У мраку

Неко ти је ушао у кућу. Чула си пуцање стакла. Видела нејасну сенку. Осетила нечујне кораке. Усна ти је задрхтала. Очи заиграле. Руке згрчиле. Настало је чекање. Уво зуји у тишини, параноја расте. Чујеш нечујно, видиш невидљиво. Пролазе сати, уствари минути. Питање. Онда још једно и још једно. Питања навиру, искачу са свих страна. Мисао о машти. Мисао о илузији. Размишљање о спасоносној сијалици. Крећеш да направиш помак ка прекидачу. Чујеш прсте како клизе по каучу. Видиш мутне очи у тами. Нехотична суза ти краси образ. Тело се грчи. Чекаш. 

Нечујни корак је стваран, видела си један. Видела си други, па трећи. Ситни, пуни злобе и смрти, долазе. Прсти играју на ивици кауча. Замишљаш лице у тами. Јак звук у тами. Звук твојих костију затегнутих до пуцања. Не трепћеш, очи те пеку док гледаш у тмину. Не дишеш, плућа те моле за један дубок уздах. Нема више питања, знаш да нема одговора. Не размишљаш о излазу, излаза нема. 

Дах јој је врео, толико је близу. Сенка плеше у мраку. Ти лежиш у кревету, непомична. Згрчена си и полугола, разрогачених очију и дрхтавих усана. Мислиш о крају. Надаш се да неће болети. Јасно чујеш тихе кораке. Јасно видиш покрете. Јасно знаш намере. Не видиш човека, видиш мрак, сенку која је дошла да те прогута. Скачеш из кревета и трчиш. Трчиш на врата, закључана су. Трчиш, трчиш, немаш где. Горе. Идеш горе, уз степенице. Знаш да си запечатила судбину. Још је врео восак, можеш учинити нешто. Али, ти бираш собу, мрачан ћошак и оловку у рукама. 

Седиш, чекаш. Чујеш нечујне кораке. Видиш нејасне облике, чекаш када ће се претворити у сенку. Чекаш да осетиш онај врео дах, да видиш прсте како играју. Пролазе сати, уствари минути. Питаш се. Нејасни облици су постали сенка, осећаш врео дах у близини. Не видиш прсте како играју. Размишљаш о томе. Чујеш свој дах и све стаје. Поново су очи разрогачене, поново не дишеш, поново крцкају кости твојих стегнутих удова. Твоје последње упориште. Не браниш га, не браниш себе. Чак ни не размишљаш о одбрани. Сада си само страх. Лагана попут пера, већ си постала душа ван тела. Не мислиш, све је исто, једнако, савршено сада. Зариваш оловку у срце. Осећаш јак бол у грудима. Питаш се да ли би мање болело да си сачекала. Крв ти куља на уста. Плућа ти се надимају, као балон. Светло се пали. Сијалица спаса сија високо на небу.

Препознајеш познато лице и осмехујеш се крвавим осмехом.