Један сусрет, једно парче неба и једно кајање...

Враћао сам се из лета, сасвим стандардног, орловског. И угледах је...око моје дубоко види све. Ходала је у хаљиници од свиле, а лице јој је било као у анђела...Да, да...Наравно да није било тако. Враћао сам се, као што рекох, из лета, скитања по белом свету у потрази за знањем...И угледао сам је. Надвила се над мене, и обасјала ме попут сунца. Била је то нека специфична лепота...црне очи као мрак, црвене усне као жар...црне старке доле, један пирсинг горе...лепи осмех на беломе лицу...Некако, слободна...тако бих је назвао. У слободи је лежала њена лепота. Имала је поглед који се заробити не може...додир небески нестваран...имала је све. Све за мене. Остали нису видели ништа посебно у њој. Била им је одвратна, секташица и слично...чуо сам их како шапућу. А знао сам већ напамет речи тих злурадих шапутања. Гледао сам је...и гледао...и гледао...И ћутао. Ја, који сам увек могао, чак и најлепшим девојкама да кажем све...Ја сам ћутао. Срце је јако тукло, покушавајући да провали тамницу саткану од крвавих жила и белих костију...Желело је да буде слободно. Слободно, попут ње. И лаганим покретима додирујући јој ручице крадом...крао сам слободу. Њен мирис, мирис бунтовништва, отпора...опијао ме је. Слудео тотално. Њена коса, њена прелепа црна коса је ширила тај мирис километрима у даљину. И тако, запечаћених усана и погледа који је тражио њу, само њу, полако заврших свој лет...На тренутак сам је изгубио из вида, само на тренутак...а она је нестала. Срце је плакало, кости су болеле, крила су отежала. Нисам више краљ неба, нисам уловио слободу. Али, али...ако се једног дана поново сретнемо...сигурно хоћу.