Имао је тај специфичан поглед, језив поглед од ког се леди крв у жилама, поглед који убија. На свету је било пар несрећника који су видели тај поглед. Нико од њих, нажалост, није у стању да то потврди, али тако се прича по крају. Јанко је био чудан човек, дечак. И он сам је то видео и покушавао је да постане део тог шаблона одштампане деце из краја, али му није успевало. Једноставно другачији. Тринаесто прасе, ружно паче, корњача...Да, корњача би био најбољи опис. Сав успорен и безвољан, изгледало је као да се вуче и мрцвари кроз живот. Све док га неко од њих не би угледао како живне док пише нешто, док игра фудбал или прича са неким девојкама. Онда би променили мишљење о њему, на дан-два. А онда би га поново пљували. И шутирали. И пљували. И поново газили. А онда би све кренуло испочетка...
Тауд је био један од неколицине људи које Јанко није подносио. Неко би се упитао како можеш да мрзиш таквог човека? Али, ја га нисам мрзео. Не, само сам га сматрао некултурним необузданим мајмуном који не уме да исконтролише своје тело, а камоли мисли. Такве људе не волим. Гнушам их се. Већина људи је у томе видела добар разлог са зајебанцију, и нико жив се није упитао да ли би имао муда да неког отворено несимпатише. Било је свега ту, али је то био један добар, миран крај. Наравно, потпуно опремљен са неколико сељака, мајмуна, идиота, кретена и још којекаквих пробисвета.
Сунчано јутро је освануло и Тауд је пронађен у контејнеру са четири рупе на лобањи. Почело је саслушање и ускоро је Јанко доведен на осуђеничку клупу. "Гледао га је са мржњом", рече један од ортака. Други додаде: "Као да жели да скочи и да га убије." То и јесте била повремено истина. Повремено бих га гледао замишљајући његову ужасну смрт. Имао сам милион и један начин да га убијем у мислима. И то сам чинио поприлично често. Не из навике или нешто томе слично, него ме је он, једноставно, поприлично често избацивао из такта. Судија ме је гледао испод ока , онако подругљиво. Само сам мирно седео, чекајући пресуду. Знам да нисам крив, имам чврст алиби, тако да би ускоро требало да удишем исти онај смог и прљавштину великог града од пре неколико дана, а који нисам ни омирисао откад сам притворен.
Порота је рекла: "Није крив, часни суде." Полицајци су били уљудни, а понеки чичица из публике би климнуо главом, тек онако да потврди моју невиност. Погледао сам судију. Он замахну чекићем, а затим се заустави. Онда силно залупи чекићем и рече: "Суд га проглашава кривим, по свим тачкама оптужнице. За убиство са предумишљајем изриче се казна од двадесет година тешке робије..." Само сам га посматрао и ћутао. Ћутао. Ћутао. Заувек ћутао.
"Перо, зашто си осудио оног дечка данас? Побио си реч пороте...А и имао је алиби...", упита средњовечна женица. "Знаш, осудио сам га из страха. Гледао ме је убилачким погледом...Само сам чекао да скочи и да ми одгризе пола лица. Не волим такве психопате, ја их затварам..."
На другом крају града, негде далеко, Таудова, сада већ бивша девојка је играла у наручју скоцканог средњовечног мушкараца.
0 коментара:
Постави коментар