Константа

Један човек и једна жена су лагодно пролазили кроз једну од многобројних капија старе тврђаве. Ходали и разговарали о судбини, о мишљењу, о разним глупостима које нису битне. Шест стотина година раније, витез са огромним орлом насликаним на грудима јуришао је на исту ту капију. Девет стотина година раније, двоје младих, момак и девојка, шетали су и причали о разним глупостима које нису битне.  За тридесет година овуда ће марширати један војник са аутоматском пушком и неколико бомби. И тако, све ће тећи својим током. Све осим капије. Капија је једина константа у животу тих људи, а они тога никада неће бити свесни.

Чак ни када им ураган уништи куће, када им пожари спале жито, а деца поцепају све слике. Чак ни када се поново дигну на ноге, опораве од опаке болести и по ко зна који пут прошетају старом тврђавом, пролазећи кроз ту исту капију, не слутећи да је она оно чему теже - постојаност, бесконачност, чистоћа ума и спознаја. Чак ни тада неће знати њену тајну. Тај координатни почетак, на који ће наићи потпуно несвесно, и поред кога ће проћи сасвим лагодно, ће увек бити ту. Постоји нешто, нешто стално и непроменљиво у свачијем животу. То може бити и став, камичак који си угледао на обали, и који ће остати ту још стотинама година, или цртеж пећинског човека коме си се дивио у шпанским пећинама. 

Моја машта није довољно јака да оживи дух давних времена, и зато ја нисам баш најпозванији да пишем о овоме, али ето, хоћу, желим и биће тако. Имам милион прича у глави, а ја пишем о некој капији у времену и простору, капију коју можда гледате сада, капију коју материјализујете кроз све капије кроз које сте прошли. Ако знате неку сталну ствар, ослоните се на њу. Чак и тада моћи ће да удари гром, земљотрес, поплава и томе слично, и да је збрише у трену. Ако се то деси, онда то није стална ствар. Пронађите једну константу у вашем животу. Пробајте. А ја ћу да вам напишем причу о томе. Спава ми се...Не видим ни шта пишем више...Не знам шта сам написао, али прочитаћу ујутру. Па како буде. Лаку ноћ. Мртав сам....

Сада читам ово што сам написао, и гарантујем вам да ово не бих знао да напишем ујутро, сав одморан и свеж, трезан. Најбоље ствари сам писао, и писаћу, када сам сморен, уморан од свега као пас луталица, пијан или сасвим меланхоличан и без компаса. Онда седнем, а прсти сами лете...И ето, напишем нешто што мени значи и исказује једно моје мишљење.