Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

28. мај 2015.

Ствари због којих сам несрећан вол. 1

Слушам једну песму, није љубавна и није везана за неку одређену особу. Али... Неке људе бих баш волео да вратим у свој живот. Знам да је то можда глупо, али размишљам о човеку за кога бих руку дао, а већ годину дана немамо контакт, јер је он нашао девојку. Или можда то није разлог. Не знам. Најгоре је када не знаш. Размишљао сам и о неким девојкама, баш су сјајне биле. Небитно, као девојке, пријатељице, шта год. 

Имам велике планове што се каријере тиче. Наредна година ће бити сјајна. Језик ће ми се вући по поду од умора, али биће сјајна. А сва та јурњава у жељи да се остварим ме гура све даље од људи. С једне стране, имам све мање времена за моје људе. С друге стране, људима није драго када ме питају како иде, а ја им кажем да је супер. Ако и питају, питају из куртоазије. Не жели он, који вуче кладе данас, да слуша како ти зарађујеш више, а радиш мање, за компјутером. И ја то разумем. Али мрзим да се осећам кривим што мени као иде, иде тешко, али ипак иде, а њему или њој као не иде, или иде, али их кичма боли од тога. То ме често растужује.

Желео бих да сви ми имамо доста и да будемо срећни. Нажалост, свет тако не функционише. Свет се састоји од успона и падова. Плусева и минусева. Рецимо, ако неко има супер породицу, сви здрави и нелуди, и има девојку или девојке, онда постоји шанса да ће имати неки лош посао. Тако ми се чини. Увек иде нешто на уштрб нечег другог, а ми морамо да научимо да будемо срећни иако нам није све баш океј. Немам жену свог живота, немам ни нешто пуно пара, фамилија ми је здрава, али луда, па се може рећи да су ствари боље него што су икад биле. 

Но, покушао сам да напишем концепт романа током маја, да пошаљем на неки конкурс, нуде фину награду која би могла помоћи да купим прасе за мајсторе који ми зидају кућу (не могу цео живот да живим са маторцима, доста је било и ових двадесет и нешто година). Цео мај, ја не могу да саставим десет страница. Написао сам једно десет покушаја, разних заплета, исправки, преправки, и схватио сам - нисам још увек спреман. Написао сам прву главу и последњу главу за тај роман, а немам добру средину. Имам почетак и крај, а немам роман. То је тако јебена ствар. Дође ти да плачеш и да се пљунеш и да седнеш и да напишеш тај роман. На крају ништа од тога свега не урадиш, и проживиш још један дан, па се ујутру мрзиш што јуче ниси покушао.

И овај блог сам сјебао, баш је добро почео, а онда сам одрастао и почео да пишем срања. Не могу да убодем две добре ствари годишње да напишем. Ништа корисно. Ништа што би неко хтео да прочита. Ништа што доприноси свету. У последњих пар година, они који залутају на овај блог, верујем, одлазе сјебани или љути јер су бацили своје времена на неке тотално безвезне редове. Жао ми је због тога. Желео бих да ово не буде само дневник, већ и место где се могу осетити емоције. Добре, лоше, али јаке. Битно је да су јаке. Покушаћу у идућим месецима да све ово добије неки шири смисао. Митомане, умри, и пусти да се родим. Или излегнем. Или тако нешто. Јесте, мало глупо звучи. Али ако не почнем да градим име сада, цела ова агонија ће само дуже трајати.  

23. мај 2015.

Све ће бити у реду.

Јучерашњи дан је био луд. Имао сам добар дан. Тмуран, али ипак добар. То се баш ретко дешава. Био сам на много места и радио сам много ствари, али сам се тотално сјебао тек поподне. 

