајан истражитељ превара и поштовалац технике и иматељ пријатеља, је моја ствар. Ти имаш знање, имаћеш паре, бићеш инжењер... А ја... Мене боли курац. Треба имати животну сналажљивост, а то се сасвим добро могло стећи у овој нашој школи. 
  • Литл Принцез Леја илити брадати Тиме из Холандије, од два метра и сто двадесет килограма, мрш, пу, обманитељу поштених играча онлајн игрица! Додао сам те за пријатеља, јер сам, поред врхунске партије, желео да си женско и да се приженим за папире и да живимо љепо у Холандији, Белгији или Њемачкој. 
  • Ви креатори најпопуларнијих серијала од књига, манги, филмова и серија па на даље, мрзим вас све и пљујем, јер сте спори као кита и ништа не умете да одрадите на време, већ вам је сасвим у реду да следећа књига/епизода/манга изађе 2016. године. Само се зајебавајте, могли би да се деси да вам једног дана неки фан бане на врата са секиром, само да знате.
  • Сви ви остали које сам заборавио да поменем, не брините, чим вас видим негде схватим колико вас хејтујем и зато се не осећајте изостављеним са ове листе. Да будете живи и здрави и да се сви одселите за Америку.
Схватио сам да је предугачко да напишем и листу захвалницу, па сам контао да је напишем сутра. Можда будем имао баш срање дан, па ето прилике да га мало поправим. Ко иде даље? Ко иде даљеее? Сазнајте у следећем посту...

Родитељи су хаварија

Родитељи су отприлике напасти које ти ни у десет увече, док лежиш у кревету, вољан да ставиш тачку на овај јебен дан, не дају мира већ морају да ти саопште да планирају сутрашњи дан да ти сјебу. Родитељи су изузетна бића која су те створила да би, након двадесет година цимања и одрицања, коначно, имали биће које мора без поговора да учини тражено... Нема оно, имаш ли планове сутра, већ сутра у десет ћеш да урадиш то и то. А онда се убаци оно друго и дода - е, да, негде око један би требало ово да обавиш. Ти кажеш - хвала вам, сјајни сте... А у глави ти одзвања - на одгајање детета у Србији се до двадесет и друге потроши око осамдесет и шест хиљада еура...

Мислиш, уколико скупим осадесет и шест хиљада еура, можда ми коначно дају мало мира, оно као, дај да се видимо на недељном ручку уместо уторком на свађи и дај да јебено коначно будемо сви срећни, да се шпрдамо нешто, а не да се вечито осећам као да ме неко пијуком удара по глави... Али то не функционише такоо... Када се родитељи свађају, најбоља ствар коју можеш да урадиш јесте - ништа. Држи се по страни, уживај у свом чоколадном млеку, читај књигу, јебе ти се... Кад си сувише мали и слушаш та срања нескладног брака, све ти некако изгледа страшно... Оно као, ужас. Али то није ужас. Ужас је то што се већина парова замрзи након двадесет година заједничког живота. И ужас је то што их само навика и зависност држе заједно. Дакле, то је оно што је заиста јебено ужасно. И никада немој глумити дежурног полицајца, јер онда ће се десити фасцинантна ствар - зараћене стране ће се окренути против тебе. Сва њихова мржња ће сада бити уперена само у тебе, јер немаш поштовања, јер си се приклонио овоме или ономе, јер шта ти има да се мешаш, ко је кога родио...

И можете ми рећи шта хоћете, али никада, НИКАДА не бих оженио жену која ми не одговара. Може она да има мана колико хоћеш, али то морају бити мане са којима ја могу живети. А реално, ако нађем жену која мрзи свађе подједнако као ја, никада се у животу нећемо посвађати, све ћемо дијалогом решити или неком другом методом и биће океј... Ако ожениш жену сличних интересовања и погледа на свет, онда верујем, заиста, да чак ни након двадесет година, не може бити толико сјебаности и нарушености односа међу вама.

