Сан слепог миша

Сишао сам у дневни боравак. Маргарита је спремала омлет. Пришао сам јој и обгрлио је око струка. Пољубила ме је, сочно и лепо. "То врашки добро мирише, бејб", рекох јој. Насмејала се и повукла ме за браду. Ухватио сам је и оборио на под. Онда смо се поприлично дуго ваљали по поду, и на крају, онако клиначки изврнути на леђа и погледа упртог у плафон, смејали се до бесвести. Било је кул. Онда сам устао и пронашао флашу вина међу неким разним сирупима. Тражио сам вадичеп. Није га било. Погледао сам прво у једној, па онда и у другој фиоци - није га било. 

"Бејб, шта ће ти крила слепог миша бре?", упитах након погледа у другу фиоку. "Драги, то нису крила слепог миша, само ти се причињава", рече и затвори фиоку. Рекох: "Кул. Извини, нешто сам се забунио...", и отворих флашу ножем. Хтедох да је упитам за рибље очи које сам видео у другој фиоци, ал' помислих да је и то још једна од њених манекенских тајни добре линије, па сам прећутао. Волим је, лепо кува, секс је добар...Најбољи. Савршена жена, моја бејб. 

Нашао сам посао. Разносим новине по комшилуку. Главна конкуренција ми је мали од 13 година из суседне улице, ал' средићу га ја. Одраћу га. Има благу предност пошто их разноси на бајсу, а ја пешке, али средићу га. 'Оћу, живота ми! 

Једно јутро сам први претрчао трасу и победио конкурента, оног малог. Дошао сам, сав срећан, раније кући. И затекао моју бејб како јаше метлу. Упитах је: "Што јашеш метлу, бејб?", а она ми одговори како воли да чисти уз музику и да се мало "уживела" у улогу домаћице. Није ми био проблем да у то поверујем. Само, ми немамо радио или нешто томе слично. 

Пробудио сам се на огромној снежној планини која се протезала километрима унаоколо. Кренуо сам да пешачим преко тих планина тражећи своју драгу...Прешао сам једно бар милион километара и одједном пропао у провалију. А онда осетих потрес и помислих: "То је то, нема више." Након неког времена погледах навише. Била је то моја огромна лепа женица. Узела ме је врховима прстију и подигла себи на груди. "Ммм, мекано...", прво помислих. Онда је упитах зашто сам се смањио? Шта се догађа? А она ми се само насмеја и лагано рече: "Драги, опет си пијан, ово није стварно..." Скупих храброст и рекох јој срамежљиво: "Драга, ти си вештица!" "Нисам", рече она, "Драги, ја те волим. Душице моја мала..." Ставила ме је у гаћице. 

Не знам колико је времена прошло, али ми је било тешко у мраку и влаги да опстанем. Онда ме наједном светлост заслепи и њен лик се поново појави пред мојим сићушним очима. Пољубила ме је нежно, пријало ми је освежење. Ставила ме је у једну теглу и рекла да је ту сачекам, да ћемо да кувамо заједно. Рекох јој: "Важи, драга", исчекујући моје скоро отрежњење. Видео сам оног клинца што разноси новине за столом. Пио је сокић док му је моја драга нешто лепо причала...Ма ја сам пијан, само треба да сачекам да се пробудим...