Једно данас

Недеља. Шетам улицама овог града, гледајући кроз људе, зграде и дрвеће. Гледам негде тамо, у дубину у којој нема ништа. Чим нема ништа, мора да има нешто, логично. Само моје око није довољно истренирано да види суштину ствари. Да сам кинез, сада бих отишао и постао ученик неког доброг учитеља Зен будизма. Свест у сваком трену свог живота? Хм, не. Ипак не бих могао да постанем Зен будиста. Зашто? Зато што онда никада више не бих запао у транс и написао нешто заиста вредно помена. Мада, до сад, једва да сам се помакао са мртве тачке. Неки чича баци кесу смећа тик поред мене, напуших га курца и наставих даље.

Ставио сам слушалицу у уво, ону што ради. Трешти Баја Мали Книнџа, а ја идем даље. Без циља, само напред. Видим жену у ружном црвеном костиму и кажем јој да је ружна. Не зато што сам искрен или нешто томе слично, него једноставно осећам да је то исправно. А није, знам. Једе ми се нешто слатко. Ушао сам у  неку продавницу, ни име јој не знам, само знам да је близу и да постоји годинама. Узимам чоколаду са рижом и шмекам још неке ђаконије, али нема се кинте. Полако прошетам до касе, и док намигујем лепој касирки...Оп, бам, пљачка! Дижи руке, бре! Ти, отварај ту касу! 'Ало, брзо бре! Триста неких повика. Мрзим буку средом у  чет'ри. До'ватим једног и звекнем му главу о касу, па о полицу, па опет о касу. Тај несрећник сав унезверен паде у већ створену локву крви. Онај други је то све запањено посматрао, и тек кад му је ортак пао на земљу, схватио је шта треба да уради. И урадио је. 

Крпили су ме три сата. Пола увета немам и десна рука ми је избушена са три метка. Извадили су ми и слезину. Као да је битно. Јебига, мама је одувек говорила да ће ме слаткиши упропастити. Изгледа да је била у праву. Убио сам оног несрећника. Џаба то што сам се ја правдао и што је он био лопов, џабе...Тринаест година затвора, бато. Па се ти зајебавај. Јебало ме слатко, те ме јебало! Ето шта ми направи од живота. 

Лепо је овде, не жалим се. Требале ми три године да научим да пишем левом руком. Једем ову њихову 'рану за керове. Јеб'о чоколаду, само ти квари зубе. Никог више нисам изнапушавао курцем. Ипак је ово озбиљна установа и постоји одређени ред. А и бојим се да ће да ме кокну. И то ми је кул, скроз. Достигао сам Зен. Свестан сам у сваком тренутку, јер ово је ипак озбиљна установа и то је потребно да би остао читав овде. Написао сам две хиљаде прича до сад. Имам још две године до изласка пред судију. Сад слушам Пеперсе и њима сличне. Јебига, утицај цимера из ћелије. Он је иначе окорели нациста, али је фин момак. Мало има болестан поглед, и одгризао је уво једном лику кад је дошао, али супер се слажемо. Мислим да ће ми он бити кум једног дана, ако икада изађемо одавде. Један лик ми је рекао да пазим мало са тим затворским причама, да се сутра можда нећу пробудити ако наставим тако. И тако је и било. Нисам се пробудио сутра.