Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

08. април 2011.

Нико и неко у очима својим

Дошао сам у Париз да постанем писац. А сада сам конобар у једном трећеразредном ресторану. Раније сам фурао браду и цвикере због имиграционе милиције, ал' сад кад имам посао, морао сам да се средим. Обријан и...Ма само обријан. Нит сам миришљав нит очешљан...Само још један у низу једнобразних конобара са маргине. 

У том ресторану је била и једна луда девојка, Мери. Она је била помало уврнута и њен посао је био да пере судове. По цео богови дан би из кухиње трештао неки инструментал, гитара и бубњеви, онако тотално секташки за нас обичне људе. Ал' готивио сам је. Руке мокре до лаката, црвена коса везана у реп, и у увек намргођено лице уз понеку бору...Ретко се смејала, али када би то чинила, то би био доживљај. Носила је тигров зуб око врата, не знам зашто. Не знам ни како знам да је тигров. Можда и није, ал' тако ми изгледа. Често сам разговарао са њом. Нисмо се баш слагали. Ја сам био имигрант, а она је била рођена францускиња. Ја сам причао много, она је ћутала исто толико. А ипак ми је нешто најближе пријатељу што имам овде, у овој туђој џунгли. 

Било је лето и врућина је била несносна. Шеф је захтевао да имамо до грла закопчане кошуље. И биле су закопчане, све од реда. Јебига, сви су се бојали за своје гузице. Нас тројица, знојави и преморени смо осамнаест сати дневно трчакарали тамо-вамо, док нам је прво дугме на кошуљи,  тик испод јабучице, жуљало врат. Ни овај дан није био ништа другачији од других. Имао сам среће, па сам успео да тркнем до пансиона и одспавам пар сати. Сада ме чека моја осамнаесточасовна смена у борби за живот. Спавам и радим. Немам времена за писање. Немам времена ни за емоције, а камоли за нешто друго...Мери није таква, њу баш брига. Делила је простор са неком пијаницом и радила највећи део посла. И није се жалила. Једном ми је рекла да жели да постане фотограф. Показала ми је фотку или две - биле су кул. Показао сам јој причу или две - биле су јој кул. Били смо кул. Једино нас двоје у читавом јебеном сивом ресторану. 

Негде у предвечерје, ухватио сам тренутак и спустио се на столицу, да издахнем самртним дахом умора. Шеф је то приметио. Још једна у низу француских богатих свиња које пљују оне испод себе. Планирао сам да га пребијем. Знао сам да ми следи скори отказ. Како и не би, кад на бироу чека милион људи да ради овај посао и то само за храну. Али није тако било. Шеф се одувек палио на Мери, видео сам како је мерка. И онда је наједном заскочио то вече, а она му је забола тигров зуб у око. Вриштао је, а она је, уплашено попут кошуте, истрчала напоље. Истрчао сам за њом. Упитах је где ће сада, а она ми рече да не зна. Ништа није знала, баш као и ја.

"Хеј, имам неку кинту. 'Ајде да ти купимо фотоапарат...И мени писаћу машину. Време је за нас..."
"Имам пар старих слика, добре су. А ти имаш покоју добру причу...Хајде да их пошаљемо заједно...Могло би да успе."
"Могло би. Е, знаш да имам необјављени роман?"
"Стварно?"
"Да. Имаш неке необјављене голишаве фотке?"
"Мрш сељачино...Наравно да немам."
"Само питам. Знаш, Мери, што би рек'о онај из серије, следеће године у ово доба бићемо милионери."
"Знам." 

Насмејала се чаробно. "Откуд знаш?", упитах. И ја сам се смејао у својој кошуљи са сада већ одавно поцепаном крагном. Ово је живот, помислих док смо ишли према сутону далеко од града.

4 коментара:

  1. Ово је фантастична прича, не знам да ли би било већа штета знати шта се даље збило или оставити овакву причу недовршеном. У сваком случају, баш ми се свиђа, нарочито онај део са тигровим зубом :)

    ОдговориИзбриши
  2. ТоМЦаа бајићу, фин си. Тигров зуб је кул. Вол'о би да имам један. Око врата. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Не знам...да ли је? :р

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren