Смакнуће читавог једног света

Ноћас је био ремонт на Вукајлији. А ја сам то искористио да размислим...Са мислима о паклу гледам сав онај напаћени свет како је похрлио на ђавољу мрежу. И онда, слушајући ужасне крике напаћених душа док чекају поновно отварање капија Раја, запитах се...

Јутро је, будим се мамуран, са великом црном рупом на лобањи. И осећам се некако труло. Нико више не вришти. Нико не плаче. Смак света је дошао и прошао. Трчим кроз тунеле, а тунели се продужавају. Видим светло на крају, али ми стално измиче. И онда се бацим ка светлу, и одједном...падам, губим тло под ногама, пропадам, умирем. Две мале огреботине, само. Устајем, отресам прашину, и гледам делиће разорених мисли, уништених дела, и пропалих душа. Прошао сам поред крвавог клошара који је јео, који је јео...малу девојчицу. Ништа, јебеш га, криза је.
Шетао сам даље, и видео клинца како јури Мићуна кроз неку гареж. Ухватио сам клинца и бацио га пет метара кроз ваздух. Није се мицао после. Затим сам узео Мићуна. Није имао црну рупу на глави. Уствари, нико је није имао, само ја. Кул. Отишао сам до оближњег кафића и узео једну од ретких очуваних столица. Некако сам се извукао из сивих рушевина и ставио је на сред ауто-пута. Један галеб се приближавао великом брзином покушавајући да ми ископа око. Измакао сам се у последњем моменту, сломивши столицу у паду. Галеб је зграбио оног клинца што је јурио Мићуна, и винуо се у небо. Погледах мог мачка, и видех да он спава...увек је био такав. Живот је пролазио поред њега, а он је спавао. Будио се само када треба да се једе. Вероватно је зато био тако дебео. Устао сам, и држећи Мићуна попут бебе, кренуо улицама без краја. Ходао сам, гледао...Мрачно је било, увек мрачно. Једва да се примећивала разлика између дана и ноћи. Изопачене очи су светлеле из мрака. Навикао сам се...Прошао сам поред старог торња са сатом на себи и приметио да је време стало. Један део времена је чак био откинут. Лепо, помислих,  овде ћу живети вечно. Мићун је и даље спавао, повремено се протегнувши, чисто да знам да је жив. Црна рупа дома мог се ширила...Уплаши ме то помало. Ал' онда...преживео сам смак света, преживећу и ово.
Ушетао сам у једну зграду, наизглед читаву. Имала је чак и прозоре. И све што сам видео је огромна чистина, са малим човеком у ћошку. Приметио сам да држи Библију у рукама. "Не помаже то рођаче", рекох, "Али дај да се помолимо." Након молитве, устао сам и кренуо даље. Он се и даље молио. Шетао сам. Не лутао, него баш онако, лепо и полако шетао. Дилер цигарета се рве са лавом код старе тврђаве, где је некад био зоо-врт. Било је чудно посматрати силуете како плешу кроз мрак, канџе које пролазе кроз картон, тканину, и месо, на крају. Гомила цигарета расута по блату. Само то је остало. Жена вуче крвавог човека кроз, некада, најпопуларнију улицу у граду. Мачка је брижно преносила своје мачиће у неки нови брлог преко улице. Мала камила је трчала, а за њом три крволочна пса. Дрвеће се ретко виђало. Видео сам те како спаваш у дому свом, у чистом и топлом кревету. Тебе смак света не дотиче. Стакло те дели од ужасног света. Било ми драго. Лудило је обузимало свет. Мањина је постала свет. Сиво небо је било Рај. Нешто најбоље што ти се могло десити је било да када се пробудиш угледаш - сиво небо. И тако, јурећи неку патку са искривљеном виљушком која је имала један и по зуб, ударих у бандеру и улична светиљка засија. Чудо, испрва помислих. И престадох да толико пажње да поклањам околини. Размишљао сам, након вечере.
Ипак сам уловио ону патку, ал' нисам имао ватру, па смо ја и Мићун поделили месо по имену Бети, некадашњу припадницу зоо-врта, братски, по заслузи. Одлучио сам да кампујем испод уличне светиљке, једине на свету која ради. Године су пролазиле, уловио сам чак и оног лава. Млатнуо га пар пута о зид, а потом нахранио нас, и обукао. Црна рупа на мојој лобањи је поново порасла. Онда су једног дана дошле рушилачке војске Апокалипсе. Не, нису били јахачи, биле су то металне звери. Трчао сам, бежао...сакрио се у неку рупу на пар дана. Отишли су. А ја сам се вратио до светиљке, није сијала. Суза ми склизну низ образ, а ја се полако окренух и наставих лутање.
Жеља за миром ме је изједала, па сам сишао у катакомбе испод града. И онда, сасвим случајно, саплетох се и падох на меку траву. Права, мекана зелена трава. Трачак сивог неба се видео кроз отвор изнад мене. Њен прозор, прозор који је чува од овог света, се такође лепо видео кроз једну рупицу на источном зиду овог лавиринта. Лепо је овде, помислих. Затим сам сео на мекану траву дома мог, и написао ово. Мићун је мјаукнуо, гладан. Мали дебели пацов је промакао, а велика црна рупа је расла. Прогутаће ме једном. Насмејао сам се. О да, поново у мом свету. Свету малих чуда и великих звери.


Посебно се захваљујем Lowlanderu на подршци. Вратио сам се, а нисте ни приметили да ме нема.