Ревизија једног смртног догађаја

Сунчано је. Волим сунце, даје неку нову димензију животу. Стојим на перону и размишљам о срећи. Нагињем ка њој, а не познајем је. Помало чудно, зар не? 

Након сат времена, воз је стигао. Стари, дугачки воз. Ушао сам у један купе и сео. Само ја и неизмерна тишина око мене, у свом том звучном хаосу перона бр.4. Воз крену пиштећи, а ја утонух у размишљање. Не знам о чему сам мислио, али осећао сам се нелагодно. Малко отворих прозор и би ми боље. Жућкасте ливаде су промицале све брже и брже. Покоја крава би се лењо померила за који метар од пруге угледавши воз. И то је све. Пут у Рај.

Врата купеа се отворише и једна особа уђе. Не обратих пажњу на њега, све док не седе наспрам мене. Ако се загрцнух. Нога сама поче да цупка. Брже и брже...Прођох руком кроз косу опипавајући стари ожиљак...Стегнух избраздану песницу. А он је седео и мирно ме гледао у очи. Нервоза ме је ухватила, али сам се трудио да не покажем то. Једноставно, нисам могао себи допустити да покажем страх, нервозу или било шта што би показало да се повлачим. На мом лицу је играо лукави смешак истоветан његовом. Убица и жртва седе један наспрам другог и гледају се не скрећући погледа, као да играју ону дечију игру. Ко ће дуже издржати?

Озбиљно лице са благим смешком и нога која се лагано, готово неприметно, клати, нису ништа одавали. Нису одавали мој страх, проживљавање оних тренутака препуних моје крви, и постепено повлачење у мојој души. Осећао сам се као јагње. И чекао да крене ка мени. Вероватно не бих ни гласа испустио. У трену сам се претворио у пасивног самоубицу. И шта сад? Ништа. Чекам са лукавим смешком на уснама и гледам у његове хладне очи. Мрзим га из дна душе. Макар је тако било до сада...

Воз се зауставио пиштећи. Он је устао, ја сам покушао да стегнем песницу, али нисам имао снаге. Затим начини један покрет руком и ја задрхтах. Узео је торбу и изашао. Затим се окрену, погледа ме по последњи пут и нестаде. Лакнуло ми је, али је нога још дуго, дуго сада сасвим слободно, помахнитало и снажно играла по поду купеа. Не знам да ли га сада мрзим, али се једно питам: Да ли је приметио? Да ли је видео страх у мојим очима, трзању колена, очајничким покушајима да стегнем песницу? Не знам. Још дуго ћу се то питати, чекајући да се врати. А вратиће се, знам.

Боравим у Рају на земљи, а у души ми је пакао. Смешно, зар не?  

Слични текстови:

• Пиши за мене... Само сам лежао, јео грожђе и мислио о теби. Ако би дошла само и рекла - напиши најбољи роман на свету, написао бих га. Да ми кажеш да ти напишем песму, читала би песму којом би се јако поносила... Али мацо, то је све што би… Прочитај
• Рођендан ми је, јебига... И ево ме опет, дошао сам да преточим све ово што ме притиска у речи. Још један рођендан ме чека сутра, а с њима се нарочито тешко носим... И неће постати ништа лакше у будућности. Прошле године нисам ништа написао за рођенд… Прочитај
• Срећна песма Ми, ми смо дело луде планете. Знамо све о мачкама,  а ништа о срећи.  Тако стоје ствари. И онога тренутка када будемо најсрећнији спустиће се хор анђела са плавих небеса и само ће рећу - јебите се, време је … Прочитај
• Само се држи чврсто Прва ствар које се сећам након што сам се пробудио из коме је неки цвет у саксији, леп и обојен. Мислио сам на тренутак да је све у реду. Али није било. Цвет је био пластичан, а нуклеарни рат се заиста десио. Погледао сам к… Прочитај
• Ма, биће све у реду Нисам био неки савршен тип... Гадан, мршав, упале груди... Ни она није била ништа посебно. Мислио сам да смо посебни због наших мозгова... Али какве везе мозгови имају са пивом? Она је само пила и пушила Честерфилд плави, а… Прочитај