Приче

Постоји једна палата са бесконачно много соба. Све собе су сличне величине, ниједна не одскаче од осталих много. У свакој соби се налази по једна особа и пише. Неке собе имају прозор до суседне собе, а неке чак и врата. Врата и прозори се отварају и затварају, али веома ретко неко прође преко прага или ускочи кроз прозор. Зашто? Зато што те људе често сачека зид. Отвориш врата ка суседној соби, закорачиш и осетиш додир хладног камена. Онда се само вратиш, седнеш и наставиш да радиш оно што си радио - пишеш. Понеки покушају да направе рупицу у том зиду, понекима то и пође за руком. Други, пак желе да сруше те зидове који их раздвајају од тих особа, њима незнаних, у суседној просторији. Други често умру пре него што направе малу рупицу на том зиду. 

Али свако пише своју причу. Неки се труде да је напишу боље, лепше и паметније од других, али често завршавају у ћорсокаку. Такви људи имају прозоре и врата, и наравно, нешто веће собе од осталих. Остали, свако на свој начин, њих бесконачно много, сви пишу своје приче сами, приче о себи, а не о другима. Неки желе да их памте, па урезују своју причу у сто или чак у зид, све док се та једна једина оловка коју имају не поломи. Онда настављају гребући, заривајући нокте уз болне повике, и никад се не предају. Желе само да их се неко сети. Не знају да у ту собу никада нико неће крочити осим њих, не знају да су они направили те јаке зидине око себе. Нико то не зна. 

Нисам на крају палате, добро је. Како знам? Чуо сам пар звукова око себе. Значи окружен сам собама. Укупно осам људи око мене седи, можда на метар, можда чак и мање од тога, а ја их не познајем, ограничен зидовима свога ума. Питате откуд знам све ово што сам написао? Машта. Ум те заиста може ослободити. И сада могу да напишем причу о малој девојчици у соби до мене која крвавим сузама исписује причу, о неуком човеку који клечећи удара по каменом поду у покушају да напише нешто своје, о жени која је писац, а не зна како да се изрази, она само седи за тим столом и узалуд троши оловку, о старцу који размишља слично као и ја, и можда у овом моменту пише исте ове редове.

Једини који зна како доћи до свих соба, како их отворити и завирити унутра је стари кључар, човек који прво створи врата, покуца па онда уђе, да након смрти особе, покупи написано и однесе у заборав. Понекад успе кључар и да приче урезане у камену однесе, али само понекад. Чешће остају да сведоче о животу упорне и несрећне особе која је трпела бол да би се знало о њој. И тако то траје и траје, још од памтивека. Једино што се променило је начин писања, приче су остале исте. Приче које чине историју света.