22 грама

Имао сам четрнаест година и био сам помало чудан, уврнут да не кажем. Имао сам кратку косу, као и сви остали дечаци и носио сам одећу као сви остали дечаци. Али, ипак нисам био као остали. Волео сам чоколадице. Тачније, чоколадицу, једну једину са неким чудним арапским називом. Људи су је распознавали по великом натпису грамаже на полеђини. Писало је - 22г. И ја сам је тако звао. Куповао бих је сваког дана пре и после школе. Сви радници околних продавница су знали шта узимам и често би ме на вратима сачекали са моја 22 грама. Волео сам то. Често су ме мангупи шутирали, нисам знао зашто. Покушавао сам да сазнам, али није ишло. 

Често сам се питао зашто су ме шутирали. Не, нису ме тукли, само шутирали - у ноге, јаја, стомак и леђа поткована ранцем. А моје питање је остало исто - зашто? Зашто? Зашто?! Исти сам као и они. Исто изгледам, исто причам, исто се фолирам. Али, сетио сам се једне битне ситнице - не мислим као они. Физички исти као и они, потпуно у шаблону, а психички потпуно другачији, сав свој и непотпун, са милион и једним питањем без одговора. Тачније, та питања имају одговоре, а они само чекају да их пронађем. Тада сам схватио зашто ме шутирају. И од онда бих сагињао главу још ниже него раније, у скривеној жељи да ме нека од тих ногу са сјајним патикама опаучи по глави и промени ме, заувек. 

Свиђала ми се једна девојчица из одељења. Била је висока и витка, сјајне црвене косе и лица препуног пегица. Била је штребер и није волела клошаре. Зато сам је волео, највише. Ја сам можда изгледао као сви ти клинци који глуме мангупе, али се у суштини видела разлика, непремостива разлика између мене и њих. Често сам мислио о њој. "То је љубав, ваљда", говорио сам. Јебига, тад ништа нисам знао. И таман сам неколико дана планирао да јој приђем, да јој дам једну црвену ружу и кажем јој како не могу да спавам због ње, како не могу да мислим, како сам блокиран, паралисан због ње, и како мислим да је волим. Онда је дошао тај дан. Украо сам ружу од бабе из комшилука, најлепшу и најцрвенију. Мирисала је читава улица. Ма не, мирисао је цео град од те руже. Тако ми се чинило у том моменту. Дошао сам у школу, сав смирен и хладан, да не пробудим сумњу "осталих". А онда сам видео моју пегаву драгу како прилази једном дрипцу, најгорем дрипцу - Аци, и љуби га. Остао сам ту, затечен, наредних пола сата. Само сам стајао тамо, сам у сред оне мешавине гласова, птица, сјајних патика и школског звона. 

Тог дана сам седео у последњој клупи и цртао по свесци. Нисам размишљао. Само сам желео да се све то што пре заврши и да одем по мојих "22 грама". Покидао сам ружу. Коначно је звонило и ја сам полако изашао кроз тешка школска врата. Прошао сам кроз двориште очекујући свеприсутни линч, чак сам га и осећао у ваздуху, али њега није било...Нико ме није шутирао у дворишту. Нико ме није чак ни погледао. Осетио сам олакшање. Пар корака ме је делило од продавнице, а продавац се, угледавши ме, изгуби између рафова и убрзо изрони из њих, као Посејдон. Имао је благи осмех на лицу и чим сам закорачио у продавницу, тутнуо ми је чоколадицу у руке и рекао: "Данас кућа части". 

Захвалио сам се продавцу најбоље што сам умео и изашао. Прошао сам кроз пусту улицу. Онда кроз још једну, и још једну. Био сам већ надомак куће и чињеница да ме данас нико није шутирао ме је помало тиштила. Не, нисам мазохиста, већ након патње коју сам осетио видевши је са оним дрипцем, требало ми је то шутирање, а они су ми га баш данас ускратили, бедници. Отворио сам "22 грама" и полако га прождирао док сам корачао пустињом.  Још пар корака сам направио, а онда сам их угледао. Њих шесторица су ишли однекуд и било им је драго што ме виде. Међу њима је био и он - Аца. Пришли су ми и окружили ме, као и увек. Затим ме неко шутну у леђа, а ранац врисну од ваздуха у њему. Полетео сам напред, а онда је уследио шут у стомак. Затетурао сам се, а онда су почели ударци са свих страна и срушио сам се...Чврсто сам држао "22 грама" у руци. Онда је Аца пришао и стао ми на руку. Врашки је болело. Хтео сам да крикнем, али сам се суздржао. Напослетку, отворио сам шаку а парчићи изломљене чоколадице се изгубише у прашини. Моја "22 грама", једина ствар која је била стална у мом животу, претворена у прах. Задовољно су се смејали и полако одшетали низ улицу...

Требало ми је пар тренутака да дођем себи. Онда сам се, на једвите јаде, придигао, препун беса. Бес је избијао из сваке поре мог тела. Осетио сам се довољно јаким и потрчао. Срушио сам се код неке ограде и онда сам устао и одломио једну тарабу. Залетео сам се на Ацу с леђа и ударио га летвом по глави. Онда сам је испустио, гледајући Ацу како пада. Његови пајтоси су погледали  прво у мене, па у Ацу и растрчали се унаоколо. Онда сам и ја погледао у Ацу. Лежао је у локви крви, а ексер му је вирио из меса испод ока. Други се губио негде у глави. Био је прикован за смрт летвом од метар висине и са два дугачка рђава ексера.