У мраку

Неко ти је ушао у кућу. Чула си пуцање стакла. Видела нејасну сенку. Осетила нечујне кораке. Усна ти је задрхтала. Очи заиграле. Руке згрчиле. Настало је чекање. Уво зуји у тишини, параноја расте. Чујеш нечујно, видиш невидљиво. Пролазе сати, уствари минути. Питање. Онда још једно и још једно. Питања навиру, искачу са свих страна. Мисао о машти. Мисао о илузији. Размишљање о спасоносној сијалици. Крећеш да направиш помак ка прекидачу. Чујеш прсте како клизе по каучу. Видиш мутне очи у тами. Нехотична суза ти краси образ. Тело се грчи. Чекаш. 

Нечујни корак је стваран, видела си један. Видела си други, па трећи. Ситни, пуни злобе и смрти, долазе. Прсти играју на ивици кауча. Замишљаш лице у тами. Јак звук у тами. Звук твојих костију затегнутих до пуцања. Не трепћеш, очи те пеку док гледаш у тмину. Не дишеш, плућа те моле за један дубок уздах. Нема више питања, знаш да нема одговора. Не размишљаш о излазу, излаза нема. 

Дах јој је врео, толико је близу. Сенка плеше у мраку. Ти лежиш у кревету, непомична. Згрчена си и полугола, разрогачених очију и дрхтавих усана. Мислиш о крају. Надаш се да неће болети. Јасно чујеш тихе кораке. Јасно видиш покрете. Јасно знаш намере. Не видиш човека, видиш мрак, сенку која је дошла да те прогута. Скачеш из кревета и трчиш. Трчиш на врата, закључана су. Трчиш, трчиш, немаш где. Горе. Идеш горе, уз степенице. Знаш да си запечатила судбину. Још је врео восак, можеш учинити нешто. Али, ти бираш собу, мрачан ћошак и оловку у рукама. 

Седиш, чекаш. Чујеш нечујне кораке. Видиш нејасне облике, чекаш када ће се претворити у сенку. Чекаш да осетиш онај врео дах, да видиш прсте како играју. Пролазе сати, уствари минути. Питаш се. Нејасни облици су постали сенка, осећаш врео дах у близини. Не видиш прсте како играју. Размишљаш о томе. Чујеш свој дах и све стаје. Поново су очи разрогачене, поново не дишеш, поново крцкају кости твојих стегнутих удова. Твоје последње упориште. Не браниш га, не браниш себе. Чак ни не размишљаш о одбрани. Сада си само страх. Лагана попут пера, већ си постала душа ван тела. Не мислиш, све је исто, једнако, савршено сада. Зариваш оловку у срце. Осећаш јак бол у грудима. Питаш се да ли би мање болело да си сачекала. Крв ти куља на уста. Плућа ти се надимају, као балон. Светло се пали. Сијалица спаса сија високо на небу.

Препознајеш познато лице и осмехујеш се крвавим осмехом. 

Слични текстови:

• Нирвана Не умем. Да га јебеш. Мислим, умем, имам хиљаду и једну моћну ствар о којој бих могао писати, неке фантастичне приче и доживљаје, догађаје и филозофије... Али. Испит. Сутра. Неке јалове форе имамо, ваљда ће нека уродити пло… Прочитај
• Каменчић у ципелу Срео сам те, био је петак и небо је било тмурно, али ти си имала тај поглед и знао сам да ће ту да испадне нешто чудно, лудо. Носила си те неке луде фракове и била си смешна и помало погубљења, а ја сам те посматрао дрско и… Прочитај
• О великим сновима Знаш, свет је ужасно гладан остварења. Сви јуре овај или онај велики сан... Мораш наћи начин да побегнеш од свега тога или ћеш постати као они. Неоствареност и несрећа коју она доноси са собом имају привлачне силе и ако нис… Прочитај
• Филозофија суботње вечери Синоћ сам био на неком рођендану. Лоше друштво, добро пиће. Па, добро, врло ретко буде обрнуто. Седећи на некој меканој угаоној гарнитури поред моје бивше девојке и њеној новог дечка схватио сам, поново, колико мрзим суботе… Прочитај
• Искарикирано Карикатура од човека шета карикатуру од кера. Обојица су кер помало. Или превише. Карикиране приказе које газе по сунчаним булеварима. Кер запишава ногу неког старог господина који спава седећи на клупи са раширеним новинам… Прочитај