Како сам проживео смрт

"Ко ће да иде горе, мени по цигаре?" "Ја, ја, ја!" Сви су викали, а ја сам ћутао. Сви су жељни оног света, а ја нисам, као. Ја, који жудим за слободом више од свих њих. Лоши поступци су ме уништили...Остарио сам, за ових неколико вечних година у овом врућем бездану. Остарио, осушио се гонећи камен узбрдо. Јебига, било је лепо док сам био горе, не вреди жалити сад. Аристофелес показа на мене: "Ти ћеш да идеш." "Океј Арчи", рекох. Уморан сам од свега овога. Некада пријатељи, а сада...Он је господар, а ја слуга. Нервира ме...Кренуо сам полако. Требало је прећи безброј степеника до светлости. Требало је победити себе. Тумарајући кроз мрак, кроз вечност, усредсређен само на тешке камене степенике угледао сам трачак светла. Трачак који обасја моју душу више него све ватре пакла и звезде неба заједно. Стигао сам до врха степеништа. Разнобојна светлост се просипала унаоколо. Ништа лепше нисам видео. Затим очистих самртну прашину и запутих се у оближњу продавницу. 

- Добар дан.

- Добар дан, изволите?

- Даћете ми дволитру минералне воде и једну Дрину, меко паковање.

- Изволите.

- Хвала.

А онда се сетих да ми Арчи није дао кинту...Пих, мораћу да импровизујем. Брз окрет, и трк ка излазу. Звук метка који пролете некуд...

Сео сам на почетак степеништа. Није ми се ишло назад. Нарочито не да бих Арчију донео цигарете. Испијао сам воду, воду које сам био жедан годинама. Та вода пробуди у мени жељу за животом, тако јаку, а опет бесмислену, јер сам, ипак, мртав. Одлучио сам да се не вратим. Могао бих да одем горе, да погледам је л' има места, размишљао сам. И тако сам и учинио...