Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

04. април 2011.

Чувар црног камена



- Добар дан.
- Добар дан.
- Дошао сам поводом огласа...
- Наравно. Дакле, желите да будете чувар камена?
- Да, жарко желим. Сви услови су више него добри, и спреман сам да се посветим послу. 
- У реду. Када можете почети?
- Хах? Зар ме нећете питати за препоруке, имам ли искуства или тако нешто?
- Не. Изгледате као частан човек. То је довољно. Примљени сте. Дођите на ову адресу за тачно сат времена. И будите спремни.

Још десетак минута сам збуњено стајао на сред, сада већ усамљене, просторије. А онда схватих да сам примљен. Нема више брига...Смејао сам се. Вратићу дуг Гилету Зеленашу, подмирити дуговања код Џоа...Све је коначно на свом месту, помислих. Погледах на сат и онда кренух на одређену адресу. 

Стигао сам на то место за нешто више од петнаест минута. И једно десетак пута сам проверавао натпис на кући и мојој цедуљици. Нема сумње, на правом сам месту. Била је то стара, оронула кућица још из времена пре последњег светског рата. Гвоздена врата на њој су ми још једном потврдила да сам на правом месту. Ушао сам унутра. 

Пар ходника препуних паучине и трулих подних дасака. Једна празна соба са столицом на средини. И напослетку, мали собичак из кога је допирало светло. Ушао сам у собичак, а у углу је стајао један човек. Рекао је да испружим руку и испружио сам је. Онда ми је на длан ставио мали црни камени, а ја сам само стајао, празног мозга. Чувај га животом, рече и изгуби се у неком од уских ходника. Нисам га добро видео. То ме је нервирало. Желео сам да упознам прошлог чувара камена, да га питам...Зашто је овај камен толико битан? Шта га чини другачијим од других? Шта?! 

Дани су пролазили, а ја сам само зурио у камен. Седим у старој пропалој кући преко дана, а преко ноћи спавам са каменом у руци и пиштољем под јастуком. Чувам га. Не знам ништа о њему, само знам да откад га имам, све је кренуло набоље. Уплате су редовне. Све сам дугове вратио. Имам пара и за жене. Више нисам пропали ратни ветеран. И то ме неизмерно радује. 

Седим у мрачној оронулој кућици. За пар минута ће бити помрачење сунца. Неће то бити баш пријатан призор на и овако сувише мрачном месту. Спремио сам се, укључио лампе...А онда је почело. Нико ме није контактирао откад сам узео камен. Посматрају ме, знам. И све док радим свој посао, све ће бити у реду. Насмејао сам се сласно свом добром животу. Смех је одјекнуо кућом тако јако да сам помислио да сам у некој пећини. Учинило ми се да сам видео неку сенку...

Нешто је кврцнуло у ћошку. Један пацов промакну...Па још један, и још један...За трен, преда мном је стајала армија глодара са гладним црвеним очима. Иза мене се зачуше кораци...Био је то човек сав увијен у крпе. Само су црне очи сијале на његовом једва уочљивом лицу. Стегао сам камен чврсто и осетио нешто чудно. Отворио сам шаку, а он је нестао. А онда сам уочио нешто како се креће под мојој кожом. Био је то он, камен, у очајничком покушају да се сакрије од својих душмана. Осетих јак бол у грудима и затетурах се. Стао је, коначно. И у свом том блаженству, поново угледах човека и армију пацова. Исколачих очи и брзоплето падох свом тежином на под. Пацови су стајали мирно око мене. Човек приђе и показа руком на мене. 

Један пацов ми је ишао уз ногавицу. Био је вероватно најмањи од свих. Лагано сам га отресао са себе. Малиша се поново поче пењати уз моју ногавицу, али ја понових радњу и он се скичећи скотрља. Би ми некако жао, и одлучих да га пустим да се попне на мене следећи пут. На тренутак сам заборављао на ужасност ове ситуације. А онда бих у тренутку схватио своју позицију, а потом је, подједнако лако, у тренутку заборавио. Малиша поново крену, и ја га пустих. Попе ми се на стомак и застаде. Очи су му сијале, толико сам могао да видим. Зажалио сам што сам му дозволио да се попне. Сада је већ касно. Одједном сви пацови заскичаше и он сумануто поче да ме гребе. Више сам обраћао пажњу на његов труд да се докаже, него на оно што чини мени. Поново ме савлада ужас. Схватио сам! Он копа, он копа! Почео сам сумануто да вриштим док су његове канџе кидале моје месо. Као да смо имали неки прећутни договор. Он копа, а ја вриштим. Тако је то било...

Осетио сам како се мигољи у мени, како кида месо не би ли што пре дошао до циља. А онда наједном све стаје...И поново почиње са невероватним болом који нисам могао да пропратим урлањем. Био сам сувише уплашен. Након пар тренутака, пацов се појави са црним каменом у зубима. Очи су му биле црвене. Човек у завојима га нежно узе, нешто прошапута, а онда зграби камен. Потом, држећи га за главу, запали му реп. Малиша је скичао горећи. Било ми га је жао док сам умирао. 

Седим у болници већ три године. Тужили су ме, и дужан сам јако много. Немам своје срце, машина ми пумпа крв. И не говорим од оног догађаја. Ускоро ће помрачење сунца...Мислим да сам видео неку сенку како промиче...

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren