Ревизија једног смртног догађаја

Сунчано је. Волим сунце, даје неку нову димензију животу. Стојим на перону и размишљам о срећи. Нагињем ка њој, а не познајем је. Помало чудно, зар не? 

Након сат времена, воз је стигао. Стари, дугачки воз. Ушао сам у један купе и сео. Само ја и неизмерна тишина око мене, у свом том звучном хаосу перона бр.4. Воз крену пиштећи, а ја утонух у размишљање. Не знам о чему сам мислио, али осећао сам се нелагодно. Малко отворих прозор и би ми боље. Жућкасте ливаде су промицале све брже и брже. Покоја крава би се лењо померила за који метар од пруге угледавши воз. И то је све. Пут у Рај.

Врата купеа се отворише и једна особа уђе. Не обратих пажњу на њега, све док не седе наспрам мене. Ако се загрцнух. Нога сама поче да цупка. Брже и брже...Прођох руком кроз косу опипавајући стари ожиљак...Стегнух избраздану песницу. А он је седео и мирно ме гледао у очи. Нервоза ме је ухватила, али сам се трудио да не покажем то. Једноставно, нисам могао себи допустити да покажем страх, нервозу или било шта што би показало да се повлачим. На мом лицу је играо лукави смешак истоветан његовом. Убица и жртва седе један наспрам другог и гледају се не скрећући погледа, као да играју ону дечију игру. Ко ће дуже издржати?

Озбиљно лице са благим смешком и нога која се лагано, готово неприметно, клати, нису ништа одавали. Нису одавали мој страх, проживљавање оних тренутака препуних моје крви, и постепено повлачење у мојој души. Осећао сам се као јагње. И чекао да крене ка мени. Вероватно не бих ни гласа испустио. У трену сам се претворио у пасивног самоубицу. И шта сад? Ништа. Чекам са лукавим смешком на уснама и гледам у његове хладне очи. Мрзим га из дна душе. Макар је тако било до сада...

Воз се зауставио пиштећи. Он је устао, ја сам покушао да стегнем песницу, али нисам имао снаге. Затим начини један покрет руком и ја задрхтах. Узео је торбу и изашао. Затим се окрену, погледа ме по последњи пут и нестаде. Лакнуло ми је, али је нога још дуго, дуго сада сасвим слободно, помахнитало и снажно играла по поду купеа. Не знам да ли га сада мрзим, али се једно питам: Да ли је приметио? Да ли је видео страх у мојим очима, трзању колена, очајничким покушајима да стегнем песницу? Не знам. Још дуго ћу се то питати, чекајући да се врати. А вратиће се, знам.

Боравим у Рају на земљи, а у души ми је пакао. Смешно, зар не?  

Слични текстови:

• Три бурека, за овде.Једно вече човеку може да промени живот. Једно вече је мало, кажеш ти, а ја кажем - много је. Секунд је довољан. На пример, имаш један солидан дан у ком су ти највећи проблеми били флека од каладонта на папучи и који јогурт у… Прочитај
• За мој шљамДраги читаоче, ти испљувку нашег друштва, одлучио сам да теби овај текст посветим. Дакле, ако си друштвено неприхватљив, начитан, ружан и сам, онда је ово за тебе. Штавише, ако читаш ово, онда си највероватније све ово горена… Прочитај
• Зашто волим одређени криминал Гледам сад Кума на тв-у, кад год га приказују увек гледам. Гледам и питам се зашто ја (и многи други) волим такве ствари. Није ствар у филму, ту је све епски, раскошно и херојски, са само једном страном медаље, ако ме разум… Прочитај
• Слушам пиано, дакле... Имао сам тај смушени израз благости на лицу, а она је добила једну малену, само мени приметну, бору на челу. Нисам знао како са њом. Када бих покушао да будем оштар, отопила би ме...Када бих покушао да будем благ, сасекла… Прочитај
• ОправдањеЋао људи. Контам нешто сад и...Вероватно се питате зашто сам тако проклето шит у последњих пар дана и зашто не пишем сваки дан и то? Е па јебига...дошао сам да вам одговорим. Није да мислим да вам то дугујем, нит ли да је вас… Прочитај