Мртав - почетак повратка

Неке лепе ствари ми се дешавају ових дана. Можда ме и крене у животу, а можда опет све упропастим по обичају. Углавном, све је супер, само ја сам мртав. Не мртав-мртав, него се само понашам као мртвац. Зомби, тачније. Живот протиче поред мене, а ја седим, тачније лежим. Мој дан изгледа овако: Насилно буђење од стране неког од укућана (углавном се смењују по неком чудном шаблону). Потом устајем (сат времена након буђења). Онда чукнем ногом крџу, а ја одем у купатило. Док ја завршим, и крџа је спреман, и ето ме онлајн. Потом, идем да једем (сат времена након кевине критике вриштећим тоном). Једем и одлазим у школу (касним увек, ал' не сат времена). У школи седим, спавам, слушам, гледам. Тим редоследом. Потом се будим на седмом часу и крећем кући. Велико друштво имам, али преферирам да седнем у неки ћошак и да се изгубим у музици. Некад и заспим. Касније разменим пар речи на станици (док пола сата у просеку чекамо други бус) са Млинком који има исти проблем плус мртвачка безвољност. Онда дођем кући, пар речи са свима, повратим крв у жиле и вукући торбу за собом, некако пређем мучне степенице до собе. У собу уђем, затворим врата и не палећи светло бацим торбу на фотељу, и онда одем до кревета и упалим тв. Потом седим тако добрих пола сата. А од првог минута тог получасовног седења трудим се да смогнем снаге да устанем. Коначно, кад устанем, некако се распојасам и легнем у кревет. Укључим топ, и ето ме мало међу људима путем социјалних мрежа, итд...Људи од којих то не очекујеш вриште на тебе, а они од којих очекујеш да вриште су веома пријатни према теби. И тако сваки дан се улоге смењују. Погледам неки филм (тачније пола преспавам), куцам једном руком људима који ми се јаве, а нико се не јавља. Ал' ако се неко јави, ја му полако куцам. Мрмоте, најебаћеш! Него, није то поента овог поста. Није то, него олакшање сада, да не бих морао да плаћам психолога касније. Уместо да користим ноге за шетање, ја користим мозак. Пре неки дан сам на физичком урадио једва 25 слекова, од 30 тражених. А некада сам радио 3 серије по 50...Туга ме нека ухвати кад видим какав сам. И планирам да се пробудим, чекам пролеће. А можда се пробудим већ у фебруару (искрено се надам) А до тад остајем мртав. Можда и није толико лоше бити мртав. Осим што изгубите виталне функције тела и ума. А и социјалне вештине (уживо) вам веома отупе, док оне куцачке (живео интернет!) цветају. Дакле, мислим да је време да узмем своју торбу и кренем уз степениште. Ваљда ћу брзо стићи, 'ладно је тамо, не би требало дуго да се задржавам. 'Ајд у здравље.

Слични текстови:

• О драгој МаријиСедео сам сам, на тераси другог спрата, наше велелепне куће. Парада је пролазила, кроз град, а ја сам је посматрао, сам. Изгледа да сам, узалуд старио. Марија, знам да ме чекаш горе, са варјачом. Знам да ћеш ми пребити ребра,… Прочитај
• Сасвим просечан трипРеч за данас - шизика. Реч која савршено описује читав свет данас. Шизика. Био сам помало уморан од константног постојања у овом граду, па сам се запутио на једну од оних кућних рејв журки, знаш оне на којима ти на вратима ту… Прочитај
• На крају градаНа асфалту лешина, на асфалту још једна лешина, мртва мачка, имам пљуге, али немам упаљач. У овом граду живе чудни људи. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене суше веш на тераса… Прочитај
• Осми је март, зар не?Свирао сам клавир те вечери као ниједне до сад, динг динг донг, прсти су плесали по диркама, а даме су прилазиле све ближе и ближе да ме чују. Било је то свечано вече, осми март, револуција се десила и ми смо сада ту у оделим… Прочитај
• Много све"Једини наш проблем, лутко, је тај што мислимо да смо много битни. Много паметни. Много све." "Па зар нисмо?" "Можда једно другом, маче, али осталима не. Не бих рекао." "Ти си један досадан човек", рече она и привуче се уз ме… Прочитај