Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

18. јануар 2011.

Како сам упознао вашег тату

Дакле, беше то у јануару...оно, зима стегла...минут десет напољу. Седео сам у својој топлој фотељи, онако са оним мојим силним јастуцима. Ево, малтене исто к'о и сад. Куцкао нешто на лаптопу, а матори Мићун је равмерно фрктао у крилу, чисто да знам да је жив. Још један стандарно добар дан. Све било супер...јеботе, ала сам готивио тог мачка...Мићун легенда! Него, таман сам закунтао уз неку класику што је цурела из једва чујних топових звучника. Топ...јеботе, која је то машина! Волим га. Дакле, да ја наставим. Звао сам кућну помоћницу да ми донесе сендвич...матора Магда је већ знала какве сендвиче волим. Ма све је знала. Понекад би ми донела чашу воде, а ја таман планирао да тражим. Читала ме је...исто к'о и Мићун...а и Топ ме је разумео...већ годинама ради као сат...иако је кинез. Него, да се ја вратим на оно што смо почели. Дакле, као што рекох била је зима...Не пожуруј ме, не волим то. И нисам ја толико матор, знаш? Него сам само проклета ленчуга која плаћа кућну помоћницу, а нема довољно пара ни себе да издржава. Пишем нови роман, знаш? После двадесет година...ако буде упола успешан као онај...ихх, унајмио бих једну помоћницу и Мићуну...и генералку Топу...Углавном, таман сам попио поподневне лекове, докрајчио чај и немало упао у кому...кад Она. "Ћао бејб", рекох јој. И даље је зовем бејб...а прошло је већ 20 година. Каже: "Ћао мали, лепо изгледаш." "Бејб, немо' се лажемо...ја никад нисам добро изгледао. Ни дан-данас не знам шта си видела у мени." "Оно што други нису. Извини што сам отишла...али...тежак си ти човек Јанко. Јако тежак." "Ма ништа бејб. Опростио сам ти још оног дана када си отишла. Откуд ти овде? На крају света, хахах..." Ех, крај света. Тако је звала моју гајбу...није била на крају света, ал' није била ни далеко од тога. Лепо је живети на крају света. Мирно. Но, да наставим. Рекла је: "Јанко, треба нешто да знаш." Лепо је изгледала док је то говорила. Мистериозно...волим мистерије. Године је нису ни окрзнуле. "Лепо изгледаш бејб", рекох јој. "Ни мало се ниси променио", рекла је. "И даље не слушаш, само тераш по свом." "Извини бејб", рекох јој. "Да си била ту да ме исправиш, да ме средиш...можда би и направила човека од мене, бејб." Ћутали смо. А онда је рекла: "Знаш, била сам трудна кад сам отишла. Имаш двоје деце, кретену...и...извини што ти нисам рекла раније." "Лепо. Баш лепо." "Идем сад. Јави се ако хоћеш да их видиш. Број је исти...већ двадесет година." Кренула је према вратима, а онда сам ја упитао: "Како двоје, мајку му? Једно комшијино, признај!" "Близанци, кретену...дечак и девојчица." Рекла је и имена, која сам тад заборавио. Важно је да их сада знам. Углавном, кад је изашла, кад сам чуо како се врата затварају, лакнуло ми је. "Честитам господине Јанко, постао си ћале у шездесеттрећој." Затим сам угасио Топ, отерао Мићуна на под,  и устао, након дужег времена из фотеље. Отворио најфиније вино које сам имао. Био сам поносан на себе. По други пут у животу, заиста поносан. А онда сам вас звао...и ето...сада ми се ово мало чудо пење на главу. Јаоо, кад си пре клинче направио, мангупе луди! Суза ми крену...јебена суза. Исти тајо, љуби га мајка. Исти.

3 коментара:

  1. Tvoji postovi mi dolaze rss-om, nisam videla sliku do sad, ali cim sam videla naslov, pomislila sam How I Met Your Mother! :D

    Kul prica :)

    ОдговориИзбриши
  2. hahahha :D

    Gledas CD-ove,a??? :D

    ani

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren