Назови ме

И данас киша пада. Једва сам себе натерао да устанем из кревета. Јурцам по соби, купим разбацану одећу са пода и бацам је на себе, као на дрвено страшило. Поново касним на посао. Долазим до врата, стављам кључ у браву и онда схватам - нисам понео телефон. Утрчавам назад у моју јазбину и тражим га. Сумануто трчање по стану, пад једне кинеске вазе на под и коначно, мој телефон испод стола. Брзо отварам листу пропуштених позива - ништа. "Још је рано, зваће касније", рекох тихо и снуждих се.

Јурим низ степенице, ударам о ограду и настављам као да се ништа није десило. Истрчавам на улицу и гледам аутобус како одлази. Долазим на станицу беспомоћно бесан и крећем да ударим руком у светлећу рекламу, а онда угледам своју руку и црвене завоје. Поново крварим. Нема везе. Узалудно чекам следећи бус. Након пола сата се појављује нешто што личи на сунце у свом овом сивилу - коначно, превоз. 

На посао сам закаснио више од два сата. Улазим у погон и почињем да пакујем сладолед. "Човече, па средина је фебруара, чему ово?", продрах се у себи. Шест сати једноличног паковања сладоледа. На тренутак сам застао са паковањем зурећи у телефон. "Забушаваш Џо?" Био је то шеф погона. "Не, очекујем позив", рекох. Онда он рече: "Жао ми је Џо, отпуштен си. Забушаваш, касниш...Чувај се Џо. И надам се да ћеш дочекати тај позив", а потом се злобно нацери. Изашао сам из фабрике и кренуо кући. 

Киша је и даље падала. Капљице су ми се сливале низ лице док сам пешачио дугим путем до куће. Није ми се чекао аутобус. Овако је боље. Глава ме је болела и пријао ми је ваздух. Таман сам почео да се губим у мислима, када ме звоно телефона врати у стварност. Хтео сам да га узвадим из џепа, али сам се сав упетљао и тек након што одзвони још једном, по последњи пут, успех да га извучем напоље. Погледао сам у њега, био је мртав. Вероватно празна батерија. "Ускоро ће позвати, знам." И даље сам ходао полако булеваром. "Зашто ме не зове?", упитах се наглас. Једно пет минута сам набрајао могуће разлоге, а онда погледах у телефон и поново добих потврду да је искључен. Убрзао сам корак и стигао кући за пар минута. 

Журно се пењем уз степенице до стана. Откључавам врата и прескачем преко сломљене кинеске вазе. Тражим пуњач, и налазим га поред компјутера...Стављам телефон на пуњење, и гледам у екран. Ништа. И тако, док чистим остатке порцелана, мислим о њој...Чекам њен позив. Овај дан је био ужасан, и ја сам то тек сада схватио. 

Телефон је зазвонио, јавио сам се. "Џо...ја сам. Недостајеш ми..." Занемео сам од среће на тренутак. А онда смо разговарали три сата о разним стварима: битним, небитним, глупим, смешним...О свему смо разговарали. Мој цео свет је стао у та три сата. Волим је, стварно је волим. И не знам зашто је отишла, рекао сам јој то. 

Пробудио сам се на поду моје загушљиве собе. Не знам како сам ту заспао, али ето - није ми први пут. Пришао сам прозору и запалио цигарету. "Све оно је био само сан?", помислих разочарано. Сео сам на столицу и седео дуго, дуго...Нисам желео да устанем. Нисам имао снаге. Зашто да устанем? 

Телефон је стајао на столу. Погледао сам у екран. Писало је: "Имате 1 пропуштен позив." Насмејао сам се, а онда сам устао и отишао да направим сендвич.