Дакле, родитељи су нервозни људи, учесници фамозног круга викања, а чик погоди ко је на мети када их изнервира шеф или колега на послу. Тако је, ти. И сад, док неки срећковићи уче како треба, ми, већински остали, учимо како се не треба понашати... И новчани статус има утицаја, приметио сам, на осећања и емоције родитеља. Рецимо, када сте тешка сиротиња, родитељи се воле и супер су. Зато ти је и оно на тевеу кад снимају неку сиротињу са деветоро деце тако тужно и срцепарајуће. Зато што се родитељи волу и деца се волу и сви се волу. Када родитељи имају пуно пара, онда се вероватно не волу, али нико то не примећује, јер имају све, зашто би се свађали?  Проблеми настају када се нађеш у средини... Дакле, средња класа је пакао. Имате пара, али за основне потребе, океј кућицу и неки буђав ауто. Али онда крећу да се јављају жеље... А с обзиром да нема довољно пара да се све те жеље могу испунити, свађе постају твоја сјајна свакодневица.


Отприлике, пат позиција детета је најтужнија. Уколико побегне из топлине родитељског дома, мораће да плаћа стан и ништа неће створити, за цео живот, што би могао оставити деци. С друге стране, ту је и дуг од осамдесет шест хиљада еура, који се мора признати и исплатити зарад апсолутне слободе. Са треће стране, можда је најбоље да заборавимо целу ствар, да  ја одрадим шта ми је речено и правим се да је све у реду, док изнова и изнова покушавам да прочитам страницу књиге слушајући како се родитељи свађају...

п.с. Нестало ми нета док сам синоћ писао, одрадио сам све речено, провео цео дан напољу на минус шес' степени, дошао кући, сачекао ме интернет и глупи проблеми на послу што имплицира да је ово један сјебан дан. Али сам био на банкомату и осећам се богато иако нисам, што је сјајно. Живели родитељи!
п.п.с. Јеботе, звао ме први "комшија", који повремено свраћа код својих родитеља овде, да му поправим комп. Каже човек - изађи, ја изађем, ево ти комп, мало је прљав, ал' нема везе, јави шта си урадио, доћи ћу за три дана по њега. Шупичкуматерину комшија!

28. децембар 2014.

Срећни празници.

Није било нимало лепо. Пећ, његове слике, снег... Баш је била сјебана. Гледала је у сијалицу и плакала. Јебеш све. Могла је постати молерка, пекарка, брокерка... Госпођа, богата дама, можда чак и краљица неког удаљеног места. Али она је ипак седела у топлој соби и плакала. Онда је чула је звук разбијеног стакла. И одједном се нашла лице у лице са провалником. Престравила се. Ухватила је књигу да се брани. Ко се још брани књигом? 

Није имала појма шта ради. Није ни вриснула. Само је стајала тамо и држала књигу чврсто испред себе. Провалник је извукао пиштољ и кренуо ка њој. Онда се ниоткуда створио он. Пролетео је кроз стакло на најсмотанији начин икада. Ударио је смешног провалника и почео да се рва са њим. Имала је осмех од уха до уха. Очигледно је све било исценирано, на поприлично лош начин. 

Када је "савладао" снажног противника, пришао јој је, извукао однекуд пластични цвет и рекао: "Имаш среће што сам пролазио баш ту близу, па сам те чуо како запомажеш и дошао да те спасим." 
"Кретену, сломио си ми два прозора и направио хаос по кући! Види ово! И ти, магарче са пода, мислио си да те нећу препознати ако ставиш ту смешну капуљачу и цвикере?! Мислим, добро, нисам те препознала, ал' м'рш напоље обојица!", викала је она озбиљно доказујући да жене не умеју да цене романтичне гестове.
"Брате, мислим да није баш најбоље реаговала на спашавање... Па, напуштам вас сада, голупчићи, ћаос!", рече савладани провалник и изађе кроз поломљени прозор као да се ништа није десило. 

"Океј, опрости мацо, опрости", викао је он док је чистио стакло уз претње и повремене ударце њеном папучом. 
Била је заиста срећна што је поново ту, иако јој је дуговао триста еура и остварење свих снова.

26. децембар 2014.

Озбиљни проблеми озбиљног човека

Опет сам се напио. Мамурлук ме убија цео дан. Али то није битно. Некако, нисам баш у равнотежи. Фазон, сви ми кажу да изгледа као да пишем преко курца. А није тако. Наравно, можда се магија мало похабала, али и даље је ту. Волим да пишем. Међутим, моје речи не раде. Радим и трудим се да постанем успешан. Оно као, да не мисли стари како сам ленчуга и то... Сад, кад је видео да се могу зарадити паре и на мој начин, без мотике, подржава ме. Уколико и овде пропаднем, опет ме неће подржавати. Јебеш га, леп је осећај кад је неко поносан на тебе, па прича о теби, нешто лепо, за промену. Цимају ме да дипломирам, али мени се не жури. Јебеш диплому, ионако је њена сврха да виси на зиду. Нисам то видео пре пар година, сада видим. Та диплома, када је узмем у руке ће означити крај најбољег, реално, периода у мом животу. Баш је било до јаја. Да сам имао иоле кеша, било би још сто пута боље. Но, ни то није битно.

И гледам сад, то цимање и све полако води до једне ствари - озбиљности. Реално, могу ја да се спрдам около и да попијем коју или нешто, али то не значи да сам неозбиљан. Раније сам само имао план, сад се трудим да понешто и остварим. Немам девојку од априла ове године, што отприлике имплицира да сам кроз везу заборавио шта се и како ради, па сад не могу да се сетим. С друге стране, ова озбиљност, ма како донекле добра била, има озбиљних мана. Хаха, озбиљност има озбиљних мана. Још увек имам смисла за хумор, то видим по пријатељима. Али брате, негде од октобра сам кренуо да се цимам око неких риба и ето, ништа се не дешава. С некима одмах сконтам да неће бити ништа, а с другима ће можда бити, ал' за ко зна колико времена. Не умем да разговарам са њима као некад, безобразно, него све нешто као фино, трудим се, купујем им чоколаду и тако то... 

Контам да можда више апсолутно нисам занимљив женама. Раније, као, појавим се, изузетно каратеристичну њушку имам, па оно, зезам се и запамти ме нека девојка. После јој кажем да пишем, она се одушеви, ја од старта све искрено јој кажем - дебела си брате, ал' ја сам мршав па смо таман - и ето, лако. Сад, што сам бољи и што се више трудим да не будем олош (раније сам се трудио да будем олош, па ти види) жене само одлазе. Капирам ја да оне воле да се свађају и да их повремено зајебеш нешто, ал' мени се то тако не ради... Оно, брате, да л' је могуће да је толико тешко наћи неку мачку коју има неку баш велику страст, као ја за књиге рецимо, и да лежимо, гледамо неки филм, креснемо се, испалимо буксну једном у шест месеци, рецимо... Шта ја знам. 

Да сам мачак, овако бих изгледао.
Последња којој сам узео број је преврнула очима кад сам јој касније споменуо књиге или било шта слично. Брате, капирам да студираш економију и да ћеш бити шеф, ал' не мораш бити толико ђубре, још си на факултету. И тако, не знам шта да радим и како, ал' муче ме ови озбиљни проблеми одрастања. И чекам нешто да се деси, као, нема везе што само седим код куће и радим.. А кад завршим, уместо да утекнем од монитора, ја нешто чачкам још пола сата, па онда још сат зурим у празно. Ни сам не знам зашто. Онда одем да спавам. 

И сад, није да ја пишем овде ишта преко курца, него јебеш га, променио сам се, некако, ја желим, али као да ме нешто кочи. Можда би требало да отпутујем негде. То би била сјајна идеја, али немам с ким. Сви моји пријатељи немају пара. Немам их нешто пуно ни ја. Једина је разлика што је моја кућа овде, па бих ја могао да платим тај пут и да имам где да се вратим да спавам, а они не би, јер су им куће далеко одавде. Сама структура мојих пријатеља говори у прилог томе да не волим нешто баш да другујем са рођеним Београђанима. Прво, срео сам можда два рођена Београђанина која ме нису зајебала за нешто. Друго, имају или тај узвишени менталитет који у суштини говори свима осталима да су говна или су скроз градски људи, оно, не знају шта је дрво или свиња. То ме много нервира. Нервира ме и то што сам у средњој говорио као да сам рођен у блоковима током деведесетих, а не онако како причам код куће и како ми прија. Сви ти људи које зовем пријатељима су дошли из места у којима су људи и даље поштени и нико ме од њих не спрда што кажем - конташ, јебем ти кру' или слично. 

Све у свему, ситуација са озбиљношћу постаје критична, а бојим се да ће, док ја провалим шта ми је чинити, проћи још једна година. А још једна година није нешто чега сам спреман да се одрекнем, с обзиром да ћу их имати, ако буде среће, највише шездесетак, да куцнем у плућа и дрво. Смртно озбиљан,
Искуках се жив.

24. децембар 2014.

О змајизму и путу неутралности

Мислим да имам блажи срчани удар...

Горим, апсолутно и потпуно изнутра,
и као да осећам како ми се џигерица распада,
а из грла ми сева ватра...

Не, изгледа да није срчани удар,
али да ли се можда претварам у змаја?

Сви змајеви су можда мртви. 
А ја сам радио дванаест сати данас...
Није то ни приближно гадно, пре само педесетак година
људи су радили по осамнаест сати дневно...
То су била времена...

Могао бих да окривим прљаве капиталисте за то,
али то заиста не би била истина...
За разлику од црња,
радим јер желим,
што пре буде готово,
више дана ћу моћи да гледам у празно, 
стартујем девојке које ће ме одбити
и мазим мачора као најгори зликовац у историји...

И док самоспаљивање траје 
и дишем све теже,
нека сви знају,
ако се претворим у змаја,
и даље ћу бити ваш пријатељ...
А ви немојте бити змајисти
па наставите да се дружите са мном...

И имам сан, 
поприлично ружан,
да се сви ми заједно дружимо,
иако се можда баш баш не волимо 
и нимало не желимо да се дружимо...

И зато,
сви ви,
били змајисти или не,
знајте ову једну ствар:
Змај вас мрзи све подједнако.



22. децембар 2014.

Још један пијани дан

Био је сунчан дан у сред зиме. Заслепљујуће сунчан да. Сунце није марило за годишња доба. Трудио сам се да се напијем у једној оближњој кафани... Знаш оно, етно стил, на спрату су била само два стола и за једним, онако изврнути, били смо ми. Попили смо много. Конобарица нас је мрзела из дна душе, ниси морао бити геније да јој то прочиташ из погледа или речи... Били смо заиста пристојни момци, али њој је очигледно била мука од пијанаца, вероватно их је повалила пар, па је сада прогањају, покушавају да је одвуку у неки ћошак, покушавају да је додирну између ногу или макар за руку... Нешто јој се дешавало. Патетични су били и они и она, али наравно, све је за људе...

Негде, у неким другим градовима вероватно су пиле све жене које сам волео... И јеле такође, све су биле дебеле. Мој другар никада није волео. Желео бих да будем као он. Једном је баш желео да јебе, па је пришао неким мало старијим мачкама и тражио им пичке. Једна од њих је устала, одвела га у тоалет и дала му. Понекад мислим да је он само будала која има среће. А понекад мислим да је неартикулисани сероња... Но, то није важно.

Након што ме је једна баш добра плавуша одјебала, схватио сам да желим нешто више од живота. Схватио сам какву жену желим, али сам такође схватио да не познајем такву жену. Када бих је срео на улици, не бих знао шта да јој кажем... Пази, ја, који сам увек имао речи, ја, коме су речи најчешће биле једино оруђе и оружје, не бих стварно знао како да јој приђем. Шта да јој кажем. Онда сам схватио да су такве мисли сулудо мучење и напио се толико да нисам могао да се подигнем од стола када смо кренули...


Таман кад смо дошли до врата, заједно, помажући се, у кафану су улетела два типа са пиштољима и викнули ону клише реченицу - ово је пљачка! Јок, маму вам јебем, дошли сте играти пикадо! Кафана је баш добро пословала, па је било и за очекивати тако нешто да се деси, кад тад. Када су видели колико смо пијани, окренули су нам леђа. Мој другар је гледао како да клисне на врата, а ја сам дохватио пепељару да звекнем лика до мене која ми је одмах испала. Цела кафана је утихнула. Онда су се сви насмејали. Смејали су се и пљачкаши. Онда је један извукао пиштољ и упуцао мене па другара. Или кроз мене другара. Не знам. Пали смо доле, али све је углавном било исто. Били смо пијани, ништа ме није болело, причали смо нешто да ћемо им јебати маме ваљда... Онда је један од гостију извукао пиштољ и упуцао оба пљачкаша. Онда је конобарица извукла ловачку пушку и упуцала госта. Онда је неки небитан тип бануо на врата, а прејебана конобарица је упуцала и њега. Онда сам ја дохватио флашу вина, придигао се некако и онесвестио је. 

Сви су клицали. А кафана је била пуна лешева. Луда багра. Једна од болничарки коју сам видео док су ме оживљавали изгледала је баш као она права. Наравно, нисам марио. Чуо сам да ћу ионако умрети за највише пет сати.

21. децембар 2014.

Трн у малим звездама

- Да ли имаш оно што сам ти тражио?
- Имам, у торби је. 
- Океј, слушај... Ти и ја смо сада важни. Ми. Не мисли о ономе што ће се сада десити. Мисли о ономе што ће доћи кроз пар дана.
- Знам, али... Лоше је. Ми смо зли! То је злочин, ја не могу...
- Нисмо зли! Биће све у реду, смири се само... Само још мало!

Пришао је торби. Док је отварао, она је зајецала. Унутра је лежала мала девојчица и ушушкано спавала. Он је полако изнео и положио у нешто налик на металну каду. Онда је прикачио на пар цевчица. Девојка је хтела да га спречи. Али ипак није. Мислила је да и они заслужују да буду срећни. Он је пробудио девојчицу и у том тренутку јој пререзао врат. Крв се сливала. Чим је се прва кап помешала са горивом, бионички брод је оживео. Најновија технологија коју је човек осмислио. Полетели су. Девојчица је била мртва. А они су напуштали Земљу. Коначно су могли бити заједно. Некада апсолутно неспојиви, макар на овој планети... Сада - коначно срећни. Он је седео замишљен, а она је и даље плакала.


19. децембар 2014.

Барутана је ок!

Данас је четврта годишњица Барутане. Митоман је прешао велики пут пишући овај блог. Много ме је срамота због неких ствари које сам писао пре пар година. Али оне су део мене. И тако ми је јебено драго што имам сачуваног себе, и знам какав сам био пре четири године, пре три, две... Посматрам се, анализирам... Имам онај прелазак из тинејџ фазе ка одрастању... Тад сам баш много размишљао о смрти. Јебеш га, пар пута сам помислио да би требало да се звекнем. Али не. Само сам схватио да дефинитивно нисам човек који би икада учинио тако нешто. 

Ја сам човек са планом. Можда је то врљав план, неостварив, али је план и држим га се. И читао сам неки свој давни пост где говорим да не могу да спавам кад имам неки проблем... Али то није оно типично за све људе, нервоза и паника... Ја не могу да спавам зато што ми мозак ради и иако је понекад трајало по целу ноћ, увек сам на крају имао неко решење. И била су добра. Па, за већину ствари. Једино за љубав никада нисам нашао добро решење. Али то није важно сада. Одустао сам. Мислим, мене апсолутно не занимају те жене... Упознао сам једну плавушу пре два дана, 'нако, баш је згодна и чупава, скроз мој тип, физички. Психички је, па, волео бих да могу да кажем хаос. Али је једноставно површна, плитка, шта ли... Није имала момка сто година. Она мени зато даје шансу. Дајем шансу и ја њој. Наравно, и за то ће се испоставити да је тотални фијаско, као и претходне три са којима сам покушавао да се сконтам. Али такав је живот.

Што се тиче живота, тренутно сам у потрази за неком већом слободом. Надам се да ће наступити ускоро. Решио сам да се држим једине идеје која ме је држала дуго времена - писања. Седнем за компјутер, ставим слушалице и пустим једну песму. То ми је ритам, рецимо. С времена на време приметим да је престала, па је поново пустим. Након трећег-четвртог риплеја, толико дубоко потонем у причу да и даље чујем музику. А када коначно буде готова, и притиснем дугме на ком пише - Објави... Онда... Не, не може да се објасни. Боље је од секса. А секс је, реално, најбоља ствар на свету. Боље је, сто пута. Онда могу пола сата да зурим у празно и да се осећам као краљ... Тако добро и лагано... Лагано је кључна реч... После секса си лаган, али када завршиш баш добру причу, е онда тежиш онолико колико тежи можда један лист папира... И седиш и чекаш да полетиш.

Такво писање нисам већ дуго времена радио... И од Нове године хоћу. Желим. Али сам писао за странце, колико се могло... Свашта. Сад чекам да напишем неки баш добар роман као писац из сенке... Па гледам тог Амера како узима кеш и плива међу рибама, док ја седим у нашој красној земљи где тај исти роман не би никада икада имао икакве шансе да постане светски или макар иоле познат... 


Што се Барутане тиче... Могао сам ја да је учиним популарнијом... Можда писањем о актуелним темема или пљувањем по свима... Небитно... Али нисам. То нисам ја. Мислим да сам пре једно две године почео да гледам своја посла... Оно као, не занимају ме скандали, поплаве, концерти, ебола... Подједнако ме не занима да пишем било о добрим или лошим стварима... Не волим да глумим лажног хуманитарца овде на блогу... Пре ћу послати пар порука за гладну децу и знати да сам нешто урадио. Такође не волим да глумим лажног моралисту... Ако се јебала та певачица, нека је, као да се ви не јебете... 

Барутана је била и остала моје место. Место где ће тип који само жели да путује са неком мачком, да пише и ужива, моћи да дође и напише колико је далеко од тог сна. Место на ком ћу моћи да убијем шефа и да ми нико то не замери. Место где ћу моћи да преокренем њено "не" у "да". Место где је све могуће. Јанко је добар тип, углавном. Митоман је сјајно лош тип. Можда постане највећи антихерој икада. Ма јебеш га, можда чак и уништи овај свет који знамо и направи неко боље место за све нас. Знаш оно, као онај лик из Кланице 5. Но, све то остаје да буде виђено. 

Хвала свим трома читаоцима што ме прате и подржавају.
Свим срцем ваш, 

Митоман.

7. децембар 2014.

Како сам упознао револуцију

Ишао сам да гледам филм пре неко вече. Из '61. Добре су биле шездесете. Можда праве године за мене. Ту бих се снашао вероватно. Филм се приказивао у биоскопу који је некада био један од носећих, оно, место за премијере и те ствари. Јебига, сад је само руина нагрижена временом и влагом. Али заиста је било сјајно. 

Наводно, неки тип је купио све те Београдске биоскопе за неку малу лову током приватизатија. И бавио се неким малверзацијама па је онда отишао у затвор. А биоскопи су остали да труну. Недавно је ваљда изашао из мардеља, а група грађана, углавном студената, је извршила "окупацију" неколико биоскопа. У суштини, њима се смучило што ниједан биоскоп у двомилионском граду не ради, па су одлучили да отворе пар. Сад целе недеље пуштају филмове за џабака и то је баш океј. 

Кад смо дошли тамо, на улазу су нас дочекали, пази сад - низак лик у некој канда војној јаши, као Марчело, јебига, мали, ал' има идеје, онда је био циган са капуљачом и вероватно ширим вокабуларом од мог, заиста паметан, и старији чова са брадицом, 'нако, звучао је баш упућено у те правне ствари иако на око стварно изгледа као клошар. Питају да потпишемо петицију да се легализује окупација и да се врати биоскоп народу, да може некад неки филм да се погледа. Кажем - потписаћу, што да не. Потпишемо. Дају нам програм. Јеботе, гледаш им у очи и видиш да сва тројица носе идеју, оно као некад - братство и јединство, слога - само што је ово другачија идеја, наравно. Гледам их и не разумем, откуд им свима та једнако неизмерна енергија, изгледали су као да би бранили тај биоскоп животима, оно, не знам... Можда ми нису јасни били зато што сам ја давно одустао од револуције, одлучио сам не обарам систем, да му не терам контру већ да га једноставно заобиђем... То је неки мој начин, време ће показати да ли је погрешан или не...

Углавном, уђемо ми у биоскоп, а јебига, влага га изначињала, онај део где је некада била продавница и тоалети сада изгледа као, па, отприлике, део сета за хорор филм. Знаш оне филмове у напуштеним зградама које имају разна огледала и жмиркајућа светла. Гледам памфлете, чланке из новина, манифесте... Све виси по зидовима. Прочитао сам већину. Једну реченицу сам посебно запамтио:

"Идеје немају цену, и морају опет да буду опасне." 

Можда је то заиста права ствар. Заиста се дивим том духу, људима који имају идеје и жртвују се због њих... Они ће имати нешто вредно да причају клинцима... Ја, можда. Једино они који слепо прате систем никада неће имати ништа сем прича о мувању пички. А мување данас заиста није тешко уз пар елементарних (материјалних) ствари. Јебига. 



Уђемо у салу, а унутра она партизанска седишта, можеш да осетиш мирис оне масти за пушке и Лењина на зиду, можда. Лепше ми некако да замислим Лењина него одмах Тита. Пре сам мислио да је Тито баш био гад, ал' сад не знам шта да мислим. Позади је остало нешто што гарант мирише на мошус другова и другарица, што је опет сјајно. И знаш шта? У сали има можда око сто људи, а једно бар осамдесет има исти поглед као и она тројка са улаза. Имају идеју. Која је опасна. 

Био је ту и један наш познати редитељ и једна партизанка, 'нако, баш слатка, ал' страшно умишљена, постављала му је питања препуна њених мишљења... Онда је почео филм о клинцу који би да јебе и клинки која би да се јебе, ал' мора бити чедна за брак. И онда он кресне неку локал дрољу, а она полуди, мислим буквално. У тридесетима је баш било зајебано за сес. Ја не знам што ја кукам што се пола године сушим. Можда вероватно зато што сам очекивао да ће се за осамдесет и кусур година  нешто променити. 

И ето, то је био први пут у мом животу да видим револуцију на делу. У ствари, идеју коју дели група грађана. И јеботе, што је идеја боља, то су људи загриженији да је остваре. Па макар то била жеља да се поватавају у биоскопу (будимо реални, баш је мркли мрак, а и филмова имаш свуда данас). Читао сам неку књигу о продаји ових дана... Она каже да ако одбијеш једног купца, тај купац ће те коштати још 250 других купаца у току свог живота кроз анти-рекламу. Исто је и за идеје. Уколико желиш да спасеш свет, и гори ти тај плам у очима (ја га немам, не можеш то да фолираш), довољно је да запалиш само још троје људи... Тих троје ће током живота запалити још 750. Тих 750 ће запалити 187500 других особа током живота. Капираш. Уз мало труда, кроз двадесет-тридесет година бисмо могли живети у бољем свету. Имаш ли ти неки пламен?

Две ствари сам, дакле, сигуран да морам урадити:
1. Позвати неку мачку у биоскоп да се баш-баш поватамо.
2. Отворити ум ка прихватању добрих идеја.

А можда и отпочети револуцију. Шта ја знам. Син сам мог оца, а он је био нека врста револуционара. Једини проблем са револуционарима је што често мораш бити будала да би био прави револуционар. Оно као, сви спашавају своје дупе, гледају да њиховом дупету буде добро, а ти уздижеш ту идеју. Па онда најебеш. Тако то отприлике иде. Но, ипак - Живела Револуција! Макар то било да се снизи цена кромпира. Није ме брига. Сваки мали корак који учините да овај свет, ова држава, овај град постане бољи је велики корак напред. Тако бар ја то видим, данас. Уколико икада направим револуцију било које врсте, немојте, молим вас, носити мајице са мојим ликом. Ружан сам, а и брате, била би ме гарант срамота какви би ме све љаљани и квази интелектуалци, револуционари и слично, фурали са собом. Поздрав од срцију.
   

5. децембар 2014.

Дан победе

Осећам се,
поприлично добро.

Знаш,
оно писање о томе како ништа није у реду,
па,
коначно му долази крај.

Сада је понешто у реду.
А то је више од било чега што могу да тражим.

Људи мисле да сам у делиријуму
када им говорим -
једног дана,
бићу богат и славан.
Девојке мисле да сам луд када кажем -
бићемо на врху мацо.

Постоје две или три са којима бих се заиста могао замислити на врху.

Тај дан ће доћи,
без икакве шале,
уз мало воље и цимања,
труда који је,
хтели ми то признати или не,
основа победе...

И нема онога,
јебеш систем 
или не можеш победити систем...

Не гледај систем,
он не постоји  уопште,
постојимо ти и ја
и победа,
тај дана када ће све постати у реду,
тај дан када ћемо живети као лордови,
тај дан када ће коначно наше речи добити тежину
и ослободити нас...

И бићемо слободни
да се крешемо
или не,
да одемо било где
или останемо код куће,
бићемо слободни да постојимо
ван или унутар система који нам ништа не значи.

Ето,
таква једна визија је довољна
да људи мисле да је делиријум твој добар другар,
и баш ниједној од њих не мами осмех на лице,
оне не виде исто што и ја,
само постављају питања,
хиљаде питања од којих ниједно не указује на веру,
кључну ствар за опстанак 
и постанак,
остварење великог дана...

Али онога дана када сретнем ону 
која ће се осмехнути на све ово и рећи -
сигурна сам да хоћемо,
можда већ кроз годину или две -
онда ћу знати,
сасвим сигурно
да је дан када ће све бити у реду
поприлично близу.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren