Велики јер зна и мали јер не зна

Јутрос сам био код лекара - све је у реду. Живећу ја још дуго, дуго...А како ћу живети? Ех, и то ћу сазнати ускоро. Отићи ћу на највишу планину знаног света и сазнати судбину...

Спаковао сам нешто хране и кренуо искушеничким путем, путем до истине. Пут је водио навише, ка планини и често се губио испресецан испочетка стазама, а потом високим растињем. Ходао сам читав дан и читаву ноћ. Преко дана ме је испрва убијала паклена врућина, а потом увела зима. Полако ми је постајало јасно зашто се ово зове искушеничка стаза. Током ноћи разне звери су режале из потаје. Понегде бих угледао сјајне очи како ме чекају, али нисам се много узбуђивао због тога. Желео сам што пре да дођем горе, до врха. Овај мој пут многи су називали потрагом...Потрагом за чим? Нико није разумео, нико није знао...Чак ни ја. Чак ни ја нисам знао зашто идем горе. Али ипак сам се пео све вишље и вишље. Судбина, шта ли је...

Коначно сам стигао на врх. Имао сам младу брадицу и био сам жедан. И напросто сам пуцао од самозадовољства што сам прошао искушеничком стазом. Лутао сам тако занесењачки пар сати, а онда сам се освестио: "Човече, овде нема ничега..." И кнедла ми застаде у грлу. "Зар је све био само мит? Зар овде нема баш ничега? Нема оног што сам дошао да нађем." Покуњих се и седох на један камен. Седео сам цео дан ту, размишљајући шта да радим. То моје размишљање је уједно било и чекање, надање да ће се неко појавити и да ћу сазнати све...

Прошао је још један дан и поприлично сам ослабио овде горе, међу леденим врховима и безбојним очима воде. Мој дух је очврснуо, а одушевљење спласнуло...Кренуо сам доле, кући. Прешао сам пар корака и застао, да по последњи пут осмотрим овај предиван крај. Затим сам се загрцнуо...Био је то Оракул. Оракул који сам тражио протеклих пар месеци сада лежи пред мојим очима. Нисам могао да верујем. Протрљао сам очи, а потом и нос и поново погледао - био је тамо. Стајао је тамо, у забаченој маленој долини, једва видљив обичном оку чак и изблиза. Потрчао сам инстинктивно, у жељи да што пре стигнем тамо, пре него што ишчезне. 

Трчао сам и трчао и коначно стигао. Два дана ми је требало и био сам на измаку снага. Брадат, прљав, крвав, гладан и жедан допузах до фонтане Оракула. Попио сам мало воде, и би ми боље. Устао сам полако, мало се довео у ред и закорачио на свето место. Сенке су играле међу стубовима. Вода је жуборила негде у даљини. И сами Богови су овде говорили. "На правом сам месту", помислих. Тражио сам га и тражио, али га није било. Овај Оракул није имао свог господара, а без господара је губио сврху...То ме је поприлично растужило. Пожелео сам да пођем кући, али ме је нешто задржавало. Не знам шта. Остао сам још пар сати...Чекао. Нешто, било шта. Неки знак. Или ништа...

Коначно је моје духовно стање дошло у равнотежу и одлучих да пођем. Направих један корак, а онда ме неко ухвати за руку. Окренуо сам се - био је то Он. Пророк је био млад човек од тридесетак година и није имао једну руку. Касније сам размишљао о томе и схватио зашто нема руку. Схватио сам и када је и зашто изгубио. Схватио сам и како је постао пророк. Све сам касније схватио...Упитао сам пророка за моју судбину. Он поћута једно време, а онда проговори: "Ти ћеш, човече, живети срећан живот. Богови су ти наклоњени, о мали човече...Запамти то. Бићеш велики једног дана, а када се то деси, дођи и потражи ме - онда ћу ти рећи још нешто...Оженићеш се ускоро прелепом ћерком једног сиромаха...Имаћеш три сина и они ће, попут тебе бити велики људи. Твоја судбина је светла, радуј се..." Слушао сам пророка и упијао сваку реч са свим дужним страхопоштовањем које сам осећао према овог гласнику Богова. 

Пророк ме је замолио да га поведем до града, али да не говорим ником ко је он. Пристао сам и повео га. За два дана смо стигли у мој град. У граду је било много људи и много буке. Помислио сам да је вашар или да су стигли бродови, али нису. Сели смо у хлад, да се одморимо накратко, таман док прође мала колона мрава кроз смртоносно поље испреплитаних ногу. Одједном су нас дигли, све нас, и потерали ван града. Шака војника нас је терала све док нисмо попадали на земљу, потпуно исцрпљени. Пророк се добро држао. Војнички. Онда вођа те мале силе проговори пар речи, а његови следбеници нам бацише оружје на гомилу. Неки су прилазили и узимали, док су други, као и ми, као и већина, само седели исрпљено на земљи и чекали. Шта чекамо? Право питање. Али не знам одговор.

А онда сам га сазнао. Лагано попут лахора, сенке се приближавају. Двеста хиљада Персијанаца стопљени у једну велику реку која тече ка нама. Реку, која ће нас прогутати. А ми? Нас око хиљаду стоји на ливади и посматра спектакл. Паралисани. Видим страх на лицу пророка. Видим страх свуда око мене...Сви смрде на зној, страх и плач. Али ипак стоје ту, чекају покољ. Неко крену и узе мач и штит са огромне гомиле оружја. Махинално сви пођоше и почеше узимати оружје. И ја сам кренуо, полако, без икакве жеље за тим, иако је било неопходно. Ухватио сам се за последњи мач на гомили. Кренуо сам да га подигнем, али онда угледах још једну руку на њему - пророкову. Мирно ме је замолио: "Пусти...Молим те, дај ми мач, потребан ми је..." И пустио сам га. "Изволи пророче", рекох му, "Ја своју судбину знам...И не треба ми мач да бих је испунио. А да ли ти знаш своју судбину? Реци ми стари...Да ли ти знаш своју судбину?" Ћутао је. Ослушкивао двеста хиљада дрвених сандала како равномерно ударају у нашу, ионако нејаку, земљу. Судбина чека...