Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

06. април 2011.

Црно и црвено

Било је лето и била је сама. Прелепа мала дамица са кратком црвеном косицом. Седела је близу воде и смешила се лепом животу. Један дечак, (у транзицији ка човеку) сав у црном и са огромним орловским носем, јој приђе. Уплашила се и многе мрачне мисли су протрчале њеном лепом главицом. И тако смишљајући како да клисне што даље од те страшне карикатуре, остаде ту још пар минута. Слушала је његове неповезане приче, смејала се и чудила његовом духу и начину на који је упловио у разговор...Смејала се, било јој је лепо са њим. Одлучила је да остане. 

Младић са орловским носем јој је нешто лепо шапутао. Црвенела је. Смешкала се. Прошетали су плажом. Њена црвена коса је сијала на његовом рамену. Његова црна рука ју је грлила. Двоје младих људи повезани неком невидиљивом нити. Она мисли да је то љубав. Он не мисли ништа. Допала му се и пришао јој је. То је то. У њему није било места за таква размишљања...Постојале су битније ствари о којима треба мислити. 

Пољубио је у чело, па у образе, и на крају у њена мала сочна уста. Допало јој се. Лагано је клизио руком преко њене танке беле ножице. Љубила му је врат...Скинула му је црну кошуљу. Задигао јој је кратку летњу хаљиницу и убацио га. Била је уска...Можда невина. Насмешио се и наставио, са посебном пажњом. Њен дах га је палио по лицу...Замагљен поглед и укрштена тела...Све је тако савршено. 

Пробудила се на плажи, мислећи да је сањала. Осећала се тако добро да је мислила да ће полетети у сваком тренутку. Али њена крила су постала тешка изненада...Поред ње је била догорела цигарета и кратка порука: "Морам да идем. Ово је од почетка била једна велика грешка. Сачувај ову ноћ и...Волим те."

Две године је долазила и тражила га. Две године није ни реч чула о њему. Као да уопште не постоји. И ове, треће године је дошла са истом надом и ентузијазмом да га пронађе. Није било важно колико ће јој требати времена...Знала је да га воли. Како то неко уопште може знати?!

Седела је на плажи, на истом оном месту где га је први пут срела, и одсутно гледала у даљину. Сунце је бежало ка дну, а она је плакала. Није више могла то више да задржи у себи, ту тугу и бол...Након пар јецаја зачу један познати храпави глас: "Плачи, али не тугуј. То је важно..." Подигла је поглед и угледала га како стоји, потпуно исти као пре две године, сав у црном и са истим оним орловским носем, и гледа је са неким озбиљним смешком. Потрча да га загрли, и он јој дозволи. Она му исприча своју потрагу за њим током ове две године, тугу и још штошта...И све то у једном даху. Он на све то дода једном успорено "знам." Како знаш, желела је да упита...Али није. Бојала се да не поквари овај савршени тренутак. Напослетку, моменат је био далеко од савршеног, али свако види оно што жели, па се иста ствар догодила и са њом. 

Сунце је зашло, а она је наслонила своју главу на његово раме. Њена, сада већ дужа, коса се лагано њихала на ветру. Говорила му је како пати, а онда он одједном полако и одмерено проговори: "Знаш, волим једну жену. И баш тако како си ти тражила мене, тако сам ја тражио њу. Само, видиш, ја знам и ко је и где је и све...Све знам о њој. Ти о мени не знаш ништа, а мислиш да ме волиш. Кажеш да патиш, а праву патњу ниси ни упознала."  Устао је, хитро зграбио неку заосталу флашу алкохола, и полио се њиме. Затим извуче шибицу из џепа и припали је. "Видиш, бол је овде", рече и стави прст на чело, а затим се запали. За тренутак се претворио у буктињу. Она је само немо посматрала шоу. Ускоро је било готово. Он јој се изгубио из вида, сав у пламену. Она је само седела и гледала у песак испред себе. Није осећала бол. Била је мртва, баш као и он. 

10 коментара:

  1. Ово је данашњи? Извини, нисам долазио неко време, заиста нисам могао да те читам. Нисам био спреман на све те приче...

    И наиђем сад, и одушевиш ме, као и обично. Одлично си замислио ситуацију, од наивног почетка довео си је до драматичне крајности.

    А шта се десило са њима не знам како да прокоментаришем. Или не смем.

    ОдговориИзбриши
  2. Ма опуштено брате, наши смо. :)

    Видиш, сетио сам се како сам раније због огромних болова провео неколико везаних бесаних ноћи. А онда сам легао у кревет и покушао да заборавим да имам руку, и успео. Ујутру сам се пробудио, наспаван, срећан и без бола. Сунце напољу, милина. И кренем да устанем кад оно рука и даље у завојима...И поново почне неописиво да ме боли.

    Е тада сам схватио да је бол у глави. И да се може контролисати. И физички и психички. И написао сам ово са намером да супротставим душевни и физички бол. И надам се да сам успео. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Бол јесте у глави, и све то... А кад главу луду не можеш да исконтролишеш, дешава се свашта (мислим да ми је ово последње постало узречица). Сјајно је кад имаш снагу и контролу над оним што осећаш.

    Мислим да ти је пошло за руком, макар мало :)

    ОдговориИзбриши
  4. U pravu si. :D

    Luda glava bez kontrole i ode sve u materinu...

    Ma i malo je dosta, biće još prilike za to.

    Fin si mi. Ti si uvek svuda. Divim ti se, majke mi. :)

    ОдговориИзбриши
  5. Трудим се... Некад ми и не успева. Зависи како сам расположен. Али никако да се развежем, све ме нешто држи, понекад помишљам како бих одлепршао негде али то ти је као кад имаш ону велику куглу везану за ногу и не можеш никуда... Повлачење у себе и бежање од свих никуда не води, а ако останем понекад се осетим тотално нелагодно и не знам шта бих са собом. И тако одох ја у офтопик, извини због овога, не би требало овде да стоји. Хтео сам ти рећи да и немаш баш пуно разлога да ми се дивиш, није ово неки живот ;)

    ОдговориИзбриши
  6. Ae bre, pali. Tvoj život bre, da stvarno želiš, mogao bi da ga središ jako brzo. ;)

    I brate, imam i ja tu kuglu i razumem te donekle. Samo, vidiš, ja svoju kuglu vučem za sobom. I ovo baš treba ovde da stoji. Nek ljudi vide i skontaju štogod iz komentara...Ionako je ovo moj blog, može nam se da pričamo o čemu god i koliko god.

    Treba ti dobar balansero. ;)

    I ne budi smoren brate, može uvek biti gore. I nemoj da bežiš, to rade samo pičke. A ti nisi pička. Ti si pravi čovek. Sa cvikerima. :D

    ОдговориИзбриши
  7. Стварно. Штоно рече онај жути папирић: "Немој мешати неиспробано и немогуће". Зато покушавам што више да испробавам свега и свачега, али неке ствари ми једноставно слабије иду. Зашто? Мора да нисам довољно пробао.

    Вучем и ја своју куглу, а да ли би било лакше без ње - не знам. Већ сам навикао на њу и ко зна шта би било кад бих је се ослободио. Мудро збориш :)

    Нисам сморен, фанки сам и често се смејем, али негде изнутра нешто не штима. Нисам пичка. Добро, можда понекад. Али имам цвикере које у оваквом стању нико не би носио, и поносим се тиме ¦D

    ОдговориИзбриши
  8. Управо тако. :)
    Од речи до речи се слажем.

    И треба да се смејеш. И знам како је то, и код мене не штима. Ал видиш, ја мислим да је то тако са свим уметничким душама. Да све штима, не би ни имао блог и писао ово.

    И треба да се поносиш. Цвикери су прави шмекерски. :D

    ОдговориИзбриши
  9. "Она мисли да је то љубав. Он не мисли ништа. Допала му се и пришао јој је. То је то."
    Meni su ovo kljucne recenice.

    ОдговориИзбриши
  10. Можда си у праву Ди. Али ја бих и додао: ""Видиш, бол је овде", рече и стави прст на чело, а затим се запали."

    Он то ради да би јој показао да се бол може контролисати, какав год да је (у овом случају, психички, због његовог одласка).

    Јебига, како је могло бити и добро је. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren