Устао сам и не сећам се шта сам радио то јутро, тих првих сат времена мог свесног биствовања међу белосветским зверима. Онда сам обукао своју кошуљу, ставио књигу, свеску и неколико папира у торбу и запутио се у град. Субота, кошуља, торба и ја. Зашто је тако битна кошуља? Ја нисам знао. Мени није била битна, али сви који ме познају су ме посматрали са неверицом. Јанко и кошуља? Не, то није могуће. Јанко сада слуша лагане мелодије, гитару? Немогуће. А ја бих смирено и стрпљиво одговарао да није све баш тако, да и даље слушам хип-хоп, да нема ничег чудног у томе што сам обукао кошуљу и што идем суботом да радим математику у удаљени део града. А они су се по ко зна који пут ишчуђавали и пипкали моју крагну, као да су желели да се увере да је кошуља стварна и да сам то ја.
Математика к'о математика, ужасно битна и ужасавајуће гадна наука за људе попут мене. Математика све ставља у шаблоне, а ја сам један од оних који беже од шаблона (или сам макар тако раније чинио) и ужасавају их се. То што се ја ужасавам шаблона, не значи да их не уочавам. Уочавам их свуда, све је повезано једним великим шаблоном, који кружи и константно се понавља. Волим да уочавам шаблоне мишљења, понашања, писања, свега. А са друге стране сам ужаснут мишљу да ћу и ја (ако већ нисам) упасти у брзе токове шаблона и удавити се у њима. Волео бих да учиним нешто. Још увек не знам шта, али то је нешто битно и вансеријски. Биће, једног дана.
Када сам се враћао кући видео сам једну занимљиву приказу у бусу. Био је то дечко од неких двадесетак и нешто година, са још увек слабом и местимичном брадом и брковима. Стајао је на вратима и имао је препун ранац на леђима и још торбицу или две на себи, такође надувене и незатворене. Имао је исколачене очи и брзо је јео нешто из кесе. На глави је имао црни шешир за пецање, а на ногама кућне папуче. Видело се да је бескућник. Али морам да напоменем, веома чист бескућник. То ценим изнад свега. Човек није посустао иако је, већ тако млад, у немилости живота. Оставио је јак утисак на мене. Можда је и луд, можда и има негде некога...Али то није важно. Већ два дана размишљам о њему и питам се која је његова животна прича?
Дошао сам кући на пар минута и онда отишао код кума на Саву. Има човек сојеницу тамо, врхунски одрађену. Онако, седиш, мир и тишина свуда унаоколо, а Сава тихо тече...Бацили смо неки роштиљ тамо, а ја сам гледао малу жабу како бежи пред људима, и бежи...и бежи...Колико год далеко да оде, свуда ће бити људи. Једини спас би јој вероватно била река, али ако скочи у њу, вероватно би се удавила по оном времену. Могла је да ризикује, вероватно и јесте, несвесно. Читајући неку литературу једног истакнутог писца, у мени се покренула лавина мисли о шаблонима, о понављањима, о периодичности мисли и догађаја. Тако је вероватно, на истом месту на ком сам ја стајао, пре пар година, можда и стотина или хиљада година, стајао један збуњени човек и посматрао жабу исто као што сам ја чинио. Вероватно ће неко то исто чинити и за пар десетина, стотина, или хиљада година.
Поново сам се вратио кући. И отишао у кафић са две девојке, да гледам фудбал. Био сам у елементу, новом, вероватно. Одушевио сам их. Освојио сам два бесплатна пића, јер сам погодио резултат текме. Частио сам даме. Једној сам рекао како су јој порасле груди, а она се смејала. Друга се такође смејала. Волим их ја. Дао сам добар бакшиш лику који ради тамо. Он је и власник и конобар и чистачица и све, па му зато нисам доделио неку од тих титула. Остао је лик. Довукао сам се кући полако пешке, и знате шта? Осећај је био боговски. Ја, цар света! Тако некако.
Имао сам један проблем када сам ушао у моју улицу. Прво сам чуо неке гласове из кинеске стратегије (једине коју играм!) како ме дозивају. Нисам играо одавно, а тајланђани су већ почели да се шире и глупирају. Мораћу ускоро да одиграм пар партија са њима, да их смирим мало. А онда сам, идући даље, приметио да имам две сенке. Једна је ишла напред, журећи испред мене, а друга је журно корачала иза мене, јурећи прву. И тако је то трајало. Онда сам дошао до ћошка и полако скренуо, а сенке су се коначно сусреле, потукле, заволеле, помешале у нешто црно и гадно, непоновљиво, а онда формирале поново моје обличје и наставиле да ме прате, али сада као једно. Ушао сам у собу, скинуо кошуљу и бацио је преко фотеље, а онда сам укључио лаптоп са милион мисли и пар прича које су само чекале да буду написане. Отпочео сам једну, а онда сам схватио да је све узалуд. Уморан сам, спава ми се, а тој причи је суђено да никад не буде написана. Као и стотинама оних отпочетих давних дана, које сада почивају на гробљу почетака у мрачним дубинама мог блога.
Мислим да сам ноћас био краљ света, краљ ствари, краљ сваког тренутка. Сада више нисам, сада је дан. Ускоро ће вече...
Ah divan tekst. Lepo je znati da neki ljudi cene sebe do te mere (bar ponekad). Zapocete nezavrsene price si sastavio u takav sklop od par recenica da u sustini i nemam sta da ti kazem sem da je savrseno.
ОдговориИзбриши