Анђе(л)о

Неко је покуцао на врата. Чуо сам то кроз сан, али се нисам пробудио док нечија рука није снажно залупала на врата. Било је већ касно и ја сам спавао на фотељи. Устајао сам полако, осећајући неописив бол у врату и леђима. Претеће ударање ме је убрзало и пожурио сам да отворим, пре него што развали врата. Пришао сам вратима и откључао успорено. Кључ је шкрипао у брави, а то ми је само погоршавало главобољу. Намрштио сам се и снажно повукао врата ка себи. Куцање је замрло, све је ућутало у трену. Питао сам се зашто.

На вратима су стајала два човека у шареним кошуљама, а један је био крвав. Крв није била његова, а то ми је слутило на невољу. Тај окрвављени је био мршав, танак, као да ће сутра умрети - ко зна, можда и хоће. Онај други је био дебео, јак човек и у једној руци је држао пиштољ. 

- Изволите?

- Јеси ти доктор?

- Некад био. У пензији сам већ две године.

- Требаш нам. 

Дебели чова је ставио пиштољ за појас, и показао ми да кренем. Отишао сам по торбу и брзо се вратио. Онда сам назуо папуче и пошао са њима, нежно затварајући врата да не пробудим мог анђела. Ништа нисам питао, јер сам одавно научио да доктор треба да закрпи и да ћути, ништа више. То су ствари потребне да би сачувао главу. А ја сам их одвећ добро знао.

Мршави човек у шареној кошуљи ми је рекао да је Анђело рањен у груди и главу. Знао сам Анђела, још од средње школе, и затекла ме је ова вест. Још више зато што нисам спреман да му помогнем. Побогу, моја жена, мој анђелак ме је избацио из кревета, јер сам пијан дошао кући...И сада сам пијан и укочен до спавања на фотељи...Како да му помогнем? Руке ми се тресу. Шта да радим?

Ушли смо у слабо осветљени собичак са пар столица без стола и једним каучем са мрачном сенком човека који је некад владао подземљем. Ту је лежао Анђело, сав крвав и са душом напола одсутном. Рекао сам им да ми треба више светла, али они нису знали одакле да га створе. Ужурбано су ишли горе доле док на крају нису пронашли једну стару петролејку и припалили је, иако она није била ни од какве помоћи.

Погледао сам Анђела, био је лоше. Много крви је изгубио, а рупа на грудима му је била поприлично велика и из ње је и даље куљала црна, масна крв. Узео сам неки од инструмената и почео да тражим метак. Није ми било важно шта узимам, јер чим сам га угледао знао сам да му нема спаса. Пронашао сам метак. Онда сам узео маказе, ухватио га и снажно повукао напоље. Анђело слабашно зајеча, шиштећи, као да душа полагано одлази, а он је све задржава и наговара да остане. Погледао сам му главу, кроз рупу на њој је цурео мозак, онако сив, помешан са розе бојом, сав као каша, са много воде и крви. Нисам знао шта да учиним. Затражио сам пиће.

Дебели ми је донео неку ракију у шољи за чај. Искапио сам је, а грло ми се стегло. Био сам боље,  а Анђело поприлично горе. Рекох им: "Момци, њему нема спаса", а један од њих рече: "Бацићемо га у реку." Други климну главом, и као у трансу, и ја климнух. Чудно сам се осећао у том тренутку, растерећено. Дебели узе Анђела за руке, а ја и мршави за ноге. Био је тешак. Док смо га носили ка колима, чули смо његово полусвесно шиштање, вероватно проклињање нас...Било ми је помало криво, у почетку. Довезли смо се до дока и брзо истрчали из кола, отворили гепек и шчепали га. "Је'н, два, три!", проломи се узвик у ноћи и Анђело полете ка небу, на трен, а онда се обруши у мутне дубине пакла гргљајући са мислима које су му полако цуреле низ образ. 

Поздравио сам се са момцима и отишао кући. Не живим далеко од докова. Сам, у три ујутру, шетам до куће у папучама, вртећи кључеве око кажипрста. Срећан сам. Морам да се полако ушуњам у кућу, да не пробудим мог анђела. А ујутру ћу јој направити доручак, најбољи доручак који ће пробати у животу. Мора ми опростити. Врат ме боли од ове фотеље.