Ревизија једног смртног догађаја

Сунчано је. Волим сунце, даје неку нову димензију животу. Стојим на перону и размишљам о срећи. Нагињем ка њој, а не познајем је. Помало чудно, зар не? 

Након сат времена, воз је стигао. Стари, дугачки воз. Ушао сам у један купе и сео. Само ја и неизмерна тишина око мене, у свом том звучном хаосу перона бр.4. Воз крену пиштећи, а ја утонух у размишљање. Не знам о чему сам мислио, али осећао сам се нелагодно. Малко отворих прозор и би ми боље. Жућкасте ливаде су промицале све брже и брже. Покоја крава би се лењо померила за који метар од пруге угледавши воз. И то је све. Пут у Рај.

Врата купеа се отворише и једна особа уђе. Не обратих пажњу на њега, све док не седе наспрам мене. Ако се загрцнух. Нога сама поче да цупка. Брже и брже...Прођох руком кроз косу опипавајући стари ожиљак...Стегнух избраздану песницу. А он је седео и мирно ме гледао у очи. Нервоза ме је ухватила, али сам се трудио да не покажем то. Једноставно, нисам могао себи допустити да покажем страх, нервозу или било шта што би показало да се повлачим. На мом лицу је играо лукави смешак истоветан његовом. Убица и жртва седе један наспрам другог и гледају се не скрећући погледа, као да играју ону дечију игру. Ко ће дуже издржати?

Озбиљно лице са благим смешком и нога која се лагано, готово неприметно, клати, нису ништа одавали. Нису одавали мој страх, проживљавање оних тренутака препуних моје крви, и постепено повлачење у мојој души. Осећао сам се као јагње. И чекао да крене ка мени. Вероватно не бих ни гласа испустио. У трену сам се претворио у пасивног самоубицу. И шта сад? Ништа. Чекам са лукавим смешком на уснама и гледам у његове хладне очи. Мрзим га из дна душе. Макар је тако било до сада...

Воз се зауставио пиштећи. Он је устао, ја сам покушао да стегнем песницу, али нисам имао снаге. Затим начини један покрет руком и ја задрхтах. Узео је торбу и изашао. Затим се окрену, погледа ме по последњи пут и нестаде. Лакнуло ми је, али је нога још дуго, дуго сада сасвим слободно, помахнитало и снажно играла по поду купеа. Не знам да ли га сада мрзим, али се једно питам: Да ли је приметио? Да ли је видео страх у мојим очима, трзању колена, очајничким покушајима да стегнем песницу? Не знам. Још дуго ћу се то питати, чекајући да се врати. А вратиће се, знам.

Боравим у Рају на земљи, а у души ми је пакао. Смешно, зар не?  

Слични текстови:

• Београдски метро 2014 Кад сам био клинац, страшно сам желео неки вид брзог и ефикасног превоза до града. У бусевима се углавном стајало, по сат времена у једном правцу, а када би сео, увек би са стрепњом дочекивао следећу станицу, јер су ту увек… Прочитај
• Сав наш бол Стајали смо на пустој улици под уличном светиљком. Он и ја и она. Пришао сам му, одгурнуо ме је. Кренуо сам да га ударим у браду, али се измакао. Ударац у око. Бол пробија лобању. Неко ми је једном рекао да је то зато што… Прочитај
• Моји снови, свету Депресија, меланхолија, стагнација... Све то оставиш иза завесе неких својих снова. Ако тражиш начин да преживиш, ово је прва ствар која дође на ум. Велики снови. Мали снови. Није важно. Твоји снови. Моји снови. Хоћеш да ти… Прочитај
• Љубав у доба љекова Аква Бравзаносламишканош и Милко Дигу су живели у ванбрачној заједници на седмом спрату једне мирне зграде у предграђу. Био је то велики град, па су чак и зграде у предграђу биле велике. Она је умела да кува, он је умео да … Прочитај
• Сјајној будућности у част Када не бих радио по цео божији дан, И када бих имао жену, не девојку већ праву жену, моју жену... Када бисмо се волели као Бони и Клајд, И када бисмо отпутовали негде, напили се, можда и направили неко срање... Када бисмо … Прочитај