Покушај песме, шта ли...

Волим је,

Волим је тако крвнички, тако лудо и јако, тако лоше,

Волим је много, док ми попут воде клизи низ прсте,

И знам, једноставно знам, познајем себе и познајем њу, 

и знам да никад ништа од нас неће бити,

Ја чекам њу, она чека другог,

Када она буде чекала мене, ја ћу чекати другу, 

И једино што ћемо делити...тугу. 

Желим да вриснем, али не иде, 

чуће ме неко, чуће те повике,

И викаће и плакаће са мном,

Не, нећу бити сам док пропадам.

Све што желим си ти, не, не ти, све што желим смо ми,

Ми, сами, негде у тами, само ја и ти, ти и ја - ми.

Видиш, чак ти и песму пишем...

Рекао бих да за тебе дишем, али то је тако глупо рећи,

тако клиначки и тако тачно, невероватно тачно. 

Ово није песма, сада схватам, али биће,

биће једног дана. 

Једног дана, док будеш шетала сама и крвавих очију,

док будеш тражила своју срећу, негде тамо, иза облака,

ја написаћу ти песму и читати је запушених ушију,

да не чујем, да не никада не чујем те речи које је написала рука моја, попут пера лака.

И шта радимо сада, ти и ја, раздвојени метрима ваздуха и подојени мраком и мислима?

Ја ћу да пијем и да плачем, а ти ћеш да се смејеш и да тражиш свој крај дуге...

Дуга нема крај, моја препелице мала...