Заједно

Бал к'о бал, није био ништа посебно. Гомила накинђурених госпођа и уштогљене господе, пар високих лустера, и много шампањца. Био сам умртвљен, све док није дошла она. Дошла, и упитала да почнемо испочетка. Али...једно велико "али" је стајало међу нама. 

Сели смо једно поред другог. Под месечином седимо. Пакла цигарета је празна, празне су улице...Само ми. Причали смо о прошлим данима, старим данима. Данима који се више вратити неће. Тада смо били лепи, срећни. Проводили време заједно. За мене je била ружна и досадна...Лепо нам је било. Причао сам јој неке ствари којих се сећам до детаља, а она се смејала. Време је летело...једном сам рекао да више волим нове почетке, од лоших трајања. Преварио сам се. Причали смо још дуго, дуго. Устали смо са терасне ограде и изашли на улицу. Шетали пустим улицама прекривени мраком. Почећемо испочетка, рекох јој. Само, не знам како ће нам бити. Ти си сада лептир, имаш крила. А ја сам во, имам ружне шиљате рогове...Ружне ожиљке носимо, обоје. Моји су можда већи, а можда и не. Не знам како ће се пријатељство између наша два света одржати. И извини. Никада те више нећу расплакати. Ниси то заслужила. Заслужила си лепе ствари...ја то не умем да пружим. 

Један благи смешак, претходник суза, нам је играо на лицима. Како ће нам супер бити када поново почнемо. Скроз другачији, бољи...савршени. Душе, које су коначно пронашле тела...Лептирица и бик трче у сукоб ветру, заједно.