Док сам чекао воз, пришла ми је савршена девојка. Пристојно обучена, плава, чупава, имала је пунђу. Упитала ме је нешто за воз и насмешила се. Одговорио сам јој. Ушли смо на иста врата и она је села лево, а ја сам сео десно, преко пута, јер није било места поред ње. А баш сам хтео да седнем поред ње. Гледали смо се. Јебено савршена. Прелепа. Весели став. Рекла ми је на станици где силази, и уместо да устане када воз буде близу, она је устала 5 минута раније и отишла у онај простор између вагона, где су врата. Ту је био неки тип, а ја сам хтео да идем за њом. Онда су се појавили још неки људи и би ми глупо да ме о'лади пред свима.  Она је изашла на својој станици, а ја сам одлучио да никада више у свом животу не будем пичка. Не знам шта ми се десило, раније ми уопште није био проблем да цимам неке симпатичне девојке.

Одем после на неко пиће са овим мојима из краја, па завршим у кафани и напијем се као мечка. Компјутер ми се појебе и изгубим шесто долара. Послодавац ме зајебава. Мењач ми се сјебе и запалим ламелу. А некако, овај дан, данас, ми је опет добар, иако је тмуран. Иако све иде низбрдо. Живо ми се јебе. Али та девојка. Брате, који сам ја магарац.

То је девојка коју баш оно, хоћеш да ушушкаш и да лежите и гледате у плафон. Без бриге на свету. Баш је изгледала као неко ко може да брине о мени. Јебига, реално, мени треба баш много бриге. Кева и сестра излудеше са мном. Фак, стварно ми треба нека сјајна девојка.

Живот је добар. Јебеш ламелу, јебеш шесто долара, јебеш кафану и јебеш тмурно време. Судбина постоји и ако добро одиграм своју улогу, могао бих ту плаву мачку срести опет. Живот ми је леп и од саме помисли на такво нешто. 

Написаћу јој песму. Зато што је сјајна. И у суштини, све би било лакше када бих јој знао име. Синоћ сам чуо једну обећавајућу причу. Наиме, један тип из краја се свидео некој девојци у неком клубу. Он је узео број, али пошто је био пијани во, промашио је неку цифру вероватно, и никада се нису чули. Годину дана касније, он је и даље жалио за њом и једно што је знао о њој је како изгледа и да се зове Маја. Онда је његов буразер, такође из краја, сео на Фејс, укуцао Маја и провео осам сати тражећи је. И нашао му је. Сад су венчани и имају дете и продавницу. То је сјајно. Ето, само сам то хтео да кажем. 

11. мај 2015.

Ха, романтика

Она је стајала покрај великог бетонског стуба, а ја сам подигао своје шаке и погледао их. Онда сам их положио на њу и уз осмех, пољубио је. Ето, није тако тешко. По први пут у животу. Фак. Да ли ћу се цео живот осећати као ми је први пут? Замисли сес. Ако са њом буде као први пут, биће баш незгодно. Рећи ће - лагао си ме, ти никада ниси ни пипнуо девојку. Онда ћу ја морати да кажем - па да, никада нисам пипнуо овако добру мачку. И мораћу да јој кажем да ми се опасно свиђа. Баш опасно. Оно као, био-хазард опасно. 

Онда ће се она смејати. Одвешћу је у моју сјајну собу и она ће се одушевити. Опрости ће ми што ми је први пут. Направићемо био-хазард. Нико неће смети ући у собу у наредних двадесет година. Кад боље размислим, можда би требало да одемо у неки хотел. И да збришемо пре него што провере каква је соба. 

Каква дама. Шапутаће ми неке статистичке податке док се будемо љуљали у опасном ритму, а АЦ/ДЦ ће ићи у позадини, биће поприлично опуштено и природно, ништа разговор и тако те зајебанције, само ми, хаварија и ми. 

Онда ћемо ствари привести крају, лежаћемо ту и нећемо говорити, биће поприлично добро гледати у плафон и одморити мозак од света. Каква вожња. Сјајна девојка. Стајаћемо, поприлично голи, на сред собе, а ја ћу подићи своје шаке и погледати их. Онда ћу их положити на њу и уз осмех, пољубити је. 

10. мај 2015.

О лепом животу

Седим данас са старим на тераси и говорим му како ћу, једног дана, када средим своју кућу, купити једну викендицу, тачније кућу у неком лепом забаченом сиротињском крају наше Србије, јер су јефтине и било би ми баш кул. Одговор који је сасвим реалан и долази од човека који је прошао свашта јесте - а како ћеш да платиш порез на њу, комуналије, па ово, па оно... Ти док средиш своју кућу треба ти још двадесет хиљада еура. Да не причамо даље. 

Јесте, треба ми. На свако моје излагање добијем сличан песимистичан одговор. Али главно питање које ја вечерас постављам јесте - зашто нико око мене не верује у леп живот? Зашто су сви у овој земљи песимисти? Зашто нико не стреми ка звездама? Или макар стабилном и лепом животу? Устани ујутру и уради све што можеш да се приближиш свом циљу. Иако то није баш много, можда. Корак по корак. Тако то иде. Зашто никог (скоро) не занима да постане најбољи у ономе што ради и самим тим обезбеди себи један фин живот? Сви се задовољавају просеком који је тренутно двадесет и пет хиљада динара са којих у Београду можеш да живиш као пацов и заувек останеш заглављен у неком сивом чистилишту које називаш, у најбољем случају, животарење. 

Зар је тако тешко бити оптимистичан? Уради све што је у твојој моћи и ствари ће кренути. Није ми циљ да звучим као оне јебане књиге за самопомоћ, већ као неко ко је све то искусио на својој кожи. Мој отац, као и многи други људи овде, не верује у добар живот. Не верује у живот у ком дођеш са посла и седиш на тераси, пијеш чај и слушаш џез. Он је део радничке класе, извукао нас је од тоталне сиротиње до породице са кровом над главом, кером и два мачора. Можда је чак и у реду да он не верује у леп живот. Али зашто млади не верују у леп живот? Ако ти се не свиђа да радиш у магацину за двадесет и четири хиљаде, зашто не учиниш нешто поводом тога? Учини корак, макар ризиковао пад. Горе не може. Ако умеш да правиш фигурице од чачкалица, постарај се да усавршиш тај таленат. Ко зна, можда ћеш, док трепнеш, моћи зарађивати радећи оно што волиш, а то је, што би рекао мој кум, велика срећа у животу. 

Леп живот не подразумева блејање по цео дан, иако би многи од нас то волели, али не подразумева ни рад од јутра до сутра. Леп живот подразумева доста рада, цимања, да би постигао нешто, да би се уздигао довољно да можеш да си приуштиш да ти будеш пријатно, са обавезним паузама за чај на тераси, или излежавањима у лежаљци или било чему што те чини срећним. Тако, чак и ако ужасно оманеш у остварењу својих планова, ипак ће ти остати тренуци среће које си имао пијући чај или лежећи у лежаљци. То је, по мом мишљењу суштина. Ситуација у којој у сваком случају добијаш.

Знам много људи који за своје неуспехе налазе свакаква оправдања. Постоји само једна ствар ту - нису то довољно желели. Било им је битније да блеје. С друге стране, постоје људи који раде страшно много, али не раде паметно. Они се увек чуде људима који раде паметно, како они имају, па раде све више и више, а неки већи напредак опет изостаје. То су две крајности и поприлично је тешко имати леп живот када ништа не радиш или радиш превише. Умереност је кључ.

И, опет, питам - зашто не бих био умерени оптимиста? Зашто не бих веровао у леп живот? Млад сам, имам времена да све завршим и да живим лепо. Зашто бих мислио да ми је живот дат да га живим као чедо тужног просека? Једини дани када сам мислио да је живот срање су они када сам радио у магацину. На таквим, нажалост, бројним пословима, нема неке перспективе. Дајеш своја леђа, добијаш јадну кинту и када дођеш кући сувише си уморан да промениш свој живот. Па то одложиш за сутра. Сутра се претвори у петнаест година, па онда само продужиш тако, док се не разболиш, умреш, или, најмање вероватно, одеш у пензију. 

Оптимизам, доста рада и сасвим довољно уживања, то је права ствар. Чил. Опуштенција. Не мора све у животу да буде ужасно. За леп живот је довољан добар став. Чак и да те снађе неко срање, мораш бити у стању да кажеш - опуштено, средићу ја то. Не да паничиш или, пак, гураш проблем под тепих. И тако, има да си купим, не само викендицу овде, већ и једну у Британској Колумбији, има за десет сома еура да се купи, да живиш као бог међу црнцима, а и сан ми је да имам дебелу црнкињу да ми кува и поспрема по кући, да је научим да псује на српском и да се готивимо ненормално. Живот може да буде добар и - највећим делом само од тебе зависи хоће бити тако или неће!

8. мај 2015.

Песма луталице

Верујем...
У љубав.
И правду.
И добре добре пријатеље.

Понекад,
као вечерас,
будем пијан иако нисам пијан.

Понекад,
као да ме само присуство тих добрих људи
подиже са тла
и баца високо у вис...

Космичка правда постоји,
и дешава се,
иако се то наизглед не чини тако...

Космичка љубав је она
коју ћемо доживети нека она и ја,
и она ће знати све о мени
и ја ћу знати све о њој
и волећемо се
и та идеја понекад учини
да плачем као нестабилни дечак
док чиним све и ништа да би се све то десило...

Добри пријатељи су оно што ми подиже толеранцију
на разне облике живота
и људи са којима могу да седим,
да се шпрдам и да плачем,
ако треба.

Наравно,
сви смо ми људи,
мушкарци,
и нико не плаче пред неким.
А ако се то и деси,
то је најтужнија ствар икада.
И зато,
ми седимо,
пијемо,
зајебавамо се,
живимо један максимум
од овог подоста ограниченог тренутног живота
који нам је дат
и то је поприлично добра прича...

И ето,
иако ова песма нема циљ,
верујем да је морала бити написана,
јер сувише је касно,
а када је касно,
ја морам да нешто напишем,
иначе нећу моћи заспати.
А то је још једна од оних добрих
али тешких ствари са којима мораш живети.

6. мај 2015.

Слава је сјајна

Данас је први од три најбоља дана у свакој мојој години. 

Осећам ветар, 
али онај добар,
лаган и полетан.

Сада ћу да устанем из кревета
и отићи у цркву. 

Биће величанствено.

То ми је најлепша ствар.

Што се у цркви осећаш ултра мало и безначајно. 

Онда ћемо стари и ја наместити столове.
Све спремимо и сложимо,
па ћемо сви заједно 
да искулирамо док не дођу гости.

Наравно, 
то није истина,
јер ту увек има неке журбе,
али мени то некако све изгледа као да кулирамо.

А гости су наши људи,
легендице,
и сви су сјајни и знају да се шале
и сви ови дани ми буду супер сјајни...

И цео овај дан ми је некако слоумошн и заиста га волим што тече тако.

3. мај 2015.

О првим, правим и будућим љубавима

Вечерас сам се сетио прве девојке коју сам волео. Можда и једине коју сам баш стварно волео, до сад. Болело је као ђаво. Највеће проблеме у досадашњем животу сам имао када сам волео њу. И она је била најопаснија особа коју сам икада срео. И одрасла је у, чини се, још већу опасницу. 

Не знам, некако, ја сам волео сваку своју девојку. Не би било фер другачије. Стварно сам их волео. Али нешто је са њом било чудно, сваки дан сам био на облаку. Са свим осталима сам увек био чврсто на земљи. Можда је то зато што сам тад био клинац. А можда сам је волео стварније од свих других мојих девојака. Она је једна од најлепших жена на свету, то и даље тврдим. Наравно, неће бити лепша од моје жене, јер планирам да оженим најлепшу жену на овом свету. Да буде савршена само зато што постоји и да њена кожа мирише савршено и да зна када ми је потребно да будем остављен на миру, а када не. Желео бих да можемо све да радимо заједно. А нарочито - само да лежимо и гледамо у плафон, загрљени.

Но, вратимо се на њу. Сећам се, пре пар година, јавила ми се на Фејбуку. Пре тога нисмо разговарали две године. Наш први разговор је трајао око пет минута. И њој и мени је свака реч била на месту. Чак и када се посматра са ове дистанце. Невероватна вожња. Нисам могао да спавам те ноћи, иако се ништа нарочито није десило, иако је она ужасна особа, иако сам ја ужасна особа, и иако обоје знамо да ми никада више нећемо бити заједно, као и да ја никада не бих провео остатак живота са њом, а ни она са мном, вероватно. Покушао сам пар пута да је позовем да се видимо, чисто из страшне жеље да је креснем, из освете, јер ми је сувише лоших ствари урадила да бих могао да је посматрам као драгу и добру особу. Знам, није ми то најпоноснији тренутак у животу.

Наравно, није успело. Сувише је била паметна за то. Виђао сам је по окупљањима, можда двапут годишње, и чуо сам да је понекад, дискретно, питала брата хоћу ли ја бити ту. Нико у крају није веровао да је тако добра мачка волела мене, мршаву орлушину која лупа глупости... И сваки пут бисмо некако завршили седећи једно до другог, разговор би био врло уопштен и сигуран, типа - шта има у школи или какав проблем има са компом, и увек се приближавала сувише близу када би "морала" да ми покаже неку слику, а ја сам седео ту, зато што увек баш добро мирише и знао сам да неће бити ништа - и није ми сметало. 

На крају, прошле године, пред зиму, око десет увече ме зове њен брат (није рођени) да прошетамо до радње по цигаре. Неки ме ђаво натера да кажем ајд, иако ме увече баш мрзи да се цимам. Долазим пред његову кућу, она стоји испред. Он излази и каже - идите ви, имам неки проблем са мојима. И тако, идемо, по први пут након пет година, негде, заједно, сами. Кажем јој - десет је, радња се затворила малопре. Она каже - ајде ипак да одемо, да нас не грди он што нисмо проверили. И тако, одемо. Добра мачка. Сјајна. Али ужасно искварена. Причамо о свему. Знамо колико смо слични. На крају, стојимо пред његовом кућом, скроз близу, ја јој махнем, она се насмеје и одмахне, и одемо свако својим путем. 

Највише жалим због тога што није успела да (п)остане баш добра особа која је могла бити. Ја се сваког дана трудим да поправим свој рђав карактер. Сваког дана. Свега ми. Пре годину и нешто, након раскида најдуже везе у мом животу, решио сам да не будем са било којом девојком. Наравно, ни раније нисам био такав, али сам осећао да бих могао да потражим неку било коју само да се осећам боље. И нисам. Седим сам већ годину и нешто дана. Чекам да сретнем неку баш занимљиву особу. Неку баш лепу новинарку, можда, паметну на прави начин. Моје време би било бачено када бих нашао неку за коју нисам сигуран да је сјајна. 

Јер, када бих нашао девојку која је сјајна за мене, паметна на прави начин, логична, предивна, могао бих да постанем сто пута боља верзија себе. Могао бих да ходам по облаку. Могао бих да напишем роман о нашој љубави. Могао бих да нам направим гнездо и да живимо дане пијући чај и лежећи у лежаљкама међу хиљадама књига и погледом на сунце... То ми је сан. И стварно мислим да човек може да преврне свет уколико има праву жену да га држи за руку. Ето, толико.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren