Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. мај 2011.

Од раја до пакла и назад

Дванаест људи је чекало воз на перону број 6. Били су усхићени јер ће посетити један нови свет, свет зла и корупције, свет вештица и демона, свет увелих ружа и рђавих ограда, подземље, дно дна - пакао. Једни говоре да би стигао у пакао мораш да пређеш познату мртву реку, други да треба да сиђеш под земљу, док трећи тврде да не мораш нигде да идеш - пакао је ту, на земљи. Ти људи, авантуристи, нису оспоравали ниједно мишљење. Можда је једно тачно, можда ниједно, а можда су сва три тачна, можда постоји хиљаду путева до пакла. Сам пут до пакла највише зависи од путника. Неки могу тамо стићи за трен, предодређени су. Другима треба читав живот да би достигли пакао. Пут је комплексан, сложен, замршен, а опет тако једноставан и обичан. 

Воз је стигао на време, у 6 часова. Дванаест људи се укрцало на воз за пакао, били су срећни. Воз је био тако плав и обичан да је то било запањујуће. Било је помало људи, ни премало, ни превише, сасвим довољно несрећника утонулих у сан или са главом у рукама који иду тамо да се не врате, за разлику од ових дванаест људи. Стајали су на крају једног вагона посматрајући сасвим обичну природу како промиче, тражећи оно по шта су дошли, пакао. Неко је хтео да га слика, неко да га само види, омирише, а неко је хтео да стекне мрачна знања. Како год, све их је везала та потрага. 

Чекајући да се време заустави, да се нешто деси, дочекали смо кондуктера, црног циганина послатог директно из пакла са Сотониним потписом и печатом на свом свежем месу. Питао је за карте, нисмо имали. Да смо прелазили Стикс, тешко да би успели. Овако су сакупили нешто новца, тачније 33 динара и покушали да то реше на најнормалнији могући начин. Црни циганин је онда доказао одакле долази - тражио је 6 пута више. Дали смо му још 33 динара и ућутао је, псето. 

Пакао не личи ни трунку на онај из прича. Тамо стално пада киша, све је мокро и труло. Нема живе душе. Сада има, и то дванаест релативно нових, још увек кол'ко тол'ко чистих душа, наших душа које тако одскачу од овог места, тако се уздижу, цветају и на крају се кваре попут јабука. У паклу смо јели живо месо, јер ватра тамо не гори. У паклу смо седели мокри. У паклу смо плакали од дима. У паклу нисмо оставили трага. Ово последње ме је највише заболело. Прво сам покушао са маркером, али није ишло. Онда сам узео други маркер, њега је вода уништила. Потом сам узео нож и почео да урезујем, али нож је био туп и морао сам да одустанем. Трагове од прошле посете је уништило време, јер у паклу је све тако нестално и подложно променама да једноставно нисам очекивао да ће обележја бити ту. Једино обележје које је остало је оно на полазној станици, тако удаљеној од пакла, а опет сада тако драгој, да је не бих мењао низашта. 

Одлучили смо да идемо на воз у 6, јер нам је било сасвим довољно пакла за један дан. Ушли смо у воз који саобраћа директно на линији пакао - рај. Био је празнији од онога којим смо дошли. Њих шесторо је купило карте до границе пакла, јер су планирали да ће контролор до тада доћи. Ми, остали, смо поново сакупљали 33 динара за харач. Када смо прошли границу пакла, када су карте оних који су их купили постале неважеће, дошао је кратки кондуктер у дугачком плавом оделу. Изгледало је да ће бити горе него са црним циганином. А онда је он оверио карте и рекао: "У реду". Понудио сам му 33 динара за нас осталих шесторо, али он није хтео да ме гледа и отишао је. Мислио сам да све то неће на добро изаћи, знао сам да ће се вратити, очекивао сам да ће тражити још, а више нисмо имали. Имали смо, имао сам, али нисам хтео да дам. Увек гризи само за себе - то сам научио у паклу. Вратио се кратки кондуктер. Није тражио ништа. Силазили смо на следећој станици. Стојећи на вратима воза, он нам рече: "Ништа, хвала вам, и срећно децо." "Фин чова", помислих, "Мора да смо зашли у ону половину воза која припада светлој страни" Изашли смо из воза, сунце је сијало. Нека луталица је пљувала по улици. Мачка је скочила са дрвета. Деца су се гађала камењем. Жена је правила пиринач пред прозором. Код куће, коначно.

Посвећено безименом кондуктеру са оне стране дуге, који пази на друге.

5 коментара:

  1. Фино... :)
    Драго ми је да ти је прошла стваралачка криза. Лепо је што прича може да се примени на разне друге ситуације; могуће је идентификовати се с тим стањем чак иако не разумеш концепт "уметничке блокаде" - одлика вредног дела.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала N. фина си. :)

    Увек се трудим да напишем нешто применљиво на више ситуација. А и овде има неких симбола које свако може да разуме и самим тим причу сагледа из неког сасвим новог угла. Треба само пратити причу. ;)

    ОдговориИзбриши
  3. Svetlana Radich02. мај 2011. 21:01

    То је скоро парабола

    ОдговориИзбриши
  4. Да. Прича може да се перципира на општем и на личном, "микро" нивоу. Мени су на личнном нивоу свакако запали за око следећи симболи: 6 часова и киша!
    У сваком случају, сјајна прича. :)

    ОдговориИзбриши
  5. Хвала моје даме, фине сте. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren