Време је

Лепо јутро. Устао сам необичајено рано за мене. Девет је сати. Отворио сам фрижидер и пронашао пар јестивих ситница. Узео отврднуто парче хлеба од пре неколико дана и намазао сир на њега. Доручковао. Онда сам напунио каду и уронио у прозирну течност. Остао сам ту, без померања, једно сат времена. Неко би рекао да је то много времена за купање. Можда и јесте. Али та тишина коју ослушкујем док сам тамо - непроцењива је. А онда сам напустио моју јазбину...

Лежерно сам корачао широким булеваром размишљајући како да постигнем све на послу. Радио сам као магационер у једном малом предузећу. Имао сам толико посла да нисам имао времена да мислим док сам тамо. Зато сам увек планирао док сам ишао ка послу. Дошао сам на посао, одрадио своју смену, свукао комбинезон и кренуо кући потиштен. Имао сам више, само мени знаних, разлога за потиштеност. Уморан и сам идем кући да спавам. И гладан и жедан и пиша ми се...Глава ми пуца...Небо се срушило на мене. А ја ћутим. 

Након пар корака ме је пресрео један средњовечан пар. Жена их представи и рече да су из полиције. Затим ме мушкарац опомену да нисам платио рачун за струју пре две године. Рече он и тачан месец, износ и све, али сам заборавио. "У реду", рекох и продужих даље. Светиљке су жмиркале док сам покушавао да се присетим разлога моје туге. Помислих: "Нека жена је...", али која жена? То није за мене. Ја сам само дете у телу одраслог мушкарца. Волим да се играм, да певам, да се смејем...А опет, тако сам озбиљан. Не размишљам више о животу као што сам раније чинио. Можда ни не треба. 

Откључао сам врата мог поткровља и ушао у стан. Укључио сам малу лампу поред кауча и угледао две силуете како седе у мојим фотељама. Био је то исти онај пар од раније. Упитах их: "Шта хоћете? Зашто сте овде? Шта радите у мом стану?", али они нису одговарали. Окренуо сам се и увидео да сам у клопци. Још један њихов пајтос се појавио иза мојих леђа. Онда онај мушкарац од раније упита: "Зашто си попио очев виски?" И сви почеше да понављају...

"Зашто си попио очев виски?!"

"Зашто си попио очев виски?!"

"Зашто си попио очев виски?!"

"Зашто си попио очев виски?!"

Сваки глас је био јачи од претходног. И сви су понављали. "Али, али...Али ја нисам...Нисам!" Било је узалуд говорити. Погледао сам по соби...Било их је тринаесторо сада око мене. Онда осетих хладан ваздух слободе и окренух се. Био је то мој прозор на коме сам толико пута довршавао доручак посматрајући сићушне приказе како трче, шетају, пију, плачу и крваре. Прва мисао која ми сину при погледу кроз прозор је била: "Јеботе, ала је ово високо!" Гласови су понављали, све јаче и јаче своју поруку:

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочићу, да! Ево наказе, удовољићу вам, бићете срећни и напојени...Ви! Ви који сте закон без доказа невиног човека уништавате...Ко сте ви? Полиција мисли? Шта ког ђавола?! Ко сте ви? Реците ми, побогу!", урлао сам...Није било одговора. "Добро", рекох, "Скочићу. Ако Ви тако желите, скочићу." А они су поново почели: 

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

А онда ми сину идеја. "Зашто бих ја скочио?", упитах се. Коначно једно право питање да поставим себи. "Нећу да скочим! Ја нисам крив за то за шта ме оптужујете! Ја нисам лопов, пијаница, дрогераш, клошар...И знате шта? Ја верујем у себе. Можете бити саркастични и скептични према мени до миле воље, мене то неће поколебати - само ће ми дати снагу. Што мање вас верује у мене, то ћу бољи ја бити. И зато - умрите скотови!" Рекао сам све што ми је лежало на души и попео се на ивицу прозора. А онда сам скочио...

Међу њих. Нестајали су једно по једно...Сенка за сенком ми се губила из вида док за помахнитало махао песницама и крварио из носа и повраћао и плакао и урлао из свег гласа. Неки су били стварни, неки не. Као да је важно. Покидаћу их зубима, док ми пена иде из уста. И не, нико ме неће спречити. Док ми не сломите ноге и руке ја ћу вас уништавати! И док имам и један зуб у глави, користићу га да га заријем у ваше уво, око, нос или браду. Једног дана ћете видети да сам био у праву. Једног дана ћете пити и плакати и знати да сам ја био, да сам ја још увек, у праву.