Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. новембар 2012.

Време за љубав

Лежао сам на танком старом душеку и осећао хладноћу сивих зидова. Ово место - где год да се налази - је прва станица на путу ка паклу, сигуран сам. А моја драга нема времена... за љубав. Има мали ожиљак на усни и слатко се смеје, али у сваком случају нема времена, за љубав. Неко је окључао електронску браву, знам јер се зачуло - бибибибип. Увек се чује кад неко браву отвара. У моју ћелију је ушао човек у црном оделу, са великим црним наочарима за сунце и са црним кожним рукавицама. 

Опет неки тајни агент - помислио сам. "Идемо Зола", рекао је и подигао ме на ноге. Знао сам шта то значи. Још једна тура испитивања. 

да ли имаш девојку? како се зове? где ради? да имаш жену? које боје су јој очи? да ли си икада био луд? шта знаш о брусхалтерима? колико је тешка твоја девојка? да ли осећаш емоционалну повезаност са њом? да ли имаш дечка? да ли је он црн? да ли је он жут? да ли је он црвен? да ли имаш девојку? да ли је она ексимка? волиш ли је? у шта верује? где си је упознао? колико потомство планираш да оставиш? чиме си је навео да одабере тебе од милиона бољих јединки? да ли имаш жену? који јој је обим кукова? да ли је волиш?

Одзвањала су питања у мојој глави као што ће ускоро одзвањати металном собом у којој ћу се смејати пар сати. Не знам зашто ме то питају, али им сасвим сигурно нећу ништа рећи након свих бућкуриша које су ми сервирали у претходних месец или два. Лако изгуби човек појам о времену. А прозора на ћелији немам. Нисам сигуран ни где се налазим. 

Туру испитивања је отпочео крупни тип у црном оделу, нисам сигуран да ли је то баш онај који ме је извео из ћелије и посадио на ову столицу, јер сви су они исти. А и не виђам их баш често. Само када ме воде на испитивање и сенку испитивача када ми упру рефлектор у очи. Након што сам се смејао поприлично дуго, рецимо три сата, изнервирани испитивач је отишао и куцнуо у стакло. У просторију је ушао идентичан чова у црном оделу, са црним наочарима за сунце и са црним кожним рукавицама.

"Хеј Били, избаци га са брода, тај не зна ништа о љубави."
"У реду Били. Учинићу то."

Један од њих је изашао, а други је пришао и угасио рефлектор. Затим ме је снажно ухватио за мишицу и рекао: "Били каже да не знаш ништа о љубави и да мораш да идеш." 

Летећи тањир се вртео преко планина и пољана, све док није одлучио, љубазношћу Билија, да остави лабораторијски узорак тамо где је и покупљен, на пашњаку док је чувао стадо оваца.

Након што су ме избацили и одлетели у небо, окренуо сам се, погледао горе и насмешио:  "О, знам ја све о љубави." 

Негде на другом крају пашњака, у великој лепој кући малена црна женица је забринуто викала: "Где ли је она битанга?! Скот! Нечовек! Где ли је до сад?" Сада је имала времена за љубав.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren