Седео сам под овим сунцем са тобом и гледао уморни град. Ниси претерано изгледала заинтересована за рај. Чак ни на земљи. Говорила си чудно, изгледала си чудно, мирисала си чудно и била си најнормалније маче које сам срео у последњих двадесет година. И тако смо проводили сваки дан под сунцем, чак и онда кад га није било.
Пробудио бих се ујутру, протегао, шљапнуо те по дупету да се помериш и некако се искобељао из кревета. Имала си солидно дупе. Трљао бих зубе, а ти би се превртала по кревету потпуно чупава, поспана и нестварна. Пљуснуо бих се хладном водом и навукао своје хавајске панталоне, а ти би онда клиснула у купатило и не би те било по пола сата... Кренуо бих на посао, лош и дуг и мало плаћен, а ти би ме дохватила и игра би отпочела. Због тог јутарњег секса сам редовно добијао отказе и мењао ужасне послове за још ужасније. Ти си радила свој нешто мање ужасан посао већ неколико година и ниси изгледала нарочито срећно док си навлачила чарапе, обувала штикле и спремала се за одлазак...
Дошао бих кући, углавном прљав и страшно мртав, опружио се по поду и заспао... Ти би дошла касно и била би психотична и немогућа, па бисмо се заједно истуширали, а онда бих заспао покушавајући да средим твоју главу. Ни моја није била сређена, али ниси разумела, мислила си да само мрзим читав свет... Уплаћивао сам лутрију сваки дан и чекао и чекао... А ти си пила, плакала и спавала и тако смо постојали... Желели смо да живимо, али није било никог да нам каже да грешимо и да нећемо стићи далеко... Или било где. Нигде. Забрљали смо.
Седели смо и ја бих се пробудио, шљапнуо те по дупети и свет би се исто вртео као претходног дана, а ми смо се и даље надали, ишчекивали рестарт света или можда мало среће... Уплатио бих лутрију и сањао рај, а ти си само била ту... У покушају да живиш. Да живимо.
0 коментара:
Постави коментар