Дијамонолог

- Докле више?

- Не знам.

- Зашто то радиш? 

- Не знам.

- Јанко, зашто то радиш себи?

- Не зови ме тако. Ни рођена мајка ме не зове тако...Нисам навикао.

- Добро, друже зашто то радиш себи? 

- Не знам. 

- Зашто плачеш?

- Због њих.

- Њих?

- Да, њих. Њих хиљаду. 

- Каква је ово музика?

- Нова музика. 

- Зашто то слушаш?

- Зато што желим. 

- И зашто си тако обучен? 

- Зато што волим тако. Шта знам.

- Јанко, о чему сада пишеш?

- Не могу да ти кажем. И не зови ме тако.

- Фин си ти дечко, знаш?

- И сувише фин. Вероватно нисам стваран. Само мит...

- Ниси ништа стварнији од осталих. Ако ти ниси стваран, онда нису ни они.

- Ни они нису стварни, само смо их сањали.

- Можда си у праву.

- Трипујеш сине, трипујеш.

- Мислиш?

- Ценим.

- Чек, хоћеш да кажеш да разговарам са собом тј. са тобом? 

- Да. Не бре! Да...Не знам.

- Ако разговарам са собом, а мислим да разговарам са тобом, онда имамо проблем.

- Који?

- Идемо у лудару, и тамо је све бело. Понеси цвикере за сунце.

- Не идем ја нигде. Не занима ме. 

- Океј.

- Хоћеш нешто да ми кажеш? Видим ти у очима.

- Заправо, ти знаш да желим нешто да ти кажем.

- О да. 

- Управо сам обрисао све што сам до малопре са дубоким размишљањем писао. 

- Зашто?

- Зато што би, уопште говорећи о том чину, оскрнавио га и нанео индиректан удар себи, једног дана. 

- Океј, немој да ми кажеш. Ионако знам. 

- Знам да знаш.

- Неко је рекао да прича сам са собом јер ужива у интелигентним разговорима.

- Пих, ти мора да си се усрећио овде са мном.

- Да знаш да си глуп к'о точак.

- Знам. Уствари, незрео би била права реч.

- Како год.

- Идемо у белу собу?

- Идемо.

- Мислиш да је добар дијалог?

- Не знам. Не личи. Нема емоцију која је потребна мојим причама.

- Можда си у праву. Мојим причама сасвим одговара. 

- Ти не пишеш приче. Ти мислиш, питаш, досађујеш...

- А, да. Ти пишеш приче. Приче без дијалога.

- Због таквих као ти преферирам монолог.

- Ово и јесте монолог. 

- Није.

- Јесте.