Одисеја

Све у свему, мој живот је добар. Бољи. Најбољи. Најгори. Гори. Лош. У једном тренутку гледам себе, џукца који се ко зна куда смуца...Гледам себе како пишем. Гледам себе како причам небулозе. Наједном ућутим. И тако...ја нисам ја. Капираш? Све у свему се сведе на мене, само мене, како седим у хладној соби и слушам сат како куца. А онда видим себе, након овог чудног, да не кажем апстрактног дана, како испијам вино у светлој атмосфери дневног боравка. Тотално ван свих токова моје стварности. Ненавикнут ни на шта. Једем мортаделу. Морте - хм, шта ли је умрло да бих ја сада преживео? Нос ми цури, а ја га бришем са четири листа убруса које откинух јуче, а који, упркос својој слабашној грађи и структури, грчевито се држе у живахном стању, грцајући у слузи. Такође запамтих један поглед, поглед који ме некако посече, постављен уз загонетан осмех девојке са минђушом. Неподобан, то је говорио тај поглед. Други поглед је говорио: "Добар си, диван, али ниси довољан." А трећи ми рече: "Читаћу те и даље, искрено ми је драго." Ти погледи су сасвим јаки били, и помало говорили, а ја сам сам допуњавао. Знам да ће се ти погледи овде пронаћи, па сам решио да прикажем моје виђење те наше стварности, па нека грешим. Грешка - то би било тако добро, тако супер. Човек који никада нигде није трчао, оптрчао је град. Одисеја, одисеја! Стаза трња или стаза орхидеја? Пијем другу чашу, ништа посебно. Зовем један број, заузет је. Нико се никада јавити неће. Свако јуче исече човека, а ледена крв на сунцу блиста. Ко тражи - пронађе. Ко лута - залута. Живот - то је само нова Одисеја...