О човечуљку са маргине

Лепо јутро данас. Нарочито након више од десет сати сна. Дакле, проћердао сам преко два сата. Можда и више, не знам. Испузао сам некако из кревета и отишао онако у гаћама да нахраним мачка. Онда сам се вратио по панталоне. Попио сам чашу млека и сео да напишем причу, генијалну причу коју сам смислио синоћ. Тако двосмислену, а тако једноставну. Није лако бити писац. Много људи много очекује од тебе, а ти си тако мало и мизерно створење наспрам те масе. Зато су писци углавном несрећници са маргине живота. И јебе им се за све...

Телефон је зазвонио. Полако сам устао са кауча и отишао да се најебем кеве том скоту што ме диже са кауча. Јавио сам се и посејао брдо увреда. "Господине Златоусти, освојили сте прво место на конкурсу! Звала сам да вас обавестим о преузимању награде, али ви очигледно нисте спремни на сарадњу! Збогом и желим вам пријатан дан, господине Златоусти!" Нах, није ни прва ни последња која ми је прекинула везу. А награда је, претпостављам, књига неког трећеразредног еротског писца који је ништа више до брадати штрокави старкеља жељан женског друштва. Јебеш такву награду...

Отворио сам фрижидер да направим неку клопу. Није било ничега до једне тегле слатког од дуња. Ма брига ме...Јебеш доручак, ионако једем цео живот...

Изврнуо сам се на кауч, скинуо панталоне и слушао неку народњаке. Неки су били савршени, будили емоцију, онако ваљано, док су други били "шит", да се, сада већ народски, изразим. И тако ми је прошло једно два сата. Квалитетно утрошена два сата. Мрзим бацање времена, као да га имам на претек па могу да си приуштим тај луксуз. Отишао сам на куглање. Мани ме времена, тек ми је четрдесета...

На куглању су били и моји ортаци из млађих дана. Они су неке буџе, али не као ја. Ја сам већи. Одиграли смо пар партија. Изгубио сам девет од шеснаест. Старим, нема шта. Биле су ту и неке девојке. Младе, једре, чекају мене да им приђем. И тако сам и урадио. "Ћао бејб", рекох са лукавим смешком. "Ћао дедице", рече једна сва напупела и једра црнка. "Дођи да ти старкеља покаже нешто..", наставио сам. Знао сам да немам шансе код њих чим ме је она назвала дедицом. Јеб'о је дедица, те је јеб'о, имам тек четрдесет година. Још мало провоцирања и избацили су ме из куглане. Јебеш рибе и куглану и ортаке...Шта ће ми то у животу?

На путу кући су ме пресрели неки клинци. "Матори, дај који динар", поче најкрупнији међу њима. Рекох: "Немам ништа", пљунух и продужих даље. Пратили су ме. Један заурла на мене: "Чича, дај паре! Паре!" Дао бих им да сам имао. Ал' нисам. Један ме сложи десницом у плексус, па ме исправи левицом. И друга двојица су се прикључила. Дуго сам остао на ногама док су ме хефтали...Када сам коначно пао доле, почели су да скачу по мени...Јебем им матер, што морају да скачу?! Када су отишли, некако сам се придигао и одвукао кући уз црвене трагове који су ишли за мном. Јебени клинци...

 Ушао сам у стан. Прошетао сам полако до купатила и обрисао прљаво огледало крвавим рукавом. Погледао сам се и схватио да се не исплати поправљати то...Прошетао сам до кухиње, па до спаваће собе, па на крају до комшијиног подрума. Моја кућа је била празна и није имала чак ни оне основне ситнице за живот. Волео сам тако. Једноставност и суштина. Једноставност је суштина. Вратио сам се од комшије и попео се на столицу да видим да ли ваља лустер. "Ваља", процедих кроз зубе и наставих да везујем уже око њега. Јебеш живот...