Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

03. фебруар 2013.

Каменчић у ципелу

Срео сам те, био је петак и небо је било тмурно, али ти си имала тај поглед и знао сам да ће ту да испадне нешто чудно, лудо. Носила си те неке луде фракове и била си смешна и помало погубљења, а ја сам те посматрао дрско и безобразно кроз визију узвишене лепоте о којој појма ниси имала. Мислила си да сам луд и то је било све. Конобар је свратио и питао шта и како, објаснио сам му да желимо неко солидно вино и да се изгуби што пре одатле. Ниси била мисс Америке или Европе, не, никако ниси била тако високо мршаво лепа под знаком питања... Била си компактно минијатурна, лепа због шлауфа и смешних зубића, са малом гузицом која је сва у једну шаку могла стати...

Конобар је донео вино и упитао желимо ли још нешто, поновио сам му да се губи и обгрлио те снажно, али ти се ниси дала. Знала си да ће се десити нешто, али си такође знала да мораш упознати мене и видети на шта сам све спреман. Наравно, чим си видела да те онако џукачки гледам знала си да сам на све спреман и много више од тога, знала си да ћемо се волети те вечери и да сасвим сигурно нећеш отићи непољубљена. Опипавао сам твоје груди и биле су лепе и беле и меке. Све је то била једна прекрасна игра завођења коју си врло добро играла... Видело се да умеш, да си таленат.

Мало смо се гледали, био је и даље петак, децембарски петак, али у мојој глави се већ вртео филм из мартовског уторка у ком смо шетали заједно, држећи се за руке... Комплетни идиот и дама, велики шармер и блентава девојчица... Свет је био плав те ноћи, и иако си имала предивне браон очи, нешто је плаво искрило у њима и од тог дана сам те симпатисао свом својом душом, које, истина, и није остало много. Знао сам да си солидно парче, али да има и бољих, приметио сам твоје високо чело, твоју мицкастост и твоје фракове, шминку, косу које је било свуда унаоколо... Све сам то приметио, али имала си једну моћну секси ствар на себи, попут хаљине просуте по твојим облинама, имала си памет. Била си паметна и луда и секси и знао сам да си велики потенцијал за постављање мог живота коначно на шине, коначно и ја да постанем господин и престанем да се вучем по јарцима у блатњавим ципелама и похитам, попут воза, у сусрет свемиру. 

Ти си мислила да се, због тих мојих џукачких погледа и дрскости да ти пре пољупца додирнем груди и провучем руку кроз твоју бујну косу, више никада нећемо видети, јер углавном џукци су ти који никада не остају ту, само одлазе и одлазе, ни сами не знајући куд. Али ниси знала да ова џукела тражи дом. И тако, из чиста мира, почесмо се волети.

Ја сам био пистолеро, ти си била моја фрау и јахали смо нашег коња који је, ето, неким лудим чудом добио име Чак. Чак се лагано клацкао идући у сумрак, а ми смо размишљали о томе да покушамо да направимо бебу. Мало смо размишљали, мало смо се смејали, схватили какав или каква би то генијална појава била и одустали од те идеје. Вероватно би наше мало чудо зготовило свет. Зато смо сконтали да није још време. Наравно, Чак би увек дискретно одшетао када бисмо пожелели да будемо сами. Једном је отишао и није се вратио три дана. Луд коњ. Но, није важан Чак, о њему ћемо говорити једног лепог дана... Важни смо ми.

Био је мартовски уторак и шетали смо кроз град држећи се за руке... Ти си била моје мало парче гузице, а ја сам био твоје мршаво лудо зло и као такви, сасвим погрешни и несавршени били смо и више него прави. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren