Спашавање љубавног терапеута, масажа и смех

Заракијасмо се ми пре неко вече, онако жестоко. Сви полегали по поду, фајронт већ, а ми нећемо да идемо. Уствари, није да нећемо, него не можемо. И кренемо ти ја некако, први, кући. Разбијен као мајка вучем се кроз уснуле улице. Милица ме оставила, каже да сам пробисвет и битанга, и да она не може да буде са тако неким. Каже њој треба неко ко је разуме. То ме мало растужило. Мало више, па сам се налио да заборавим. Идем ти ја тако, даље, кад наједном угледам човека и то горе, међу светиљкама, високо. Протрљам очи једанред, па онда опет. Мали дебели чова и даље седи на једном прастаром стубу међу светиљкама, а под њим - ауто-пут. Нико га није ни примећивао у ове касне сате...

"'Алоооо рођаче, шта радиш горе? Пашћеш..."

"Тражим просветљење. Иди ти својим послом, не брини за мене."

Какав лудак, помислих, а онда продужих даље. Тек што сам направио пар корака сетим се једне изванредне идеје! Идем тамо и натераћу оног психопату да сиђе. Бићу херој, спасилац, а Милица ће ме опет волети. Да, да, тако је! Пришао сам му и кренуо нежно да га наговарам да сиђе...

"Рођо! Брате, 'ајде сиђи, купићу ти шта год желиш."

"Не интересују ме материјална добра...И пусти ме на миру, тражим просветљење."

"'Ајде силази бре, учинићу шта год желиш. Било шта! Само сиђи, нагрдићеш се."

"Не. Медитирам, одлази."

"Е има да сиђеш, милом или силом! То је за твоје добро", рекох и кренух назад до кафане.

"Људи, 'ај се дижите, треба да ми помогнете да  повратим Милицу."

"Шта треба се ради?", зачу се глас испод стола.

"Ма ништа посебно, треба само да скинемо неког лудог лика са бандере."

"Ништа, идемо онда. Стево, узми и ону пушку за успављивање слонова што мој деда донео из Африке, ено је на зиду тамо. Маре, Чедо 'ватајте платно са мном, па д'идемо..."

Догегасмо се некако, а онај горе ни да трепне. Медитира. Маре, Чеда и Риста раширише платно око стуба, а ја понишаних у оног дебелог горе. Окинем једном, он ништа. Изгледа да сам промашио. Окинем други пут, и чова паде право на платно. Ми се таман порадовасмо, кад одједном бану мурија и оплетоше нас по главама, ребрима, и осталим болним местима. Потрпаше нас у марицу, и одосмо ми, хероји задовољних лица.

Аларм је пиштао, а Милица онако сањива, устаде и укључи тв. Слушала је најновије вести: "Наиме, како наша мрежа сазнаје, јутрос око четири часа три младића и један старији грађанин су блокирали саобраћај на ауто-путу Београд-Нови Сад да би, како они кажу скинули малог дебелог човечуљка са стуба, да не би представљао опасност по возаче...Полиција је утврдила да су сви били пијани, те да су имали халуцинације изазване великом количином алкохола. Дружина "хероја" ће бити оптужена за ометање јавног реда и мира, а нама остаје да видимо како ће се све ово завршити...А сад прелазимо на вести из света: Један Јапанац се усмртио тако што му је у каду упала секс играчка укључена у струју. Играчка је наводно, припадала његовој жени, која како тврди није могла бити задовољена, па је потражила помоћ...Један Ирац је скочио са бандере након..." Милица је стајала пред екраном и питала се каква је то дружина...Све јој је то било јако познато. Затим промени канал, и угледа слику свог бивше драгана како даје изјаву: "Ја сам само желео да спасим тог човечуљка, да будем херој...Да повратим моју Милицу...Воолим те Милицеее!" Би јој некако жао док је гледала како га одводе. Он је луд, тихо рече, а затим се насмеја.