Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. јул 2014.

Жеље и доживљаје

Међународно сам дете,
у свету инвеститора,
аутопутева,
и кишних сахрана...

А зашто иза сваке кривине
стоји идеја или жеља
која ме изједа чежњом?

Зашто су наше жене толико лепе?
И небо је лудо,
нешто се увек дешава...
И управо сам створио још једну жељу...

Желим једну жену,
неки било какав ауто,
потпуно није важно да ли ће то бити
стари рено четири или неки други,
и пут,
она наша сад пуста брда...
Да се возимо, причамо са људима,
пијемо ракију, лежимо под крушком старом шездесет година,
слушамо приче о старој Крајини
као кад је прађед уселио у подрум хиљаду осамсто и неке...

Да воли историју
и да ми дозволи да јој покажем моју...
Јер овде се све своди на скорашњост,
протеклих двадесетак година...
Ту нема историје,
нема старих јеленских рогова,
точкова,
секира,
не постоји дрво старо двадесет година,
а камоли двеста...

А некако,
историја ми фали.
И жена ми фали.
И ауто.
Само пут имам,
а немам ни за путарину.
Хајд низбрдо.

27. јул 2014.

Дани споро теку

Понекад,
када ниси довољно жив,
читаве дане одвозе на депоније
и затрпавају их у те огромне рупе...
А с времена на време се појави неки велики дан,
и за тај дан,
дан када си могао дипломирати,
објавити књигу, добити клинца или смувати љубав,
не постоји довољно велика рупа. 
Све што преостаје јесте да буде поливен бензином и запаљен...

И све што ћеш осећати је паклена врућина летњег дана...
Дана који си провео у гаћама,
лежећи изваљен на каучу,
сањајући успехе...
А тај дан је могао бити
још један у низу корака ка вечности 
који си начинио...
И то што ниси жив беше још један разлог
зашто никада нећеш постићи велика дела,
и зато,
не брини много,
пусти да те ватра опече,
дозволи јој да те спали,
уништи,
делић по делић,
ти безвредни комаду меса...

25. јул 2014.

Содома и Гомора

Поздрављам све вечерас,
две лезбејке које се зову Оља
и љубавни троугао у коме се међусобно
крљају слављеница и два младића,
поздрављам малу профи пичку која гола лежи у кади,
мртва пијана,
пуна ружних речи,
и нарочито поздрављам страшну грешницу
која је фина и смерна вечерас,
јер је добила.

Такође поздрављам све лафове,
све оне који су умочили
и све оне који су испали ортаци
и нису умочили у гарнитуру туђих риба,
а нарочито поздрављам колективну екипу из краја,
пре него што отпочне трећи светски рат због пичке,
преваре и велике количине лошег пића које
неће моћи да преузме сву кривицу.

И желим да кажем пар ствари.
Лезбача Оља ми се свидела.
Има неке емоције у њој.
Штета што је то што јесте.
Штета што није неко други,
иако нисам сигуран да би ми се тад свидела.
И музика је била срање.
А питање се једно намеће само по себи -
Кога ти данас да ожениш?

На то питање је изузетно тешко наћи одговор.
Можда зато што ни сам Бог не зна како да одговори
на овај колективни сјеб ове наше баре.

23. јул 2014.

Музицирај кад не умеш

- Кишица пада. И мрак је. Да ли заиста мислиш да је икога брига за нас?
- Не знам. Не бих рекла.
- Ни ја. Чуј, ја... Мислим, требало би да почнемо да стварамо.
- Мислиш да је то тако лако, а?
- Знам да није. Заједно смо у овоме, сећаш се?
- Можда. Али мени није стало да будеш познат и славан. Ту нема ничега за мене.
- Слушај... Не желим да будем као онај лик што је заробио музу и туцао је годинама да би постао страшно славан писац. Али. Ако будем морао... Примораћу те. Посећи ћу те. Нећу ти дозволити да имаш трен мира. И сав сјеб и бол који сам ти дао за пар добрих прича ћеш грам по грам проживети. Слушај...
- Хеј, хеј. Све то звучи сјајно лепи. Али заборављаш једну ситницу. Његова муза је била стварна. А твоја?
- Ти си стварна. Шта хоћеш да кажеш?!
- Дођи. Прођи руком кроз мене... Осећаш ли ваздух како струји? Ту нема ничега, ја не постојим. Овај разговор се одвија искључиво у твојој глави.
- Исусе! Мора да губим разум.
- Да ли си икада био разуман човек? Хахаха...
- Али да ли си ти свесна да ми ниси потребна?
- Лупаш глупости. Ти никада не би успео без мене. Сувише си обичан...
- Не. Погледај ове песме... Ово је најбоље што можеш? Овакве песме могу писати и без тебе! Не требаш ми, ниједног трена ми ниси требала, али сам био сувише глуп да то видим!
- Наравно да нису најбоље. Могу хиљаду пута боље. Сто хиљада пута. Али то сада није важно, одлазим.
- Нажалост, ти не идеш нигде, рече он, и повуче обарач. Његова утроба је била расута по поду. А он је писао причу свог живота. Опроштајни поклон најтеже музе на свету.

20. јул 2014.

Досадно лето

Нико не верује у тебе
и заиста се ништа не дешава,
сунце излази и залази
а ти лежиш или седиш у мрачној соби...

Чини се да ће та стагнација трајати заувек.
Али неће,
не ако ти предузмеш нешто.

Устани рано ујутру и истуширај се,
или немој,
ипак идеш на састанак са посебном цуром.

Позови је и закажи јој у деветнаест часова на тргу.
И не брини, биће она тамо.
Само се побрини да и ти будеш.

Среди се или немој.
Она неће марити. 
Али понеси кишобран,
јер никада не знаш шта ће да се деси.

И када се коначно нађеш са судбином
лице у лице
и видиш каква је то дама,
пољуби је, можда
или, боље 
лупи јој шамар и покрени машине свог пута
крени негде попут југа на низбрдици,
јури, јури
нека се нешто дешава!

И није важно,
захвалићеш ми после.

16. јул 2014.

Махни јој из свемира

Све што сам желео икад да ти кажем сада је успавано. Мртво. Желео сам да ти кажем да си лепа. И да није битно колико си их преврнула. Мислим, битно је ако желиш да се удаш. Али ти се никада нећеш удати за мене, зар не? И желео бих да ти кажем да имаш најлепше лице на свету. И дупе. И сисе. Баш си сјајна. Чудесна. Шашава љисица. 

И све се промени у тренутку. Идеш улицом под плавим кишобраном. Правиш се да ме не видиш. А онда ја викнем - ћао! Дижеш поглед. Већ знаш где да гледаш. Кажеш - ћао. Могао бих само да ти махнем или добацим нешто и продужим даље. Могао бих, али нећу. Заустављам се иако касним на бус. Приђем и пољубим те у образ. Тако лепо миришеш. Као отровница. Питам те - шта ра'иш? Одговориш ми да идеш на неки рођендан. То је сјајно. Гледам те, али у твом оку више не видим сјај. Остала је само пожуда коју будиш у целом свету свакога дана. Кажем - лепо се проведи. Затим ћутимо на тренутак. Кажеш - хоћу, и одлазимо свако својим путем. Да ли заиста мислиш да немам ништа да ти кажем након свих ових година?

Ти, изгледа, заиста немаш ништа да ми кажеш. Ти, изгледа, заиста уживаш у нечијем курцу. Изгледаш предивно, изгледаш као девојка која је управо доживела оргазам. А ја се осећам повређено. Зашто ме не волиш? Зашто ме не јебеш? Зашто ме, макар, не шутнеш по сред јаја или фаце, да знам како стојимо, да знам како изгледа бол када ти га нанесе предмет највеће пожуде света? 

Ти ниси девојка која би одговорила на таква питања. Ти ниси девојка која би одговарала на било која моја питања. Ти мучиш, ти кажњаваш, ти показујеш шта имаш и шта ми је ускраћено... Ти си динамит на дечијем рођендану, нинџицу мајстор међу лоповима, секси плавуша међу тинејџерима...

Ти си смрт или живот, можда, а ја те нисам на први поглед препознао. Ти си створење због ког би моји мачори били вољни да сачекају испред врата док ти објашњавам кретање планета... Ти си садржај мог жудења. И да, у праву си, немам једну јебену паметну реч да ти кажем.

14. јул 2014.

Мађионичар

Имао сам месец
и гравитацију на десној страни,
све морске свемире
и понекад ноћне немире.

Имао сам паре за пиво,
цвеће на столу
и слику у фотошопу.

Имао сам ваљање по трави и бетону,
бежање од разјарених баба и паса
и сјајно туширање хладном водом.

А све што сам имао је мали трик,
јер само фалиш ти, 
да се деси неки баш баш добар клик.


11. јул 2014.

Тужно

Само седим и желим да будем пијан...
Изумрли су нам снови,
схватамо и ти и ја
и само лежимо загрљени,
иако ти не постојиш.

Пролазим ти руком кроз косу
и шапућем песму
која није баш сјајна,
али ти само лепо трепћеш...

Не умем да разговарам више
и не умем да пишем песме...
И све што сам знао,
неком сам дао 
за један листић лутрије,
а лутрија к'о лутрија беше празна...

09. јул 2014.

Гледај низ ноћ

Читао сам много стрипова и заиста сам желео да будем суперхерој. Не онај са супер моћима, већ један од оних наизглед обичних људи које срећеш на семафору или тако негде и не знаш да ноћу навуку маску и боре се против криминала... Тако сам желео то. Знаш, да не будем обични мали човак који лежи у својој пећини и не осећа се сјајно... Извучем палицу иза стола, где је кријем од родитеља. Ма колико година имао, неке ствари ћеш тешко да објасниш. Планирам да набавим маску, а онда се појаве неки рационални разлози попут - где ћеш да одеш? Ти не знаш ниједно криминално место у граду. Шта ћеш са зубима? Сад си урадио петицу горе лево. Допала ти се зубарка па би да се дружите чешће, шта? И онда одустанем. Увек одустанем.

И осећам како ме сопствена пропаст вуче за ногу и бежим од ње, по цео дан сам заузет... Али увече најчешће немаш где да одеш. Легнеш у свој шкрипави кревет, а они те чекају. Јеботе, пропаст и очај се мазе покрај мене... Покушавам да не обраћам пажњу и само гледам у даске које ће ускоро бити леп плафон... Али постаје све теже не размишљати. 

И понекад замислим да постоји неко на овом свету, тамо негде у Кореји или Јужној Аустралији, ко се осећа идентично као ја, али има решење... Мора да говоримо сада о последњем цару Кине, Камбоџе или Вијетнама... Јер ако има решење, мора да је успео тамо где ја нисам... Мада није као да сам покушавао да постанем цар неке државе. Можда бих могао да покушам. Као лудак, да се прогласим царем неке лепе државице... Да прикупљам порез од оних који желе да ми дају, може и у виду пића, јела, стрипова, антикварних предмета... Да људи скину капу када ме виде... У почетку из спрдње, после из навике, а потом из поштовања... Можда... Све је могуће.

Па потрага за сродном душом или било ким ко разуме... Иде ужасно и најчешће се сналазиш са оним што имаш. Нађеш неког с ким често стојиш у реду или се срећеш у ходнику. Убеђујеш себе да та особа заиста разуме. Или узмеш маче, као ја. Већ имам мачора који ретко долази кући, мало зато што је љубоморан на кера, а много зато што је скитница, лопина, увек пребијен и никакав. А од шаке меса сам га подигао и много се волимо и дан-данас. Иако се он мало љути што морам сваки дан да шетам кера. Сад се љути и што имам маче. Јебига. А маче има уши као да су јуче стигле из фабрике. Нове, меке, усправне... Мићуну фали пола увета с једне стране, а с друге има малу зараслу раздеротину и вечито згрушане крви по том скоро здравом увету. Уши мачке или пса су сјајна ствар. Замена за људску косу. Антистрес.  Али заиста је тешко објаснити, јебига, то је као да покушаваш објаснити жени зашто си довео двадесет година млађу сексретарицу да живи са вама. Волиш ти жену, она је сјајна, дивно кува и иако фркће понекад, воли те баш... А сексретарица има добре сисе. Или меке, фабрички нове уши. Љубав је и даље ту, само што ти у том тренутку требају добре сисе. Или меке мале нове уши. 

И тако. 

07. јул 2014.

О мирном мору

Имам пса, кера и ћену.
Зове се Џо и да је човек,
сигурно би време проводио наслоњен на шанк 
са цигаром у руци и кезом на лицу.
Свако вече лутамо...
Свако за себе, али увек заједно.
И ходамо тако, поздрављамо децу кукуруза,
лутамо кроз поља празнине,
краљевство ништавила
и гледамо у Месец,
а онда дођемо до једног места и застанемо.

Потапшем га по рамену и помазим по њушци
и само ћутимо мало.
Гледамо у бесконачно поље покошеног жита.
И ништа ту није спектакуларно
и заиста немамо разлога за стајање на том месту,
али чини се као да је ред ту да застанемо.
Као да је ту крај нашег реона, нашег краљевства
којим владамо увек осим када пада олујна киша...
А иза граница нашег света златна боја иде тамо негде, попут океана,
у недоглед. 

И некако, све је сасвим у реду
док имаш границе које желиш да прескочиш и надмашиш.

06. јул 2014.

Краљ пајсера и шрафцигера

Радио сам целог дана.
После сам прошетао Џоа.
А онда поправио комшији рачунар и попио пиво.
Уморан сам као пас.
И лежим у соби са голим зидовима и даскама над главом.
Али одавно се нисам осећао овако добро.
Величанствено.
Рођено за велике ствари.
Иако је успех последица рада, а не судбине.
Можда све буде у реду ипак.
Можда постоји неко горе и говори -
Овај момак. Да. Да, он ће учинити да свет гори.
Смушен израз лица, шездесетак кила телесне масе, мозак сањара. 
Да, вероватно ћу учинити нешто изузетно за свет. 
Ако икада изађем из затвореног круга великих идеја и неостваривих снова.
И љубичасти цртеж кућице на асфалту
заиста изгледа добро
све док се Џо не попиша по њему...
И моја предодређеност за величину заиста изгледа добро
све док се свет не попиша по њој...
Саберимо се, кажем себи, 
сабери се пре него што буде касно,
пре него што те живот млатне палицом по глави
док се ти осећаш величанствено на свом трону,
кревету коме би заиста требало променити постељину
сада већ пуну пиљевине...

02. јул 2014.

Кад желиш, а не умеш

Муче ме ноћи када сатима седим
у покушајима да напишем нешто.
И пишем,
али тако лоше да ме је напросто
срамота самога себе.
Ја сам само
неко,
неки тамо тип
који се чини занимљиво уметницама
или квази уметницама
или клинкама
или порочним бичаркама...
И све то дивно функционише,
оне луче лучу микрооргазма
док не угледају ову ружну њушку...
И то понекад уме
бити заиста страшно,
понекад пожелим
да им кажем страшне ствари,
псовке и клетве какве може
само креативан човек да смисли...
Све то желим,
иако знам да никада ниједна од њих
неће бити права,
сувише су или премало свашта...
И само лежим,
немам збирку, немам роман,
не постижем величину,
не постижем ништа,
не трудим се,
трунем,
и бежим од света
који ми постаје
све теже победити писањем...
И постојим,
нејак,
са много жеља и мало могућности...
А моје речи су ме издале,
емоције их не покрећу,
точкићи ума ми стоје
и то готово да физички боли...
Готово као да крварим и чекам смрт просутих црева...
То је најприближнији опис онога кад желиш,
а не умеш да пишеш.

Када изгубиш спознаћеш мир

Сањао сам да сам ожењен најлепшом женом на свету и да сам алкохоличар, можда... И све је било тако сјајно, журио сам кући да бих јој говорио - ж'тем, ж'тем... А она, моја чупава францускиња са сјајним ногама се туцала са комшијом из суседне улице и уздисала врло гласно док ја нисам био ту... Док сам радио посао који мрзим да бисмо имали довољно пара за сјајан живот или макар нешто приближно томе... 

Наравно, све то је био само сан, али опет, да ли је све осим сна стварност? Вероватно није и вероватно залазим превише дубоко у неку филозофију, као и сваки пут када сам пијан. Замисли да можеш да упознаш Бога. Ками, што би рекли јапанци. У ствари, открићу ти једну тајну. Упознао сам га вечерас. Бог је био огромно чудовиште са сто зуба, личио је на једно од оних ужасних бића из морских дубина које ретко виђамо... И није ту било осећаја безграничне љубави и среће, није то био Исус или његов отац о ком сам читао у Библији, била је огромна морска буба са великим ждрелом и све што сам осећао тада беше страх, неизмеран страх пред Богом... И рече ми он - Не, није страшно то што осећаш, страшно је то што сам ја толико светова створио до сада и толико судбина усмерио, толико бдио и стварао, управљао Универзумом да сам почео да заборављам на неке планете, на нека створења... Заиста је био пажљив, строг и правичан тип. Али беше тако огавно ружан и велики да је страх, страх за извоз на страна тржишта, био једини мој друг...

Дао ми је животни савет, савет који ће одредити моју судбину, мој живот, моју срећу, савет који би могао поправити овај сјеб од живота, али бејах толико пијан да сам га заборавио. И све што ми остаје јесте прича, прича о сусрету са Богом, његовим правим обличјем и страхом... Приче су заувек и то ми је поприлично важно. Можда сам се сусрео са Богом да бих схватио колико је заувек важно или неважно? Заувек не морам живети, али желим да ме се сећају макар хиљаду година... 

И док се моја францускиња карала са другим, док је Бог био огромна стонога са великим ждрелом, док су цене чоколаде пробијале све границе, свет је био идеално место за губитника као што сам ја. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren