Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

05. фебруар 2011.

Смакнуће читавог једног света

Ноћас је био ремонт на Вукајлији. А ја сам то искористио да размислим...Са мислима о паклу гледам сав онај напаћени свет како је похрлио на ђавољу мрежу. И онда, слушајући ужасне крике напаћених душа док чекају поновно отварање капија Раја, запитах се...

Јутро је, будим се мамуран, са великом црном рупом на лобањи. И осећам се некако труло. Нико више не вришти. Нико не плаче. Смак света је дошао и прошао. Трчим кроз тунеле, а тунели се продужавају. Видим светло на крају, али ми стално измиче. И онда се бацим ка светлу, и одједном...падам, губим тло под ногама, пропадам, умирем. Две мале огреботине, само. Устајем, отресам прашину, и гледам делиће разорених мисли, уништених дела, и пропалих душа. Прошао сам поред крвавог клошара који је јео, који је јео...малу девојчицу. Ништа, јебеш га, криза је.
Шетао сам даље, и видео клинца како јури Мићуна кроз неку гареж. Ухватио сам клинца и бацио га пет метара кроз ваздух. Није се мицао после. Затим сам узео Мићуна. Није имао црну рупу на глави. Уствари, нико је није имао, само ја. Кул. Отишао сам до оближњег кафића и узео једну од ретких очуваних столица. Некако сам се извукао из сивих рушевина и ставио је на сред ауто-пута. Један галеб се приближавао великом брзином покушавајући да ми ископа око. Измакао сам се у последњем моменту, сломивши столицу у паду. Галеб је зграбио оног клинца што је јурио Мићуна, и винуо се у небо. Погледах мог мачка, и видех да он спава...увек је био такав. Живот је пролазио поред њега, а он је спавао. Будио се само када треба да се једе. Вероватно је зато био тако дебео. Устао сам, и држећи Мићуна попут бебе, кренуо улицама без краја. Ходао сам, гледао...Мрачно је било, увек мрачно. Једва да се примећивала разлика између дана и ноћи. Изопачене очи су светлеле из мрака. Навикао сам се...Прошао сам поред старог торња са сатом на себи и приметио да је време стало. Један део времена је чак био откинут. Лепо, помислих,  овде ћу живети вечно. Мићун је и даље спавао, повремено се протегнувши, чисто да знам да је жив. Црна рупа дома мог се ширила...Уплаши ме то помало. Ал' онда...преживео сам смак света, преживећу и ово.
Ушетао сам у једну зграду, наизглед читаву. Имала је чак и прозоре. И све што сам видео је огромна чистина, са малим човеком у ћошку. Приметио сам да држи Библију у рукама. "Не помаже то рођаче", рекох, "Али дај да се помолимо." Након молитве, устао сам и кренуо даље. Он се и даље молио. Шетао сам. Не лутао, него баш онако, лепо и полако шетао. Дилер цигарета се рве са лавом код старе тврђаве, где је некад био зоо-врт. Било је чудно посматрати силуете како плешу кроз мрак, канџе које пролазе кроз картон, тканину, и месо, на крају. Гомила цигарета расута по блату. Само то је остало. Жена вуче крвавог човека кроз, некада, најпопуларнију улицу у граду. Мачка је брижно преносила своје мачиће у неки нови брлог преко улице. Мала камила је трчала, а за њом три крволочна пса. Дрвеће се ретко виђало. Видео сам те како спаваш у дому свом, у чистом и топлом кревету. Тебе смак света не дотиче. Стакло те дели од ужасног света. Било ми драго. Лудило је обузимало свет. Мањина је постала свет. Сиво небо је било Рај. Нешто најбоље што ти се могло десити је било да када се пробудиш угледаш - сиво небо. И тако, јурећи неку патку са искривљеном виљушком која је имала један и по зуб, ударих у бандеру и улична светиљка засија. Чудо, испрва помислих. И престадох да толико пажње да поклањам околини. Размишљао сам, након вечере.
Ипак сам уловио ону патку, ал' нисам имао ватру, па смо ја и Мићун поделили месо по имену Бети, некадашњу припадницу зоо-врта, братски, по заслузи. Одлучио сам да кампујем испод уличне светиљке, једине на свету која ради. Године су пролазиле, уловио сам чак и оног лава. Млатнуо га пар пута о зид, а потом нахранио нас, и обукао. Црна рупа на мојој лобањи је поново порасла. Онда су једног дана дошле рушилачке војске Апокалипсе. Не, нису били јахачи, биле су то металне звери. Трчао сам, бежао...сакрио се у неку рупу на пар дана. Отишли су. А ја сам се вратио до светиљке, није сијала. Суза ми склизну низ образ, а ја се полако окренух и наставих лутање.
Жеља за миром ме је изједала, па сам сишао у катакомбе испод града. И онда, сасвим случајно, саплетох се и падох на меку траву. Права, мекана зелена трава. Трачак сивог неба се видео кроз отвор изнад мене. Њен прозор, прозор који је чува од овог света, се такође лепо видео кроз једну рупицу на источном зиду овог лавиринта. Лепо је овде, помислих. Затим сам сео на мекану траву дома мог, и написао ово. Мићун је мјаукнуо, гладан. Мали дебели пацов је промакао, а велика црна рупа је расла. Прогутаће ме једном. Насмејао сам се. О да, поново у мом свету. Свету малих чуда и великих звери.


