Спас је на дохват руке

Један староградски кицош, коцкар и пробисвет се враћао кући у касну ноћ након партије у којој је изгубио све. Изгубио је чак и златни ланац, што му стари даде пред полазак на небеске њиве. Са неким тужним бесом је шутирао некакву конзерву што је бацала одсјај уличних светала у његове уморне очи. Ходао је тако, поприлично дуго, и осетио потребу да седне и да се исплаче. Никад то није урадио, чак ни кад је сахрањивао старог. Угледа један леп и широк пањ недалеко од пута, сакривен у тами. Баш оно што му треба. Пође ка њему, али нешто се деси и преврну му свет наопачке...Мрак је био свуда, једино се месец видео горе, далеко...

Сеоски добротвор Милоје је пошао у лов на лисице, раном зором. Још није било свануло, а он је тражио погодно место да се намести и сачека ловину. Свима је помагао, и сви су га поштовали. Једино што је мрзео су лисице. Лисице, које су клале његове коке, коке које је толико волео да је то било напросто тужно. Тако је било откад је остао удовац. Крену Милоје и угледа леп пањ на њиви, једино погодно место да се скрије у овој пустоши. Пође, а потом се стрмекну, зачу јаук и и сам зајеча. Погледао је око себе, свуда је био мрак. Затим виде приказу поред њега и најежи се. Погледао га је мало боље и препозна кицоша...

"Где сам ја? Шта је ово?", упита Милоје.

"У некој смо рупи...ја сам још ноћас упао. А ти ми се сад придружи...веселог ли друштва." 

"Морамо да изађемо некако. Овуда људи не пролазе често. Уствари, овуда људи не пролазе никада. Шта ти је са ногом?"

"Угануо сам ногу кад сам пао...Не могу да ходам. Изаћи ћемо некако матори, опусти се."

Први дан је прошао, дозивали су...Други дан је прошао, урлали су...Милоје је поделио воду са коцкаром. А он је само седео у ћошету и ћутао. Мислио, кајао се...Кајао се за већину ствари које је урадио у животу. Скривао сузе од маторог. Тешко му је било на овом месту...Месту које га тера да мисли. Матори се трудио да га утеши, али није смео да га пита шта га тишти. Причао му је о својим кокама, које сада нема ко да храни...Очајање је расло, а воде је било све мање. Након пет дана већ су знали много један о другом. Невоља их је зближила, ослепела за разлике и занемела за критике. Причали су шта ће урадити када изађу одатле...

"Ја ћу нахранити моје коке."

"Ја ћу отићи старом на гроб, да га видим...Нисам одавно, има већ седам година откако је умро."

Шестог дана, упркос свим недаћама и тоталној несташици хране и воде, из рупе се чуо смех. Забављали су се чачкајући бубе и организујући трке...Убрзо потом поче киша. Кап по кап, лагано, па све јаче...Обрадовали су се. "Вода, коначно вода." Киша је падала цео дан...А потом и целу ноћ. Рупа се полако пунила водом...Већ им је била до грла...

"Ти си млад, треба да живиш...Моје време је ионако одавно већ прошло...'Ајде попни ми се на рамена, и покушај да изађеш одавде. Ако ништа друго, преживећеш док неко не наиђе..."

Уто коцкар поче да се буни, не желећи да остави старину...Али старац га набеди некако, и овај му се с тешком муком попе на рамена. Гледао је старчева леђа ослоњена о ивицу рупе...Гледао је његове очи како се губе под водом...Како престају да сјаје животним сјајом. Усправи се некако он, ослонивши се на лошу ногу под тврдим страчевим раменима. Размисли пар тренутака, а онда покуша да скоком дохвати корен оног пања...Ухвати сламку једну, а затим се стропошта у амбис...Бледо је пар пута замахнуо рукама, без жара, без жеље...а затим и његове очи изгубише сјај у болним дубинама....