Чудан сан

Сањао сам ноћас један леп сан. Сањао сам како спавам, немирно се преврћући по кревету. Све нешто лоше сањам, никако да дођем себи. И онда дође она...горска вила црне испреплетене косе и пољуби ме у чело, онако полако и нежно. А ја се све нешто смешкам у сну...онако, врх. И све 'оћу да се пробудим, ал' ми не иде. Да се пробудим, да је видим...да знам да је стварна. Ал' не могу. И тако...једва се ја некако пробудих у сну, ако ме капираш...И видим нема је, немам ништа на челу, нигде ништа...осим једне дуге црне власи на мом јастуку. Опет је била ту, а ја је опет нисам видео. Снуждио сам се сав некако. И док све то сањам, осетих како ми се приближава, како се надвија над мене, како ми нешто лепо шапуће, и онда, на крају, одлази. И опет сам хтео да се пробудим, овај пут стварно, али нисам могао. Тако сам жарко желео да се пробудим, ал' ми није ишло. И тако, мучио сам себе да бих се пробудио скачући са зграда, пропадајући у поноре, дозвољавајући ватреном бику да ме удари, уништи...Ништа није помагало. А онда, након неколико дозивања и дрмусања, сестра ме пробуди, а ја скочих као опарен из кревета. Будан. Коначно будан. И легнем, мало да се смирим, у самоћи и тишини...Онда угледам опет ту дугу црну влас на мом јастуку...и помислим: "Шта ако све то није био само сан?" Онда је ставим у један мали ћошак сточића крај кревета...Тамо су биле још три такве власи. Увек је остављала по једну, да бих знао да је ту...да бди нада мном. 

Засновано на истинитим догађајима које сам проживео пре пар часова.