Посебно се захваљујем Lowlanderu на подршци. Вратио сам се, а нисте ни приметили да ме нема.

7 коментара:

  1. Прво морам да похвалим дизајн који заиста носи особен печат. Потом желим да похвалим употребу ћирилице. Текст је врло интересантан јер приказује смак света из другог угла. Људи се обично питају шта би му претходило (шта би радили последњи дан), а ретко ко размишља шта би се десило после њега (ваљда због сопственог егоизма). А сад да прелетим мало по архиви :)

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала пуно Стефане. Читам те одавно, само нисам коментарисао до сад...и извини што сам онако бануо к'о индијанац, ал' навика. Не можеш старог коња научити манирима. :)

    Овде има много ствари. И испреплитао сам неколико значења овде. Још једном, хвала. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Прво да похвалим текст - сјајан је. Пун детаља, бољи са сваким новим читањем. Баш ми се 'ђа. Приметио сам да не делиш текстове на мање целине, нема издвојених пасуса, али то не утиче на општи осећај. Само тако настави! ;)

    И драго ми је да сам позитивно утицао на тебе. Нема на чему, увек. ;)

    ОдговориИзбриши
  4. Lowlander, хвала. Учим се полако. Сад сам га поделио на пар пасуса, јер је дугачак. Иначе немам потребе да делим, ал' сад треба, у праву си. Боља је прегледност и све... :)

    Увек и треба. Што више вас, мотиватора, будем имао, бићу бољи. Тако да слободно баци критику, да се мало доведем у ред. ;)

    ОдговориИзбриши
  5. Требаће ми времена да протумачим шта си све имао на уму док си писао ово... Сам увод ме наводи на једну подробну анализу текста :)

    Сликовито и јасно, осим реченице "Онда су једног дана нису дошле рушилачке војске Апокалипсе." Претпостављам да си преправљао нешто типа "Све док једног дана нису дошле..." ;)

    Све у свему, свиђа ми се и одох да читам поново. Имаш ти
    (пост)апокалиптичног потенцијала у себи, добро би ми дошао један такав да пише хвалоспеве о мени кад се самоуништим :D

    ОдговориИзбриши
  6. Потпуно и сво значење знам ја. Али, 80% свако мож да протумачи, ако се потруди. :)

    Хвала ТоМЦаа...јесам, преправљао сам, управо тако, али заборавих да избришем оно "нису". Виш који сам кретен. :)

    Писаћу ја, ал' ако ми оставиш све књиге, комп, и остало. Да следеће године, лепо, ко човек кренем да учим. И имам један задатак за тебе. Послаћу ти на мејл, да не дужим причу овде, тамо ћу. :)

    ОдговориИзбриши
  7. Све књиге не знам шта ће ти, али ето, ако тако желиш... Лаптоп можеш да искористиш можда за нешто корисно :D

    Што се задатка тиче... Ајд, очекујем да видим шта хоћеш :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren