Дошли су по мене. Коначно. Чекао сам овај дан, дуго дуго...И ево, коначно сам га дочекао. У мени је увек тињала мала, малецка нада, да га никад нећу дочекати. Извели су ме из ћелије. Тешки окови и дуга брада - ни трунка од оног човека који сам некад био. Успешан, велики, леп и здрав. Прсти су клизили по хладним решеткама. Тачно 2004. металне шипке треба да додирнем до места мог коначног пребивалишта. Упитао сам колико је сати, а матори чувар ми рече да је 14:57. Лепо је то, лепо. Ово место, сваки корак, сваку мишију рупу, циглу у зиду, трунку прашине - све ја знам. Овде сам довољно дуго одлагао неодложно. Одлучио сам да се предам, да се не борим више. И сада имам та три минута, моја три минута и неколико секунди, по слободном прорачуну, да проживим цео живот поново и покајем се. За шта да се покајем сада, када нисам ништа учинио? И онда чујем одјек мисли - нисам ништа учинио...ништа учинио...ништа...И схватим који је мој грех, и цена коју морам да платим. Учинити зло, или не спречити га, исто ти се 'вата. Гледам себе, мало дете, које грли мама. Ех, мама...извини што сам те разочарао. Знам да си желела да будем доктор, али ето...јебига. Потом, моја прва туча...крвав нос, сузе. Сада ми је све то смешно. Прва ноћ са женом, неком старом јефтином...Средња школа, зезање...Полазак на факултет. Она кобна ноћ...ти и ја...затим само ја...ја и два леша непознатих пролазника. Прође ме језа помало, док сам мислио на то, поново. По милионити пут. Буковски, ех...добар писац, најбољи. Добри стари досадни руски класици - жао ми је што нисам прочитао још који. Овај пут не бих прескакао бесконачне описе предела, часна реч. Она лепа црвена уста да ми је да пољубим још једном...Да, то бих желео, више од свега. И ред чоколаде - оне моје, јефтине, са рижом. Ништа више, само то. Поглед на велики сат - 15:00. Стигли смо. Увели су ме у малу собу, сместили на столицу. Завеса је склоњена, публика је била ту. Радосна, озарена лица. То је зло. Када прижељкујеш нешто лоше другоме, када се радујеш његовој крви, крцкању негових костију. То је зло, поновио сам. "Aut viam inveniam, aut faciam", тихо изустих свој животни мото, и дозволих да ме мрак прекрије.
Три минута потом, у мали собичак је утрчаo судски извршитељ носећи згужвано парче папира у рукама, и клекнувши поред мене тихо прошапута: "Ниси био крив. Ниси...Ниси био крив..."
Јесам, тихо рекох и бацих се у велико ништа.
А у њиховим очима си још један кривац мање... Догурају те до стадијума кад видиш своју кривицу у ономе у чему је они нису видели. И на крају сви зажале јер су праву особу погрешно осудили по погрешним принципима. Не зато што нема кривице, него зато што то није та кривица...
ОдговориИзбришиФино си то извео :)
Хвала ТоМЦаа, фин си ми. :)
ОдговориИзбришиOdlicno je, bas volim ovakve stvari... :)
ОдговориИзбришиI, hahahha, bas mi je poznato preskakanje beskonacnih opisa predjela u "dosadnim" ruskim klasicima... Ja nekako najvise volim Dostojevskog :) E sad odoh, ceka me Ana Karenjina, na zalost, nju ne volim, ali sto se mora nije tesko...
Hvala mala sestrice. :)
ОдговориИзбришиDa, da...to je konstanta već godinama. I moj ćale je preskakao te opise pre trideset godina. Dobar je Dostojevski, solidan. A što se Ane tiče...dovoljno je reći da sam je jedini pročitao u čitavom odeljenju. I dobra je ona, videćeš kad budeš pri kraju. ;)
Је л' Љевин, беше, имао ону вишестраничну косидбу? :)
ОдговориИзбришиА ово је кул. У неким мојим ранијим причама је погубљење (у многим својим варијантама) било чест мотив, али си ти то боље одрадио.
Свиђају ми се ствари којих се присећа пред смрт - поготово "И ред чоколаде - оне моје, јефтине, са рижом." :)
Добар си, нема шта. ;)
Хвала Lowlander. Ако једног дана будем објавио нешто, послаћу ти потписан примерак. Обећавам. ;)
ОдговориИзбришиКол'ко ме нахвали човече...стварате ми притисак људи, јесте нормални? Ја сад треба да учим за пријемни, а не да пискарам. И још да се једем, јер можда не ваља. Ал' ајде, нека вас, фини сте ми. :))
Смрт из моје перспективе, јесте мало прежвакано, ал' ајде. Ово за чоколаду је лична нота, драго ми да ти се допада. И хвала, по ко зна који пут. ;)
АКО НАСТАВИШ ОВАКО, МОРАЋУ ДА ПРЕЂЕМ НА ПРИПРЕМЕ ЗА ФИЛОСОФСКИ ФАКС. ИЛИ ФИЛОЛОШКИ. ИЛ ТАКО НЕКИ ЗА ПИСАЊЕ И КЊИЖЕВНОСТ. ЧИНИШ МЕ ПОНОСНИМ НА СЕБЕ, А ТО НЕ ВАЉА, ЈЕР НЕ МОГУ ДА ПИШЕМ АКО САМ СРЕЋАН. АЛ НЕКА ТЕ, САМО ТИ ТАКО НАСТАВИ, МОЖДА И СТВОРИШ ЧОВЕКА ОД МЕНЕ. ПОЗДРАВ ЉУДИНО!
п.с. Сада могу да наставим да будем нормалан. Не обраћати пажњу на горенаписане изливе емоција. Данас имам један од сасвим најбољих дана у животу скоро...тако да летим, (јест да сам орао) и очекујем скори пад. Након пада иде једна добра прича. А до тад одо да изблејим негде са кезом од ува до ува, што би наш народ рек'о. :)
:) Хвала теби, на потписаном примерку књиге. ;)
ОдговориИзбришиНе знам за које се студије сада спремаш (да, стварно - за КОЈЕ се студије сада спремаш?), али не би погрешио да упишеш нешто такво. Мислим, иде ти. Без зезања. Добар си, и занимљиве су теме, и излагање је добро, и цела та ноар атмосфера ми се свиђа.
Не мораш ми се захваљивати. Само пиши. :)
Jo, планирам Електротехнику. Волим програмирање, компјутере, итд. :)
ОдговориИзбришиЈа не планирам да одустанем од писања због школе. Штавише, ако нешто ваљано напишем, потрудићу се да то објавим. Ма колико то тешко било...једном ћу успети. А ако од писања не буде ништа, увек имам програмирање, и тако то. ;)
Морам. Пази, много значи неафирмисаном аутору пар речи похвале човека коме је то струка. :)
Волео бих, али искрено, да оствариш идеју са објављивањем. Нисам никада накупио довољно квалитетних ствари, па не знам каква је ситуација са тиме. Претпостављам да је тешко, али не и немогуће издати збирку овде и сада.
ОдговориИзбришиЛепо, лепо. Како год да окренеш - за тебе ће посла вазда бити. ;)
И ја бих вол'о. Нисам ни ја, али једног дана...ко зна? :)
ОдговориИзбришиДабоме. ;)