О међузвезданој проблематици љубави на даљину двоје младих мршатора

Драгана је волела Марка баш баш много. Марко је волео њу још више. То звучи тако лепо. Међутим, постојао је један проблем. Наиме, никада се нису смували. Свако је имао своје разлоге. Драгана је мислила да је он тотално незрео и глуп, а Марко је мислио да је она баш зла и да се ствари не би завршиле најбоље по њега уколико би се икада смували. 

И тако, године су пролазиле, а тензија није јењавала. Час су били пријатељи, час нису, некад су се дописивали, а некад нису, волели су баш, а нису, и то је тако текло у недоглед. Тачније, текло би да Марко није паор те га је једном приликом док је шетао малог кера Џоа по оближњим њивама ујео токсични зец, а он је убрзо добио тровање крви и преминуо ужасном ужасном смрћу. Драгана је била очајна. Ноћима није могла да заспи, само је јецала. "Зашто се нисам смувала с њим, макар једном", питала се сваког сваког дана. 

Година је прошла, али ствари се нису нимало промениле. Драгана је и даље била баш тужна. Попустила је на факултету, те је њена каријера будуће новинарке постала заиста угрожена. Свакога дана је цртала бркове само да људи не би разговарали са њом. Почела је баш баш много да једе, па се од мршаве студенткиње претворила у једну од оних девојака које наручују дијет колу уз велику пицу и екстра екстра велики помфрит. Ствари су заиста почеле да се отимају контроли. А онда, једне ноћи, десило се нешто крајње несвакидашње. Док је хркала у ритму дубстепа, неко је куцнуо по рамену.

Отворила је очи, угледала Марка и пала у несвест. Марко је полио маслиновим уљем и она се пробудила. Па је опет пала у несвест, па је он опет полио, па се она опет пробудила. Када је видела да Марко тако може целу ноћ и да неће никуда отићи, коначно је проговорила. 

- Али... Ти си мртав?

- Технички, јесам.

- Па шта тражиш овде? Јеси дошао да ме прогањаш ноћу? Боље одустани, ионако мало спавам баш. 

- Нисам, бре, дошао да те програњам, дошао сам да те зовем да изађемо.

- А?! Извини, мало сам глува, опет сам била на рејву.

- Реко' видим да ниси баш сва своја, изгледаш као мангулица, очи су ти ка у Стива Бушемија од плакања, а и факултет ако наставиш овако завршавати, има да радиш у Свет Плусу и пишеш како је Сека фризирала куче.

- Аха. И?

- И дошао сам да те зовем да изађемо.

- Па како си, јеботе, Марко, дошао из гроба да ме зовеш да изађемо?

- Па лепо сам, Драгана, дошао из гроба да те зовем да изађемо, зато што ниси хтела док сам био жив. А обећао сам ти да ћемо да изађемо једном, а ја никад не кршим обећања!

- Па... И то што кажеш. 

- Дакле, да дођем по тебе вечерас у седам?

- Не знам ништа, сад је пет ујутру, на очи не видим.

- Аман, мангулицо једна, морао сам се рвати са светим Петром да дођем овде на један дан, а ти ми се ту премишљаш. Стварно си олош.

Онда се Драгана сетила колико је плакала и рекла је да је океј да дође Марко по њу у седам. Марко је дошао по њу у седам и отишли су да блеје свуда по граду. Марко је можда био глуп, али је такође и био најбољи покојни тип у граду, па му и није било тешко да шармира Драгану која, само за ту прилику, није нацртала бркове, мада након годину дана јој се боја од маркера баш упила у кожу, те је било исто као да има бркове. Јели су вегетаријанску пицу и гледали у месец цевчећи неку слатку кокаколу. 

На крају вечери ју је Марко отпратио кући.

- И... Ето. Видиш да није било страшно? Нормалан сам лик.

- Није... Овај, било је баш кул. 

- Јесте, кад си кул.

- И ти си. 

- Знам.

Стајали су ту, а месец је био кул. Марко се баш одсекао, вероватно зато што је био умро, па више није имао храбрости ишта паметно да уради.

- Него... Је л' хоћеш ти да се ми пољубимо? Мислим не знам како стојиш са тим да се љубиш са ликом који је умро, и то пре годину дана, што је баш много и тако то, мислим...

- Нећу.

А баш је хтела да се љубе, него је идиот у души и никада није могла да каже "да" кад је неко такво неко питање пита. 

- Океј.

- Океј.

- Идем сад да умрем опет.

- Иди.

- Немој да једеш као мангулица и учи школу.

- Оћу.

- И немој више да плачеш.

- Нећу. То је од дроге, са рејва.

- Није педеру, читао сам лепе ствари које си ми писала.

- Е фак.

- Ајде да као затворимо очи сад и замислимо да смо на месецу и да морамо да се држимо једно за друго иначе ћемо умрети. 

- Али ти си већ мртав.

- Послушај ме Драгана.

- Је л' ово нека безвезе фора да ме пољубиш?

- Није. Какве су ти то трепавице? Имаш вештачке!

- Немам, види! 

Драгана затвара очи. Пољубац. 

- Опаа! Ово је безвезе фора да те пољубим. 

- Пупупупупу, пољубила сам мртвог човека.

- И допало ти се.

- Није.

- Океј.

- Океј. 

- Ћао Драгана.

- Ћао Марко. 

Марко је почео да се пење уз невидљиво уже ка пашњацима не радујући се поновном окршају са светим Петром коме је бацио облак у лице и побегао на Земљу.

- Е Марко! 

- Молим душо?

- Јавићу ти се кад умрем!

- Природном смрћу! Обавезно, папку!

- Аха! Јави се некад!

Узвикнула је последњу реченицу баш јако, али Марко беше већ отишао. Онда се стрчао одозго, ухватио је за руку и баш лепо пољубио док су га четири анђела пеглала као оног малог што је копао рупе у поправном дому.

Драгана тренутно држи рекорд као најдебља особа која је редовна на рејву, бави се новинарством и пије много кафе да би што пре умрла. Марко живи у четрнаест квадрата и једе само јабуке, јер се опасно замерио светом Петру када му је на покеру узео ону велику књигу са вицевима из које је волео да чита људима и испада фаца. Живот је баш леп.

Прочитај

О псима и ветру и љубави која ће ме убити једног дана

Не постоји ништа што ме може смирити више од лежања у мом кревету. Све црвене и жуте и црне и браон жене са морских обала не могу учинити да се осећам овако мирно као сада. Коначно у свом кревету. Коначно, сав онај шлајм који се накупио у мени могу да избацим. Коначно, не морам да будем весео, већ онакав какав заиста јесам...

Слушам неке снажне песме које говоре о псима и ветру и љубавима. И то је баш у реду. Кер ме је дочекао са широким осмехом. Чак и мачор. Те животиње су јебено најбоље животиње које сам икада срео. То су моје животиње. Док музика иде даље и даље, помало размишљам о љубави. Каква црна рупа. Љубав је као када скочиш са литице, иако си поприлично сигуран да пад неће бити мек, иако си, у ствари, скочио само да би се на секунд осећао добро, као да припадаш некоме, негде, и да увек постоји особа која ће ти пружити руку...

То је љубав... И не знам, одувек сам волео мале зле женице које су у ствари добре, које имају топлину, али је љубоморно чувају за некога ко заиста вреди... Али како да вредим? Радим на томе да постанем добар тип. Радим много и јако на томе. Имам тако много тога да научим... И јеботе, не знам више, да ли је то само илузија у мојој глави? Нешто што ми је потребно да бих опстао? Сламка спаса? Да ли би то икада могло бити стварно? Ја сам једноставан човек. Нисам кул. Нисам ништа посебно. Чак сам и сељак. Тежак. Не умем да говорим лепе ствари. Уместо комплимената говорим женама да су тог дана мање дебеле него иначе. Уместо љубазних реченица само климнем главом. Постајем шкрт на речима. Као да оне нешто вреде... И како такав тип да има тако неку кул женицу ђевојку? 

И лежим у кревету, месец је на путу ка овамо, и свет се чини крхко, као да би га могао срезати ножићем за хлеб. Волим да мислим да и она лежи у кревету тамо негде и размишља о љубави. Можда са мном. Можда нас види како ходамо плажом, држећи се за руке... Можда како ме полива хладном водом јер сувише гласно певам док се туширам... Можда како загрљени лежимо и гледамо у плафон са милион облика и боја...

А човече, онда замислим неког маленог кул типа како води љубав са њом овог тренутка, како имају фантастично искуство, вантелесно, излуђујуће, и грчим се, тако желим да га пребијем... Али не на леп начин. Желим да му проспем зубе. Да крв пљусне. И да он падне доле. И да га шутнем у ребра. Лагано. Јер он ипак чини да се моја имагинарна девојка осећа добро. И онда да седим у углу и плачем. Не знам зашто. Ваљда због сломљених снова. Снова који су ме држали на окупу. Патетично. Али истинито. 

Замисли ту љубав. Највећу на свету, а неизречену. Фантастичну, са толико потенцијала, потенцијала од кога би само делић био довољан да се преврне читав свет. Да Бони и Клајд, Дали и Гала, Наполеон и Жосефина одмах оду у историју, да ми, само ми, будемо горе, знани по неизрецивој љубави, знани по умећу, знани јер тако добро стојимо једно уз друго, апсолутно предивно, као... Као, јеботе, чоколада. Али најбоља чоколада на свету. Или кафа. Али најбоља кафа на свету. У најбољој шољи на свету. Са најбољим шећером и кашичицом на свету. Такви би били. 

И не знам да ли да закорачим. Не желим да уништим све. Не желим да мисли да сам неки полудели манијак. У ствари, желим, али на фин начин. Након толико година. Па ја стварно не знам ниједног типа који се оволико цимао. Да ли је то зло мршаво дупе вредно свега овога? Па, једно је сигурно. Поприлично јесте. Иако ја већег папка нисам у животу срео. 

Прочитај

О мом приватном психијатру

Вече је и ја сам сам... 

И тако желим да загрлим мачку,

не неку мачку него моју мачку,

и да можемо да разговарамо. 

О свемиру. 

О књигама.

О смрти.

О сексу.

О послу.

О лепоти живљења.

Тако ми је потребан неко ко ме неће гледати као будалу или лудака.

Неко ко ће разумети.

Да дође и да ме загрли

ако је свет сјебано место за мене тог дана. 

Да могу искрено да јој одговорим

када ме пита - о чему размишљаш?

- О ванземаљцима. Да ли и они имају Бога?

Да почнемо одатле.

И да ми пружи изванредно

аргументовану расправу

о свемиру и Богу и животу

док седимо и вечерамо,

ето, тек тако...

Можда је сувише себично очекивати 

толико много од само једне особе. 

Али би било такво срање имати све то 

у више особа. 

Разочарење.

Желим да могу да разговарам

са неким ко ме разуме. 

Не са другаром.

Већ са женом.

Са женом могу да се грлим и креснем

након што поразговарамо.

Или у току разговора.

Са другаром би то било већ геј. 

Другови су за цео живот,

али постоји само један оправдан разлог

да се грлите док разговарате,

а то је онај тренутак

када седите у кафани

и ти плачеш јер те је вереница

оставила и отишла да јебе другог. 

Тада је океј да се грлиш, и то много, са другаром.

Све остало је дискутабилно.
За све остало мораш да будеш мушко и издржиш.

Желим да запалим свет

и да га претворим у једно фино и уредно место,

али ми фали мало ветра у леђа. 

Лежим и помало сам сам...

Један мој другар каже да смо сви болесни,

али нам није ништа...

И да треба да од првих сталних прихода одвојимо за психића...

Јер нисмо здрави,

ми овде,

мученици 

са раком грла

и скупим продавницама

и малим пензијама

и тонама керова луталица,

и заиста сматрамо да је све у најбољем реду...

Желим приватног, најбољег психијатра, психолога,

шта год,

кога паре не могу да купе.

Само љубав и оданост...

Можда звучи глупо,

оно, 

имам двадесет и кусур година,

а причам о љубави као да је стварна

и да постоји...

Али она стварно постоји...

И мој приватни психијатар је тамо негде...

И не брините, 

када се појави,

знаћете.

Свет ће горети,

а ја ћу бити тип који га је запалио.

Прочитај

Мале победе

Приђем, кажем - хоћеш да се волимо? 

Она ме гледа, намргоди се и каже - нећу. 

- А што нећеш? - насмешим се. 

- Нећу зато што си кретен и зато што ништа не знаш. 

- Све је то истина, али ти си супер, па мислим да треба да се волимо. 

- Глуп си и смрдиш!

- То нису новости, а и волела си ме раније таквог!

- Па шта?!

- Па хајде сад да се волимо. 

- Па нећу. 

И мени ту падне клапна, шчепам је, она се оптима, све личи да ће да се заврши сценом врућег сеска, међутим, наби се главом на руку ми и изби зуб, предњи, тачније, најпредњији, један од она два зечија. И ништа, јебига, сад се дефинитивно волимо, а она не прави више те керефеке, јер ко зна шта би се могло десити следећи пут у нашем налету страсти. Све је дивно, ал' за сваки случај је увек пуштам да оде на спавање прва, бојим се депилације из заседе. Сувише је добро примила чињеницу да сад изгледа као циганка.

Мудро,

Џо Боговски 

Прочитај

Све ће бити у реду.

Јучерашњи дан је био луд. Имао сам добар дан. Тмуран, али ипак добар. То се баш ретко дешава. Био сам на много места и радио сам много ствари, али сам се тотално сјебао тек поподне. 

Док сам чекао воз, пришла ми је савршена девојка. Пристојно обучена, плава, чупава, имала је пунђу. Упитала ме је нешто за воз и насмешила се. Одговорио сам јој. Ушли смо на иста врата и она је села лево, а ја сам сео десно, преко пута, јер није било места поред ње. А баш сам хтео да седнем поред ње. Гледали смо се. Јебено савршена. Прелепа. Весели став. Рекла ми је на станици где силази, и уместо да устане када воз буде близу, она је устала 5 минута раније и отишла у онај простор између вагона, где су врата. Ту је био неки тип, а ја сам хтео да идем за њом. Онда су се појавили још неки људи и би ми глупо да ме о'лади пред свима.  Она је изашла на својој станици, а ја сам одлучио да никада више у свом животу не будем пичка. Не знам шта ми се десило, раније ми уопште није био проблем да цимам неке симпатичне девојке.

Одем после на неко пиће са овим мојима из краја, па завршим у кафани и напијем се као мечка. Компјутер ми се појебе и изгубим шесто долара. Послодавац ме зајебава. Мењач ми се сјебе и запалим ламелу. А некако, овај дан, данас, ми је опет добар, иако је тмуран. Иако све иде низбрдо. Живо ми се јебе. Али та девојка. Брате, који сам ја магарац.

То је девојка коју баш оно, хоћеш да ушушкаш и да лежите и гледате у плафон. Без бриге на свету. Баш је изгледала као неко ко може да брине о мени. Јебига, реално, мени треба баш много бриге. Кева и сестра излудеше са мном. Фак, стварно ми треба нека сјајна девојка.

Живот је добар. Јебеш ламелу, јебеш шесто долара, јебеш кафану и јебеш тмурно време. Судбина постоји и ако добро одиграм своју улогу, могао бих ту плаву мачку срести опет. Живот ми је леп и од саме помисли на такво нешто. 

Написаћу јој песму. Зато што је сјајна. И у суштини, све би било лакше када бих јој знао име. Синоћ сам чуо једну обећавајућу причу. Наиме, један тип из краја се свидео некој девојци у неком клубу. Он је узео број, али пошто је био пијани во, промашио је неку цифру вероватно, и никада се нису чули. Годину дана касније, он је и даље жалио за њом и једно што је знао о њој је како изгледа и да се зове Маја. Онда је његов буразер, такође из краја, сео на Фејс, укуцао Маја и провео осам сати тражећи је. И нашао му је. Сад су венчани и имају дете и продавницу. То је сјајно. Ето, само сам то хтео да кажем. 

Прочитај

О првим, правим и будућим љубавима

Вечерас сам се сетио прве девојке коју сам волео. Можда и једине коју сам баш стварно волео, до сад. Болело је као ђаво. Највеће проблеме у досадашњем животу сам имао када сам волео њу. И она је била најопаснија особа коју сам икада срео. И одрасла је у, чини се, још већу опасницу. 

Не знам, некако, ја сам волео сваку своју девојку. Не би било фер другачије. Стварно сам их волео. Али нешто је са њом било чудно, сваки дан сам био на облаку. Са свим осталима сам увек био чврсто на земљи. Можда је то зато што сам тад био клинац. А можда сам је волео стварније од свих других мојих девојака. Она је једна од најлепших жена на свету, то и даље тврдим. Наравно, неће бити лепша од моје жене, јер планирам да оженим најлепшу жену на овом свету. Да буде савршена само зато што постоји и да њена кожа мирише савршено и да зна када ми је потребно да будем остављен на миру, а када не. Желео бих да можемо све да радимо заједно. А нарочито - само да лежимо и гледамо у плафон, загрљени.

Но, вратимо се на њу. Сећам се, пре пар година, јавила ми се на Фејбуку. Пре тога нисмо разговарали две године. Наш први разговор је трајао око пет минута. И њој и мени је свака реч била на месту. Чак и када се посматра са ове дистанце. Невероватна вожња. Нисам могао да спавам те ноћи, иако се ништа нарочито није десило, иако је она ужасна особа, иако сам ја ужасна особа, и иако обоје знамо да ми никада више нећемо бити заједно, као и да ја никада не бих провео остатак живота са њом, а ни она са мном, вероватно. Покушао сам пар пута да је позовем да се видимо, чисто из страшне жеље да је креснем, из освете, јер ми је сувише лоших ствари урадила да бих могао да је посматрам као драгу и добру особу. Знам, није ми то најпоноснији тренутак у животу.

Наравно, није успело. Сувише је била паметна за то. Виђао сам је по окупљањима, можда двапут годишње, и чуо сам да је понекад, дискретно, питала брата хоћу ли ја бити ту. Нико у крају није веровао да је тако добра мачка волела мене, мршаву орлушину која лупа глупости... И сваки пут бисмо некако завршили седећи једно до другог, разговор би био врло уопштен и сигуран, типа - шта има у школи или какав проблем има са компом, и увек се приближавала сувише близу када би "морала" да ми покаже неку слику, а ја сам седео ту, зато што увек баш добро мирише и знао сам да неће бити ништа - и није ми сметало. 

На крају, прошле године, пред зиму, око десет увече ме зове њен брат (није рођени) да прошетамо до радње по цигаре. Неки ме ђаво натера да кажем ајд, иако ме увече баш мрзи да се цимам. Долазим пред његову кућу, она стоји испред. Он излази и каже - идите ви, имам неки проблем са мојима. И тако, идемо, по први пут након пет година, негде, заједно, сами. Кажем јој - десет је, радња се затворила малопре. Она каже - ајде ипак да одемо, да нас не грди он што нисмо проверили. И тако, одемо. Добра мачка. Сјајна. Али ужасно искварена. Причамо о свему. Знамо колико смо слични. На крају, стојимо пред његовом кућом, скроз близу, ја јој махнем, она се насмеје и одмахне, и одемо свако својим путем. 

Највише жалим због тога што није успела да (п)остане баш добра особа која је могла бити. Ја се сваког дана трудим да поправим свој рђав карактер. Сваког дана. Свега ми. Пре годину и нешто, након раскида најдуже везе у мом животу, решио сам да не будем са било којом девојком. Наравно, ни раније нисам био такав, али сам осећао да бих могао да потражим неку било коју само да се осећам боље. И нисам. Седим сам већ годину и нешто дана. Чекам да сретнем неку баш занимљиву особу. Неку баш лепу новинарку, можда, паметну на прави начин. Моје време би било бачено када бих нашао неку за коју нисам сигуран да је сјајна. 

Јер, када бих нашао девојку која је сјајна за мене, паметна на прави начин, логична, предивна, могао бих да постанем сто пута боља верзија себе. Могао бих да ходам по облаку. Могао бих да напишем роман о нашој љубави. Могао бих да нам направим гнездо и да живимо дане пијући чај и лежећи у лежаљкама међу хиљадама књига и погледом на сунце... То ми је сан. И стварно мислим да човек може да преврне свет уколико има праву жену да га држи за руку. Ето, толико.

Прочитај

Боје су лептири

Погледам је, и све је одједном плаво. Плаво сунце, плава земља, плави људи. Кажем себи - па добро. Она се смеје и пита ме како се осећам. Осећам се изванредно. Кажем - океј сам. Желиш ли да плешемо, пита ме. Па, можда. Кажем - хајде, важи. Она не зна да је цео свет поплавео. Игра. Игра тако лепо и лагано. Прибија се уз мене. Њене плаве руке су око мог плавог врата. Осећам како ме њене плаве очи гледају. Говори ми нешто, али видим да жели да ме пољуби. Пијана је. Држи чашу плавог пића. Смејем се. Ово је смешно. Зашто је све плаво? 

Она ми шапуће нешто. Ни реч нисам чуо. Али био је то један секси шапат. Прилази ми плави конобар и говори нешто, али ја чујем само музику. Покажем на њу. Онда њој нешто говори. Гледам око нас. Плави људи су нестали. Нема никога. Плава вода пада са плафона. Онда ме она повуче за собом. Излазимо напоље. Говори ми нешто. Не чујем. Типка по телефону. Показује ми. Пише - мали пожар, прскалице су се упалиле. Једино ми нисмо приметили. Па добро, мислим. Насмешим се. Насмеши се. Загрлимо се. Пољуби ме.

Све је пинк. Улична светиљка је пинк. Клупица је пинк. Седнемо. Пољуби ме опет. Небо је зелено. Њене ноге су зелене. Љубимо се. Држим очи затворене. Очигледно ме не служе. Чујем само музику. Добар ритам. Отворим очи. Светло плава. Погледа ме заинтригирано, са пуно бљештавог сјаја у очима. Три брза пољупца. Црвена, розе, жута. Океј. Узмем телефон и типкам. Боје су чудне, а и ништа не чујем. Мислим да је то због тебе.

Лепо се насмеши. Типка - ништа ти не верујем. Онда се насмеши. Насмешим се. Иако нисам спреман да заувек будем глув и видим свет у боји. Можда би требало да јој кажем да иде? Типкам - да ли и ти видиш боје? Типка - са тобом ми је цео свет у боји. Лепа је. Типкам - лепа си. Смеје се наранџасто. Пољубац. Плаво. Типка - свиђаш ми се. Сјајно. 

Моја девојка ће ускоро стићи - пишем. И мој дечко такође, одговара. Последњи пољубац? Климам главом. Свет је црвен. Моја девојка и њен дечко долазе загрљени. Он је пољуби. Она ме пољуби. Машу нам док одлазе. Машемо им са осмехом на лицима. Одједном, све је сиво. Све осим њених ципелица које одлазе. Чујем моју девојку како каже - недостајао си ми. Ћутим. Показује на сиви графит испред нас и каже - видиш ли све те боје? Одговарам - наравно, са тобом ми је цео свет у боји.

Прочитај

Срећни празници.

Није било нимало лепо. Пећ, његове слике, снег... Баш је била сјебана. Гледала је у сијалицу и плакала. Јебеш све. Могла је постати молерка, пекарка, брокерка... Госпођа, богата дама, можда чак и краљица неког удаљеног места. Али она је ипак седела у топлој соби и плакала. Онда је чула је звук разбијеног стакла. И одједном се нашла лице у лице са провалником. Престравила се. Ухватила је књигу да се брани. Ко се још брани књигом? 

Није имала појма шта ради. Није ни вриснула. Само је стајала тамо и држала књигу чврсто испред себе. Провалник је извукао пиштољ и кренуо ка њој. Онда се ниоткуда створио он. Пролетео је кроз стакло на најсмотанији начин икада. Ударио је смешног провалника и почео да се рва са њим. Имала је осмех од уха до уха. Очигледно је све било исценирано, на поприлично лош начин. 

Када је "савладао" снажног противника, пришао јој је, извукао однекуд пластични цвет и рекао: "Имаш среће што сам пролазио баш ту близу, па сам те чуо како запомажеш и дошао да те спасим." 

"Кретену, сломио си ми два прозора и направио хаос по кући! Види ово! И ти, магарче са пода, мислио си да те нећу препознати ако ставиш ту смешну капуљачу и цвикере?! Мислим, добро, нисам те препознала, ал' м'рш напоље обојица!", викала је она озбиљно доказујући да жене не умеју да цене романтичне гестове.

"Брате, мислим да није баш најбоље реаговала на спашавање... Па, напуштам вас сада, голупчићи, ћаос!", рече савладани провалник и изађе кроз поломљени прозор као да се ништа није десило. 

"Океј, опрости мацо, опрости", викао је он док је чистио стакло уз претње и повремене ударце њеном папучом. 

Била је заиста срећна што је поново ту, иако јој је дуговао триста еура и остварење свих снова.

Прочитај

Астми, која ће ме сахранити једног дана

Драга,
знамо се већ двадесет и две године,
а ти си и даље
опсесивно љубоморна лудача...

Ако потрчим,
не брини,
не мораш одмах режати,
нећу побећи од тебе,
ти знаш да само тебе волим,
носим те у души,
и у плућима...

И зар не видиш
колико сам сјајан тип,
па се и даље служиш прљавим триковима,
те се ових дана поново будим са осећајем
да ми је нешто цркло у плућима...

Ужасан смрад смрти
и често твоје руке око мог врата,
и ето ти разлога зашто те мрзим толико...

Стегнеш,
и док се ја копрцам и борим,
ти не попушташ...
Онда коначно одустанем,
и кажем - добро, ово је крај,
а ти попустиш таман толико да
удахнем једном, плитко,
и драма креће испочетка...

И како ја икада да ти верујем,
у све те приче да ћеш се лепо понашати
ако будем миран и послушан?

Можда би требало да почнем да пушим три пакле дневно,
да угушим и тебе и мене,
да видиш како то изгледа,
да схватиш, коначно,
без обзира на све,
да ја нећу бити једини поражени у овој причи...

Осећања

Ово ми је кључна фора за мување

А ово је кључна пошалица мојих девојака. (Шалим се, немам девојке, вероватно за што су ми форе за мување срање)

Прочитај

Пиши за мене...

Само сам лежао, јео грожђе и мислио о теби. Ако би дошла само и рекла - напиши најбољи роман на свету, написао бих га. Да ми кажеш да ти напишем песму, читала би песму којом би се јако поносила... Али мацо, то је све што бих учинио за тебе. Ти распаљујеш моју машту. И откључаваш мој мозак боље од било код измењеног стања свести. И знам шта сам у стању да створим ако ми ти то затражиш... А такође знам и куда води спремност да учиним било шта преко тога... Ти би ме уништила. Када бих учинио било шта за тебе осим тих речи. Срећом, обоје се држимо безбедних страна... 

Али замисли, шта бисмо створили, колико бисмо ствари запалили... Како бих писао на твоју заповест... Како би била импресионирана сваки пут, изнова и изнова... Како бих ти заривао зубе у та мала сочна уста и како би трпела моју монотону и ретардирану личност... Како би све било вредно тога, свако слово које би ти дало шансу да се овенчаш славом у вечности... Иако нисмо ништа посебно... Ни ти ни ја. Ипак се не одбија шанса да будеш маца у једном бетонској балади... И ипак се не одбија шанса да ти једна маца буде инспирација... 

Желим, баш прижељкујем да се појавиш... Ти или нека друга, која ће ме запалити, чије ћу усне исто моћи осетити као да су ту, иако сам сатима и километрима далеко... Тај мирис који је у стању да те излуди, сасвим природан, твој мирис... Желим, зато што знам да бих онда успео... И написао прво важно дело. Ма даћу ти све што могу... Али само ми реци - "Пиши... Пиши за мене..." 

Прочитај

Све оне ствари...

Не знам... Не могу ти рећи да те волим, јер то можда није истина. Ти си била прва којој сам у очима видео цео свој свет. Можда је то све била илузија. Напослетку, прошло је толико много година. Да ли је могуће да још увек пишеш о мени? Све оне приче о том човеку који толико касни и кога више нећеш чекати... Све оне приче о одласку и стављању тачке на све... Да ли сам то ја? Да ли је то неко други? Постоји ли ико ко те је гледао маслинасто браон очима са много тачкица? Верујеш ли у вечност? Преданост? Нисам много размишљао о теби од оног дана кад си ме продала. Ниси заслужила. Офуцала си се. Ал' и даље изгледаш као парче Раја. Поваљао бих те по трави и пољубио твоја разбијена колена. Желим да будеш паметна. Да нађеш човека који ће послушати сваки твој миг. А до тада, дођи да поломимо свет.

Да будемо најбољи икада. Иако си олош. Иако сам и ја поново олош. Не онај фини дечко. Не можеш бити фини дечко. Девојке онда одлазе. Када си олош увек остају. Ако оду, увек се враћају. Олош је важно бити. Иако често не желим. Иако бих само једну девојку да је волим и да будем срећан. Редован секс. Филм некад да одгледамо. Одемо на пиво. Јебеш све. И не волим те, ниједну никада нисам волео, џабе писма, емоције, џабе приче и песме, џабе све, никада нисте биле довољно добре, ни ти ни она ни она ни она ни оне да бих вас волео... 

Много ће цветова процветати пре него што се појави она права, иако свака нова мисли да је права, иако као да свака има мисију да буде права... И поента није, што рече неко, да тражиш праву, већ да будеш прави... Ја... Ја јесам, ја заиста јесам покушао... Не постоји та љубав. Сва су тела само меса, душе су им негде тамо, далеко, преко границе... Свирам ноћас само за тебе, мојим речима говорим и сликам све неизречене речи... А мојих речи има заиста много... Можеш ли веровати колико сам лепих дупенцета срео? Срео сам и једну бишву, изгледа као авион. Сећам се нашег секса. Много је баш влажила. Превише. Али није имала ни упола тако добро дупе као сада. За њу једино сигурно могу рећи да је нисам волео. За све остале ту је једно влеико можда. Можда мораш бити предивна да бих ти коначно рекао - ОДЈЕБИ. Можда мораш бити више од сопственог бића да бих ти лупио шамар плачстичном патиком и створио апсолутност постојања коју не осећам у магацину или кревету... Не осећам је више чак ни у цигари након секса. Можда је зато што не пушим. Или зато што не јебем. Свеједно. 

Прочитај

Махни јој из свемира

Све што сам желео икад да ти кажем сада је успавано. Мртво. Желео сам да ти кажем да си лепа. И да није битно колико си их преврнула. Мислим, битно је ако желиш да се удаш. Али ти се никада нећеш удати за мене, зар не? И желео бих да ти кажем да имаш најлепше лице на свету. И дупе. И сисе. Баш си сјајна. Чудесна. Шашава љисица. 

И све се промени у тренутку. Идеш улицом под плавим кишобраном. Правиш се да ме не видиш. А онда ја викнем - ћао! Дижеш поглед. Већ знаш где да гледаш. Кажеш - ћао. Могао бих само да ти махнем или добацим нешто и продужим даље. Могао бих, али нећу. Заустављам се иако касним на бус. Приђем и пољубим те у образ. Тако лепо миришеш. Као отровница. Питам те - шта ра'иш? Одговориш ми да идеш на неки рођендан. То је сјајно. Гледам те, али у твом оку више не видим сјај. Остала је само пожуда коју будиш у целом свету свакога дана. Кажем - лепо се проведи. Затим ћутимо на тренутак. Кажеш - хоћу, и одлазимо свако својим путем. Да ли заиста мислиш да немам ништа да ти кажем након свих ових година?

Ти, изгледа, заиста немаш ништа да ми кажеш. Ти, изгледа, заиста уживаш у нечијем курцу. Изгледаш предивно, изгледаш као девојка која је управо доживела оргазам. А ја се осећам повређено. Зашто ме не волиш? Зашто ме не јебеш? Зашто ме, макар, не шутнеш по сред јаја или фаце, да знам како стојимо, да знам како изгледа бол када ти га нанесе предмет највеће пожуде света? 

Ти ниси девојка која би одговорила на таква питања. Ти ниси девојка која би одговарала на било која моја питања. Ти мучиш, ти кажњаваш, ти показујеш шта имаш и шта ми је ускраћено... Ти си динамит на дечијем рођендану, нинџицу мајстор међу лоповима, секси плавуша међу тинејџерима...

Ти си смрт или живот, можда, а ја те нисам на први поглед препознао. Ти си створење због ког би моји мачори били вољни да сачекају испред врата док ти објашњавам кретање планета... Ти си садржај мог жудења. И да, у праву си, немам једну јебену паметну реч да ти кажем.

Прочитај

Недостаје

Да ли ти је икада
недостајала нека мачка
чак и пре него што је отишла?

Мени моја ево
недостаје пуних неколико дана...

И не знам да ли ће се вратити.

Питам се да ли ће доћи,
а није још ни отишла.

И тако,
пијем помало,
патим,
надајући се да ће све то бити узалуд,
да ће све ићи у рок службе...

Службе сопственој срећи.

Прочитај

Седим, слажем, ...

Тужно је то кад ти од свега остане само једна слагалица. Слажеш, гледаш слику коју формира, двоје срећних људи и фора из филма у средини... "Можда је отишла што је нисам водио у биоскоп?", мислиш, а знаш да ниси у праву. И ма колико се трудио да те не дотиче, чачка те нешто у плућима, а то није астма... Ма да си највећи олош на свету, има нешто да те дирне када твоја жена оде... А ма шта други казали, ја и даље нисам највећи олош на свету. Ситна протува, зајебант и можда тешка наивчина, ето то сам ја. И куд сад? Негде рмбати, понеко вече запити, понеку наћи и задржати је дан или два, то је успех... 

А целог живота оне које хоћу одлазе, одлазе негде, а оне које нећу ме јуре, висе увек ту негде, иако сам им много пута рекао да наша лудила нису компатибилна, сувише су луде, глупе, блесаве, сувише су сувише за моје сувише... Ако се чиним као занимљив тип у старту, веруј ми - није истина... 

Осећај, по повратку у овај свет... Добар, прва два дана осећам као да сам се вратио кући... Међ коцкаре, дрогераше, пијанце, ситне преваранте, људе по опредељењу песимисте... И нисам ја ниједан од тих људи... Помало, можда... Али то је неки свет који разумем. Писаћу опет, макар то знам... Не можеш преживети ово без писања, то ти гарантујем... Није ти ово срећа, па да не мораш реч рећи о томе, не једе ти џигерицу свакога дана...

Ех, макар да сам знао да је задњи пут оног дана на кеју... Не бих само седео и гледао у реку... Не бих се шалио... Каква је то сјајна мала девојка била... Битанга неискварена... Неухрањена, а буцмаста... Цео свет у оку плавом које није плаво него је браон... Не знам... Жао ми што нисам био најбољи човек за њу.

И кажем јој - хајде да шетамо мог кера.

Она ми се насмеши и каже - хајде.

Али тог дана је падала тужна киша.

Прочитај

Каменчић у ципелу

Срео сам те, био је петак и небо је било тмурно, али ти си имала тај поглед и знао сам да ће ту да испадне нешто чудно, лудо. Носила си те неке луде фракове и била си смешна и помало погубљења, а ја сам те посматрао дрско и безобразно кроз визију узвишене лепоте о којој појма ниси имала. Мислила си да сам луд и то је било све. Конобар је свратио и питао шта и како, објаснио сам му да желимо неко солидно вино и да се изгуби што пре одатле. Ниси била мисс Америке или Европе, не, никако ниси била тако високо мршаво лепа под знаком питања... Била си компактно минијатурна, лепа због шлауфа и смешних зубића, са малом гузицом која је сва у једну шаку могла стати...

Конобар је донео вино и упитао желимо ли још нешто, поновио сам му да се губи и обгрлио те снажно, али ти се ниси дала. Знала си да ће се десити нешто, али си такође знала да мораш упознати мене и видети на шта сам све спреман. Наравно, чим си видела да те онако џукачки гледам знала си да сам на све спреман и много више од тога, знала си да ћемо се волети те вечери и да сасвим сигурно нећеш отићи непољубљена. Опипавао сам твоје груди и биле су лепе и беле и меке. Све је то била једна прекрасна игра завођења коју си врло добро играла... Видело се да умеш, да си таленат.

Мало смо се гледали, био је и даље петак, децембарски петак, али у мојој глави се већ вртео филм из мартовског уторка у ком смо шетали заједно, држећи се за руке... Комплетни идиот и дама, велики шармер и блентава девојчица... Свет је био плав те ноћи, и иако си имала предивне браон очи, нешто је плаво искрило у њима и од тог дана сам те симпатисао свом својом душом, које, истина, и није остало много. Знао сам да си солидно парче, али да има и бољих, приметио сам твоје високо чело, твоју мицкастост и твоје фракове, шминку, косу које је било свуда унаоколо... Све сам то приметио, али имала си једну моћну секси ствар на себи, попут хаљине просуте по твојим облинама, имала си памет. Била си паметна и луда и секси и знао сам да си велики потенцијал за постављање мог живота коначно на шине, коначно и ја да постанем господин и престанем да се вучем по јарцима у блатњавим ципелама и похитам, попут воза, у сусрет свемиру. 

Ти си мислила да се, због тих мојих џукачких погледа и дрскости да ти пре пољупца додирнем груди и провучем руку кроз твоју бујну косу, више никада нећемо видети, јер углавном џукци су ти који никада не остају ту, само одлазе и одлазе, ни сами не знајући куд. Али ниси знала да ова џукела тражи дом. И тако, из чиста мира, почесмо се волети.

Ја сам био пистолеро, ти си била моја фрау и јахали смо нашег коња који је, ето, неким лудим чудом добио име Чак. Чак се лагано клацкао идући у сумрак, а ми смо размишљали о томе да покушамо да направимо бебу. Мало смо размишљали, мало смо се смејали, схватили какав или каква би то генијална појава била и одустали од те идеје. Вероватно би наше мало чудо зготовило свет. Зато смо сконтали да није још време. Наравно, Чак би увек дискретно одшетао када бисмо пожелели да будемо сами. Једном је отишао и није се вратио три дана. Луд коњ. Но, није важан Чак, о њему ћемо говорити једног лепог дана... Важни смо ми.

Био је мартовски уторак и шетали смо кроз град држећи се за руке... Ти си била моје мало парче гузице, а ја сам био твоје мршаво лудо зло и као такви, сасвим погрешни и несавршени били смо и више него прави. 

Прочитај

Застани

Гледао сам у њу. Гледала је у мене. И ништа. Љубав нам је промакла за милиметар. 

Седим сада заваљен у столицу на точкиће, довршавам флашу вина и слушам једну песму изнова и изнова. "По мери твојој, по грудима, моја је шака створена..." Седамнаест је часова и двадесет и четири минута, мој живот и даље нема смисла, а напољу дува несносан ветар. Могу ли наћи мачку која ће умети да ме воли...

Као кер седим покуњен иако знам да немам разлога ни користи од тога... Ако те поново будем срео...Волећеш ме опет. Знам. Овај свет је помало срање када ти ниси ту негде, близу. Ништа не умеш, идиоте, сећаш ли се... Како сам сат времена гладан шетао са тобом по граду, јер ти ниси умела да нађеш пекару... Како сам заспао на клупи у центру града, јер си каснила два сата на састанак... То уствари и нису били састанци. Седели би тако, ја бих ти причао, а ти би се смејала. Какве си фантастичне груди имала. Написао сам ти пар песама. И хиљаде речи које никада нико видео није. Само ја. Шта мислиш зашто овај блог има пет стотина објављених и пет стотина необјављених текстова? Због таквих као ти, мацо.

Ти си, отприлике, мачка за мене. Штета што си скот. Глумиш незаинтересованост и хладноћу. Чиниш све да ме отераш, јер сам пришао опасно близу да постанем твој... Сматраш да је време да бежиш. Знаш да ћу увек бити ту, у твом уху... Чућеш - ммацо, мацо... Кроз вечност... И покоји идиотлук или безобразлук како ти говорим овим мојим храпавим гласом. Вино ми расипа мисли... Ужасно се осећам, а тек је осамнаест часова. Ужасно, а крај се не назире...

Мрак је свуда око мене, признајем, размишљам о томе како бих те спаковао у џеп и однео у свемир, да будеш само моја звер... Ти мислиш да је љубав ужасна ствар. Хеј, ја не умем да волим. Али сам зато невиђени кретен и поломио бих свет на пола када би ми тражила... 

Зашто овим светом не тумарају светице које би спасиле грешнике и учиниле ме човеком, макар још једанпут... 

Прочитај

Неизречено

- Мислим да би требало да кренем даље.

- И ја то мислим.

- Волим те. Да знаш.

- Бичарко.

И ја тебе.

Прочитај

Отисак на ветру

Седим у мраку и слушам радио. Иде песма са дугим инструменталима, саксофон најчешће солира, а ја седим у фотељи и боли ме нога. Не знам зашто. Устанем и мало тумарам по мраку. Нађем прекидач и укључим светло. Соба изгледа мртво. Искључим га и легнем на кауч који ме боде једном жицом у леђа. 

Сваки инструментал који се појави у тим песмама са радија као да је кројен за неку идеалну жену. Уз сваки од тих инструментала је видим како иде ка мени, а ветар је чини ужасно рашчупаном и кармин труле вишње сија са њених усана и као да каже - дођи. То је проблем музике, сувише идеализује ствари. 

Стајао сам на станици синоћ, било је пола девет, једна жена коју сам волео чекала је аутобус заједно са одабраником њеног срца. Стајао сам тамо, пар метара даље и чешао се по глави, потпуно незаинтересован. Аутобус је дошао, ја сам ушао и сео скроз позади, а она је седела скроз напред. Дечко јој је цртао срца на замагљеном стаклу, али она као да није много марила. Послала му је пољубац и окренула главу. Гледао сам је, изгледала је добро, заиста добро. Аутобус је кренуо, требао сам да сиђем за три станице, она је то знала. Није издржала, окренула се и погледала ме је право у очи, а ја сам седео тамо и гледао у њу, не скренувши поглед ни на секунд. Чекао сам да се окрене и прави да је било случајно, али није - гледала је у мене дуго дуго. Онда се окренула, а ја сам изашао. Нешто је одавало утисак љубави.

Сат времена раније, једна жена коју сам волео је ушетала у собу и рекла - ћао свима. Седели смо ту, јели палачинке и ништа се није догађало. Изгледала је тако добро, младо и весело, као да је заљубљена. Водили смо безначајне разговоре о свему, нас четворо. Изгледали смо као несрећници који су преживели смак света и сада убијају време разговарајући о бродовима... Управо тако. Онда ме је погледала и нешто је рекла, али нисам чуо шта, гледао сам је само и ништа нисам чуо. Сувише смо се држали безбедних страна - ја да бих питао да ми понови, а она да би ми поновила, јер је очигледно било да је нисам чуо. Можда је рекла нешто попут - додај ми шећер, сигурно је било тако нешто, али сам ипак желео да знам које су то речи биле. Облачио сам јакну да пођем кући, а она ме је гледала пар тренутака не трепнувши. Учинило ми се да сам чуо неку музику, али нисам. Нешто је одавало утисак љубави.

Два сата касније, лежао сам на кревету, био је мрак и ламперија се чинила лепшом него што заиста јесте. Пустио сам радио, ишле су песме са дугим инструменталима, а ја сам се осећао добро. Гледао сам у мрак и питао се како да убијем пар часова док сан не дође по своје. Онда је зазвонио телефон. Била је то жена коју волим, нисам био сигуран да она то схвата, љубав се њој чинила као велика превара, вероватно и јесте, али не волим да судим. Водим се паролом - можда јесте, можда није, пробај па види. Рекао сам - хало, рекла је - хеј, ја сам. Рекао сам - шта хоћеш? Рекла је - само да ти кажем да те не волим. Океј - рекао сам. Волим неког другог, рекла је и прекинула везу. Тада сам знао да ме воли. Никада није доживела љубав попут ове. Није то била нека велика љубав, али је била ђаволски добра. И даље су ишли дугачки инструментали, саксофон је солирао највише... Нешто је одавало утисак љубави. 

Лежао сам у мраку и замишљао њене очи. Изгледале су опасно добро. Онда сам угледао још неколико погледа. Изгледа да љубав никада у потпуности не умире. Љубав је институција за изгубљене, аналгетик за болне и понор за неискусне. Она је ишла ка мени, рашчупана од ветра са уснама боје труле вишње које су говориле - дођи.

Прочитај

Прича о Сари

Она се звала Сара. Волео сам то име, било је необично и као скројено за њу. Није она била Марија или Драгана или Тања, она је била Сара. Била је ниска и плава и имала је најлепше сисе које сам у животу видео. Стално је играла фудбал са нама док смо били клинци. Био сам најстарији у крају и сигурно најсмотанији. Зезао сам се вечито и она се смејала мојим фазонима. Тако је било све док једног дана ја нисам рекао - еј, ти играш са мном. Боже, како сам дриблао тада. Није ми било равног у крају, ма на планети ми није било равног! Дао сам један гол, па други гол, па трећи гол, а они су само падали. Покушавали су да ми уклижу, да ме изгурају на кварно, ма све су покушавали, али ја бих увек утерао ту лопту у њихов гол. Или бих је додао њој и она би дала гол, док би мене рушила њих тројица. То ми је било најслађе. Изгледао сам као херој и ништа ме није болело, ниједан од свих њихових удараца... Сви су били безначајни. 

Сећам се да сам помислио - ето жене за мене. Био је то први пут да сам помислио то. Касније је уследило још неколико, па још неколико. И сваки пут када сам то помислио зајебао сам се жестоко. Играли смо фудбал још неко време, живот се чинио леп, а ја сам чекао дан када ће Сара коначно постати моја. Сви су говорили о томе, читав крај, сви, чак и она када ја не бих био ту. А сви су се ложили на њу. Била је остварење свачијих снова. И сви су је желели. Трудио сам се да растерам керове, али био је то ђаволски тешак посао. Хеј, нико не одваја човека тако лако од његових снова. Чак и сломљених зуба, крваве мајице и уста пуних прашине, човек сања и мисли - шта су два зуба и мало крви за сан? Онда те човек погледа погледом који каже одјеби. Дакле, ниси могао тек тако отерати неког од ње. Пришла би ми понекад, погледала ме у очи и рекла - Мики, не занима мене нико од њих. И даље сам пиздео због њих, а још више због ње, јер је играла игру као мајстор и није ми дала да је пољубим. 

Једном смо играли фудбал, тек смо почели и био сам стандардно смотан, повремено добар, али углавном смотан, а онда се појавила она и ја сам заиграо као један од оних фудбалера са сличица које смо скупљали као клинци. Онда ми је пришла и продрала се - ја сам курва?! Јебеш га, затекла ме је. Преслишавао сам се у глави да ли сам нешто погрешно рекао, а онда сам рекао - јебига, ниси, извини. Мислио сам да ће то поправити ствар. Било је као да са повезом на очима покушавам да исправим грешке на писменом. Поприлично немогуће. Драла се још мало, а онда је отишла. Касније сам сазнао да је један клинац све измислио. Био сам бесан као никад у животу.

Сутрадан се појавио на фудбалу. Руке су му увек биле прљаве. Читав живот је био сиса, цинкарош и лажов и сви су га тукли, а ја сам га бранио. Мислио сам, јебига, јесте сиса, али ви'ш колики је, мож' у џеп да га ставиш. Хиљаду пута сам га спасао. То ме је чинило још горим, био сам као звер, океј, можда је та звер изгледала као изгладнели олињали вук, али сам ипак био звер. Пришао сам му и рекао - бежи. Имаш времена док скинем јакну. Скинуо сам јакну - није бежао. Направио сам пар корака и окачио је на неки стуб. Онда сам се вратио и завалио му шамар који ће памтити сви, а нарочито он, врло врло дуго. Подигао сам поглед. Видео сам страх на свим лицима око мене. Мали пацов се запенио, видео сам сузе у његовим очима - јебаћу ти маму сад, убићу те! Рекао је то и почео сумануто да витла. Траг моје руке се јасно оцртавао од његових уста до левог увета. Залетео се на мене. Нисам желео да га ударим шаком. Мислио сам - он је мала сиса. Ишао сам полако уназад и лупао му шамаре. Након шестог се зауставио, склупчао на трави и почео да плаче. Океј, сисо, рекао сам, прво ортаци, па онда рибе. Ја знам да се ложиш на Сару, али запамти ово што сам ти рекао. Онда сам га подигао и рекао, он игра са мном. Сви су се смејали. Малопре си га тукао, сада он игра с тобом?! - неко је вриштао од смеха. Да, рекао сам. Погледао сам у њу. Смејала се лепо. 

Прошло је неко време, а она је почела да се мота с неким кретенима. Нису то били обични кретени, то су били кретени које сам баш мрзео. Једном су дошла тројица да ме туку, рекавши ми да је оставим на миру. Хеј, пајсери, па смувајте је ако можете, шта вам ја сметам? - питао сам. Један ме је закачио палицом по ребрима. Претурио сам се преко улице и побегао. Није то био баш херојски акт, али јебига, одувек сам знао које битке не могу да добијем. Након тога ми је ћале забранио да је виђам. Мислио сам - шта он зна, то је љубав. А онда сам скапирао шта ме је привлачило. Имала је очи грешнице, тело грешнице, имала је душу грешнице. Чак и тако млада изгледала је зло, грешно, била је другачија од других које су изгледале чисто и невино и углавном су и биле такве...

Понекад бих седео са неким у крају и она би прошла, и увек би се нашао неки кретен да је покоментарише. Јебао бих је - рекао би неко. Јебаћу ти матер - рекао бих ја, кипећи. Понекад бих скочио на тог неког лика који ништа није учинио, прокоментарисао је као што смо увек радили са сваком која прође. Јебеш га, нисам могао да смислим да неко стави шапе на њу. Била је право маче, са грешним погледом и нечим светим у себи и звала се Сара. 

Једно вече сам је видео са тим кретеном. Љубили су се. Након две вечери сам је видео са неким другим типом. Питао сам се како то стално да наилазим на њу? Да ли ме прогони? Више нисам пиздео. Када би прошла, нико је углавном не би прокоментарисао; она би само рекла - ћао момци, они би рекли - ћао, ја бих оћутао и то је тако трајало. С времена на време би се појавио неко нови у крају, она би прошла, а он би рекао - Уф, каква је, ушао бих у њу као будала у кредит! Или тако неки фазон. Неки би га погледали, па би погледали мене, нисам био опасан ни тежак, имао сам шездесет кила и био сам ужасно смотан, али ипак, било је ту нешто. Погледали би ме, па поново њега и наставили с разговором. Нисам шизео више. Гледали смо је сви тако и мислили једну те исту ствар - она је савршена. Понекад смо мислили и - погледај те бутине, или - погледај те груди, али се све сводило на грешне мисли. Била је грешна и све нас је повлачила у понор. Волео сам је. 

Била је мала и плава. Звала се Сара. Била је прави каубој. 

Прочитај

Жути месец једне суботе

Била је то још једна од оних тешких суботњих ноћи које као да никада не пролазе. Као да чуче ту и сати не постоје, минути не постоје, секунде иду толико споро да мораш баш пажљиво да гледаш да би прометио помак. Седео сам на тераси четвртог спрата неке недовршене буржујске куће и гледао у месец. Био је жут и округао. Желео сам да га и она види. Узео сам телефон и позвао је.

Рекла је - хало, рекао сам нешто апсурдно о њеним бутинама, рекла је - будало, рекао сам јој да погледа у месец, рекла је - не могу напоље, у гаћицама сам. Тај месец је требао бити мост између нас, километрима дуг... И замисли ту сцену - ја седим на тераси која је изнад свих врхова кровова у насељу, гледам у жути месец и мислим на њу, а негде тамо, на другој страни, она, потпуно гола, стоји ослоњена на стуб испред куће и гледа тај исти жути месец. Тако нешто би ми било довољно за срећу. Међутим, она није разумела то и ето, због једних гаћица није видела тај месец, месец који више никада није био тако жут...

Запалио сам цигарету са превише катрана, бацио поглед на месец још једном и одшетао полако. Тај месец је био једна чудна чарка, терао ме је да ходам негде, да чиним нешто и будан сањам. Био сам и раније сањар, лоша професија, заиста јесте, али неким људима је једноставно ишчашен осећај за стварност и код њих је све испреплитано. Волео сам да верујем да сам један од њих, да ништа није стварно и да је све стварно, да сам другачији... Иако, наравно, нисам био. Ходао сам улицом, дугом, која води ка мом кревету и црвеној ламперији. Знао сам да нешто није право, да треба да учиним нешто, али нисам знао шта. 

Испрва сам мислио да је то нека луда ствар. Да седнем на бус или воз и појавим се код ње? Да одем овако, без динара у џепу негде тамо, преко, и да перем судове у неком илегалном ресторанчићу? Да се попнем на мост и скочим? Да баталим све од љубави до школе и посветим се нечему новом? Свакакве су ми идеје падале на памет. На крају сам се вратио кући, легао у кревет и дуго зурио у ламперију. Онда сам заспао, схвативши да је субота и да зато ништа није право. Мрзим суботе.

Негде тамо, далеко, девојчица са сукњицом преко гаћица је љубила неког типа. Било им је лепо. А тај сањар, мрзитељ субота и класични будалаш је сањао како лежи на кревету и гледа у жути месец. Сањао је будан и заиста је видео тај месец лежећи у кревету. Није био сигуран како, али је знао зашто. 

Прочитај