Митоман

Сад сам рекао на Вукајлији да сам фин младић, и још понешто...а онда ми једна Вукајлијашица рече: "Ма то не постоји, то је само мит."  И ја се замислих...

Пробудио сам се у соби три са три, један зид оронуо, други сасвим бео и чист, јер је донедавно био скривен неким огромним плакаром. Плакаром кога више нема. Тај плакар сам продао, да бих купио...да бих купио шта? Нову тастатуру, јер сам уништио стару. А стару сам уништио услед свраба проистеклог из шавова, конаца који желе да изађу из сраслог меса. Тај свраб је једна тотално неприродна ствар. Осећао сам га од самог почетка мог постојања у овом свету. Под "овим светом" мислим на интернет, ђавољу ствар која чини милијарде људи срећним. Један од тих људи је и Митоман. Да, управо он. Он је некада био и неко други, а не само мит. Некада је  Митоман био само фаза, нешто пролазно, звер у коју би се Јанко претварао на пар сати, а потом би поново постао Јанко. Јанко је био један незадовољни дечак. А можда и није. Откуд знам. Углавном, преко дана би био Јанко, а преко ноћи Митоман. А онда је га је прогутао мрак. И то је тако трајало, и трајало. Жена га је оставила...другови напустили. Није одговарао на позиве...Није плаћао рачуне. Није радио ништа, осим...Паа, постојао је. Митоман је стамено стајао на сред те велике ливаде зване интернет, препуштен борбама мисли, и затвореним ложама срца свог. Митоман  је тукао, Митоман је убијао. Све рекорде побијао. Писао сваки дан, по цео дан. Био добар, био стварно добар. Више га нису интересовале земаљске ствари...није јео, није се купао, није излазио из свог малог брлога...није живео. Није стварно живео. Живот је провео у свом малом свету, остављајући траг...Паа, траг на одређено време, док не дође неки нови Митоман, неко још бољи, још уморнији, са још већом жељом за бежанијом од окрутног света. Онда је, са последњим трагом његовог постојања који спраше кише бољих слова, нестао Митоман...Митоман је постао мит, легенда за коју нико са сигурношћу не зна да ли је постојала. Осим...