Ревизија једног смртног догађаја

Сунчано је. Волим сунце, даје неку нову димензију животу. Стојим на перону и размишљам о срећи. Нагињем ка њој, а не познајем је. Помало чудно, зар не? 

Након сат времена, воз је стигао. Стари, дугачки воз. Ушао сам у један купе и сео. Само ја и неизмерна тишина око мене, у свом том звучном хаосу перона бр.4. Воз крену пиштећи, а ја утонух у размишљање. Не знам о чему сам мислио, али осећао сам се нелагодно. Малко отворих прозор и би ми боље. Жућкасте ливаде су промицале све брже и брже. Покоја крава би се лењо померила за који метар од пруге угледавши воз. И то је све. Пут у Рај.

Врата купеа се отворише и једна особа уђе. Не обратих пажњу на њега, све док не седе наспрам мене. Ако се загрцнух. Нога сама поче да цупка. Брже и брже...Прођох руком кроз косу опипавајући стари ожиљак...Стегнух избраздану песницу. А он је седео и мирно ме гледао у очи. Нервоза ме је ухватила, али сам се трудио да не покажем то. Једноставно, нисам могао себи допустити да покажем страх, нервозу или било шта што би показало да се повлачим. На мом лицу је играо лукави смешак истоветан његовом. Убица и жртва седе један наспрам другог и гледају се не скрећући погледа, као да играју ону дечију игру. Ко ће дуже издржати?

Озбиљно лице са благим смешком и нога која се лагано, готово неприметно, клати, нису ништа одавали. Нису одавали мој страх, проживљавање оних тренутака препуних моје крви, и постепено повлачење у мојој души. Осећао сам се као јагње. И чекао да крене ка мени. Вероватно не бих ни гласа испустио. У трену сам се претворио у пасивног самоубицу. И шта сад? Ништа. Чекам са лукавим смешком на уснама и гледам у његове хладне очи. Мрзим га из дна душе. Макар је тако било до сада...

Воз се зауставио пиштећи. Он је устао, ја сам покушао да стегнем песницу, али нисам имао снаге. Затим начини један покрет руком и ја задрхтах. Узео је торбу и изашао. Затим се окрену, погледа ме по последњи пут и нестаде. Лакнуло ми је, али је нога још дуго, дуго сада сасвим слободно, помахнитало и снажно играла по поду купеа. Не знам да ли га сада мрзим, али се једно питам: Да ли је приметио? Да ли је видео страх у мојим очима, трзању колена, очајничким покушајима да стегнем песницу? Не знам. Још дуго ћу се то питати, чекајући да се врати. А вратиће се, знам.

Боравим у Рају на земљи, а у души ми је пакао. Смешно, зар не?  

Слични текстови:

• Филозофска Ушао сам у продавницу кућних љубимаца пре неки дан. Било је живо. На све стране се нешто мрдало. Била је ту и плава птичица. Гледао сам плаву птицу како покушава да побегне из кавеза. Није успела. Умрла је тамо. У кавезу до… Прочитај
• Комплетни идиот. Понекад се затекнем како пишем неке бљутаво романтичне ствари. Баш онако, као да повраћам дугу. Бојим се да, ма колико то женама испочетка симпатично било, како време одмиче почиње да их нервира. То, кад неко повраћа дугу. … Прочитај
• Генијално Исусе. Имао сам моћну ствар у глави, али сам време изгубио негде успут и сада је тринаест минута до поноћи, а мени се ужасно спава и ужасно сам гладан. Наравно, мрзи ме да устанем. Сутра ме очекује гадан дан. Баш гадан дан.… Прочитај
• Мој Божић Устао сам у пет и двадесет и пет. Хтео сам да устанем у пет не бих ли нешто променио ове године везано за моју љубав према кревету, као и за мањак љубави према људима. Хтео сам, ал' јебеш га, нисам чуо аларм. И тако, претпо… Прочитај
• Нирвана Не умем. Да га јебеш. Мислим, умем, имам хиљаду и једну моћну ствар о којој бих могао писати, неке фантастичне приче и доживљаје, догађаје и филозофије... Али. Испит. Сутра. Неке јалове форе имамо, ваљда ће нека уродити пло… Прочитај