Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

03. април 2011.

Ревизија једног смртног догађаја

Сунчано је. Волим сунце, даје неку нову димензију животу. Стојим на перону и размишљам о срећи. Нагињем ка њој, а не познајем је. Помало чудно, зар не? 

Након сат времена, воз је стигао. Стари, дугачки воз. Ушао сам у један купе и сео. Само ја и неизмерна тишина око мене, у свом том звучном хаосу перона бр.4. Воз крену пиштећи, а ја утонух у размишљање. Не знам о чему сам мислио, али осећао сам се нелагодно. Малко отворих прозор и би ми боље. Жућкасте ливаде су промицале све брже и брже. Покоја крава би се лењо померила за који метар од пруге угледавши воз. И то је све. Пут у Рај.

Врата купеа се отворише и једна особа уђе. Не обратих пажњу на њега, све док не седе наспрам мене. Ако се загрцнух. Нога сама поче да цупка. Брже и брже...Прођох руком кроз косу опипавајући стари ожиљак...Стегнух избраздану песницу. А он је седео и мирно ме гледао у очи. Нервоза ме је ухватила, али сам се трудио да не покажем то. Једноставно, нисам могао себи допустити да покажем страх, нервозу или било шта што би показало да се повлачим. На мом лицу је играо лукави смешак истоветан његовом. Убица и жртва седе један наспрам другог и гледају се не скрећући погледа, као да играју ону дечију игру. Ко ће дуже издржати?

Озбиљно лице са благим смешком и нога која се лагано, готово неприметно, клати, нису ништа одавали. Нису одавали мој страх, проживљавање оних тренутака препуних моје крви, и постепено повлачење у мојој души. Осећао сам се као јагње. И чекао да крене ка мени. Вероватно не бих ни гласа испустио. У трену сам се претворио у пасивног самоубицу. И шта сад? Ништа. Чекам са лукавим смешком на уснама и гледам у његове хладне очи. Мрзим га из дна душе. Макар је тако било до сада...

Воз се зауставио пиштећи. Он је устао, ја сам покушао да стегнем песницу, али нисам имао снаге. Затим начини један покрет руком и ја задрхтах. Узео је торбу и изашао. Затим се окрену, погледа ме по последњи пут и нестаде. Лакнуло ми је, али је нога још дуго, дуго сада сасвим слободно, помахнитало и снажно играла по поду купеа. Не знам да ли га сада мрзим, али се једно питам: Да ли је приметио? Да ли је видео страх у мојим очима, трзању колена, очајничким покушајима да стегнем песницу? Не знам. Још дуго ћу се то питати, чекајући да се врати. А вратиће се, знам.

Боравим у Рају на земљи, а у души ми је пакао. Смешно, зар не?  

9 коментара:

  1. Ти, друже мој, умеш да једну причу испричаш на милион различитих, подједнако занимљивих начина, и због тога имаш мој капоскид... ;)

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала друже. Ма све ово у последње време је повезано са мојим личним животом. И ето, настаде пар финих причица.

    И само да знаш, ти си ми један од најкомпетентнијих људи овде. Кад кажеш да ваља, то има неку основу. И зато те готивим брда. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Ja ne treba da se zovem cipelitji, jebeni naziv mog mejla koji je nastao pre sto godina. Napravih novi, ali ovaj koristim za svoj blog pa i za tuđe. Treba da se zovem Amelie i da može da se klikne na moje ime. Samo kod tebe to ne funkcioniše. Zašto jaaa?!?! :D

    ОдговориИзбриши
  4. Зато што имам посебан систем коментара. И можеш да се повежеш са блогом, само погледај мало боље. :)

    Ципелић, хахахах! :Р

    ОдговориИзбриши
  5. Evo. Idem da pogledam bolje. Ako budem sada bila Amelie, onda je uspelo. Ako ne, onda ću zauvek da ostanem glupi cipelić.

    ОдговориИзбриши
  6. Vidiš da si Amelie. :)

    Amelie Cipelić. :D

    ОдговориИзбриши
  7. Хвала, маестро, али не мораш да будеш дипломирани компаратиста да видиш да нешто ваља. ;)

    ОдговориИзбриши
  8. Јес' луд, мајке ми! :))

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren