Црно и црвено

Било је лето и била је сама. Прелепа мала дамица са кратком црвеном косицом. Седела је близу воде и смешила се лепом животу. Један дечак, (у транзицији ка човеку) сав у црном и са огромним орловским носем, јој приђе. Уплашила се и многе мрачне мисли су протрчале њеном лепом главицом. И тако смишљајући како да клисне што даље од те страшне карикатуре, остаде ту још пар минута. Слушала је његове неповезане приче, смејала се и чудила његовом духу и начину на који је упловио у разговор...Смејала се, било јој је лепо са њим. Одлучила је да остане. 

Младић са орловским носем јој је нешто лепо шапутао. Црвенела је. Смешкала се. Прошетали су плажом. Њена црвена коса је сијала на његовом рамену. Његова црна рука ју је грлила. Двоје младих људи повезани неком невидиљивом нити. Она мисли да је то љубав. Он не мисли ништа. Допала му се и пришао јој је. То је то. У њему није било места за таква размишљања...Постојале су битније ствари о којима треба мислити. 

Пољубио је у чело, па у образе, и на крају у њена мала сочна уста. Допало јој се. Лагано је клизио руком преко њене танке беле ножице. Љубила му је врат...Скинула му је црну кошуљу. Задигао јој је кратку летњу хаљиницу и убацио га. Била је уска...Можда невина. Насмешио се и наставио, са посебном пажњом. Њен дах га је палио по лицу...Замагљен поглед и укрштена тела...Све је тако савршено. 

Пробудила се на плажи, мислећи да је сањала. Осећала се тако добро да је мислила да ће полетети у сваком тренутку. Али њена крила су постала тешка изненада...Поред ње је била догорела цигарета и кратка порука: "Морам да идем. Ово је од почетка била једна велика грешка. Сачувај ову ноћ и...Волим те."

Две године је долазила и тражила га. Две године није ни реч чула о њему. Као да уопште не постоји. И ове, треће године је дошла са истом надом и ентузијазмом да га пронађе. Није било важно колико ће јој требати времена...Знала је да га воли. Како то неко уопште може знати?!

Седела је на плажи, на истом оном месту где га је први пут срела, и одсутно гледала у даљину. Сунце је бежало ка дну, а она је плакала. Није више могла то више да задржи у себи, ту тугу и бол...Након пар јецаја зачу један познати храпави глас: "Плачи, али не тугуј. То је важно..." Подигла је поглед и угледала га како стоји, потпуно исти као пре две године, сав у црном и са истим оним орловским носем, и гледа је са неким озбиљним смешком. Потрча да га загрли, и он јој дозволи. Она му исприча своју потрагу за њим током ове две године, тугу и још штошта...И све то у једном даху. Он на све то дода једном успорено "знам." Како знаш, желела је да упита...Али није. Бојала се да не поквари овај савршени тренутак. Напослетку, моменат је био далеко од савршеног, али свако види оно што жели, па се иста ствар догодила и са њом. 

Сунце је зашло, а она је наслонила своју главу на његово раме. Њена, сада већ дужа, коса се лагано њихала на ветру. Говорила му је како пати, а онда он одједном полако и одмерено проговори: "Знаш, волим једну жену. И баш тако како си ти тражила мене, тако сам ја тражио њу. Само, видиш, ја знам и ко је и где је и све...Све знам о њој. Ти о мени не знаш ништа, а мислиш да ме волиш. Кажеш да патиш, а праву патњу ниси ни упознала."  Устао је, хитро зграбио неку заосталу флашу алкохола, и полио се њиме. Затим извуче шибицу из џепа и припали је. "Видиш, бол је овде", рече и стави прст на чело, а затим се запали. За тренутак се претворио у буктињу. Она је само немо посматрала шоу. Ускоро је било готово. Он јој се изгубио из вида, сав у пламену. Она је само седела и гледала у песак испред себе. Није осећала бол. Била је мртва, баш као и он.