Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. децембар 2012.

О великим сновима

Знаш, свет је ужасно гладан остварења. Сви јуре овај или онај велики сан... Мораш наћи начин да побегнеш од свега тога или ћеш постати као они. Неоствареност и несрећа коју она доноси са собом имају привлачне силе и ако ниси довољно јак повући ће те у вртлог, вечни круг снивања и самопрезира.

Гледам како стварно ствари почну да се поправљају када нађеш неке прихватљивије снове. Са великих сиса на мале или било какве, са објављивања књиге на суво викенд пискарање по сајтовима, са идеалног посла на било какав мање прљав посао... Дугачак је списак. Прилагодиш снове и удараш у месо. Остварен си. Можда је то као када учиш да ходаш. Нико није одмах потрчао. Корак по корак идеш, уз константна посртања. И тако би, макар теоретски, могао преко малих циљева доћи до великих и бити срећан и остварен.

Откад сам одустао (немо' случајно да ми се јави неки мангуп са спиком - друже, млад си да би умро, себе сахрањујеш, живи, Исус је велики и томе слично), све некако иде. Иде. Некад узбрдо некад низбрдо, али иде. Када имаш велике снове некако ти се све ово што ти је под носом чини небитно. И уствари, док конташ како да се дочепаш оног што желиш, пропустиш најбитнију ствар - живот. Океј, знам да живот нема много да понуди, уоквириће те и ишарати борама и нећеш бити сасвим срећан никад... Фора је да пронађеш нешто. Зато постоје религија, библиотеке и кафане, аутопутеви и курве. Инстант срећа.

Читав живот осећам се надпросечно. Иако све говори баш супротно, погледаш ме и јасно ти је како стоје ствари. Упркос томе нешто је чинило да се читав живот осећам за нијансу изнад других. Не знам да ли је то само самопоштовање, али сам сваким даном све сигурнији да је у питању егоцентричност. Најтежи облик. Увек сам мислио да сам створен за велика дела, знаш... Као и сви, вероватно. Прва грешка. Мислим да у животу нисам видео успешног човека који је од малих ногу говорио - бићу велики, као што сви просечни чине. Углавном су великани великани због неке игре судбине, сасвим случајно остварени или су се пак генијалношћу и ћутањем остварили, уз мало среће пре смрти... И већином су умрли као бедници. И то нам нешто говори, зар не? Но, свако од нас би пристао на бедну смрт зарад бистовања битним у овом свету, ја, лично, бих то учинио и за много мање, за упис у бедну историју ове наше тужне расе...

Људи ме често сматрају фуњаром, фукаром и нечим много грђим зато што говорим то. Јебала те историја те те јебала историја, шта ти значи што ћеш бити у неком уџбенику или некој књизи, бићеш мртав исто као и сви остали... Тако говоре. И ја се слажем, али схватите једну ствар - премало ми је све што овај свет има да понуди данас или сутра. Потребно ми је пар година постојања након смрти да бих коначно био задовољан. Вероватно не бих био срећан, можда чак ни задовољан. Тако је то са великим стварима. Увек се мал'ко смориш, јер очекујеш ватромет. А ватромет постоји само у причи. Но, био бих мртав, па ме то не би много потресло.

Да наставим. Одмалена сам сматрао да сам бољи од других. И тек када легнеш на кауч са самим собом и наплатиш си терапију скупоцено, тек онда знаш на чему си... Океј, кажеш, признајем, ја сам чедо просека. Тумор зван Велики снови успешно уклоњен. Пацијент има велике шансе да гекне током првих месец дана... Ако преживи, биће поприлично срећнији. Хвала вам докторе и...терајте се у мајчину. Капираш ли колико је добро и истовремено ужасно бити просечан? Зато сви беже од тога. Боје се ужасности обичности. Некако, људи жуде да буду у друштву надпросечних, необичних, јер се тако и сами осећају боље, више, снажније... Често су се скупљали око мене. Имао сам ту ауру која говори - ја сам другачији. Наравно, када би ме добро упознали и провалили у обичност моје утробе само би се окренули и отишли. Или би остали, помало разочарани, па бисмо заједно били обични.

Обичним корацима обичњака ка обичним циљевима, преко ситних снова и инстант срећки до звезда... Мораш гледати у пут којим идеш. Јер ако гледаш у звезде, може ти се десити да упаднеш у блато и читав живот мислиш како се крећеш за звездама, а уствари стојиш заглављен у блату и не видиш то и умиреш тужан... Избегни замке пута и ухвати си звезду. Али пре тога, попиј пиво, прочитај нешто и води љубав слушајући радио... Радио чини да се осетиш мање сам, чак и међу људима... Музика је једна од тих инстант срећки. Треба је форсирати исто као и друге ситне ствари које можеш да приуштиш са својом обичном платом. Живи. Исус је велики!

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren