Живот после сна

Сунце се помаља на небу, полако. Звуци звона се разливају долином. Слушам звекет ковачких чекића, и гледам дечурлију која трчкара унаоколо. Због њих и идемо тамо. Тамо далеко. Полако сам ишао.  Река људи се сливала у цркву. Тешким ходом, напојени молитвом, крећу се ка истоку. Дошао је и мој ред...Крв и тело Исуса...Смирено сам углачао свој штит, узјахао вранца и спустио визир шлема. Прикључих се реци светих ратника. Понегде се видела храброст, понегде страх, а понегде лудило. Обични људи хрле у смрт да сачувају оно мало светиње што имају. Чуо се плач жена, мајки и деце. Рекох јој да ме не чека. Вероватно се нећу вратити. Рекох јој: "Удај се...не чекај ме." И би ми некако лакше. Сад немам шта да изгубим. Дани су пролазили, бес је растао. Багра напада нашу земљу. Земљу наших дедова, који су гинули да би је сачували од освајача. И ми ћемо тако. Радовао сам се овој прилици, јер је неки никад ни не дочекају. Радовао сам се, јер ако погинем, умрећу као јунак, а не у постељи, ширећи посмртни смрад и изазивајући сажаљење. Тешки звуци челика су се чули у даљини...

Јутро је. Најлепше јутро које дочеках икада. Молитва пред бој...Вранац и застава на копљу. Јуриш.

Киша стрела, јунаци падају...Судар двеју војски, као двеју река...Срушише ме са враног коња, потегнух своју сабљу и подигох барјак...Укус крви, ударци тешких топуза...Крици, јауци, урлици...Душмани јуришају на мене. Глава лети, другог одбих барјаком. Подигох крваву секиру, док кроз искривљени визир гледам своју све мању војску...Мирис зноја, крви, суза...Мирис бола. "Нема предаје! Ни корак назад!", неко је викао...Ударих једног, ударих другог...Тукао сам до изнемоглости. Страх се претворио у бес, а бес у лудило...Више ништа није важно, само удри...Удри! Један ми је с леђа пришао и бацио се на мене. Други је прилазио са секиром. Замахнуо је, измакао сам се. Забио ми је у ногу. Нога се готово одвоји од тела при удару...Зубима откинух пола лица оном душману што ме је држао, и дохватих сломљену стрелу коју му забих у срце. Скинуо сам шлем и њиме тукао до смрти, оног што ме је напао са секиром. Тукао и даље, са секиром у нози. Крв је шикљала...Пао сам на колена. Знао сам да ћу, ако извучем секиру, умрети за пар тренутака. Шакали су скакали на мене, тукао сам, гризао...Савладали су ме. Дохватише ме тројица, а један узе јатаган и замахну...

Светло, магла...Ударам, ударам и даље..."Полако, полако...смири се...смири се, човече!", викао је груби мушки глас. Полако ми се избистрила слика пред очима. Угледах човека са брадом, свог у белом, и помислих да сам на небу. Рекох: "Боже, примаш ли ме у своје краљевство?", а он се само насмеја. "Нисам ја Бог, ја твој лекар. Није ваљда да имаш амнезију?", рече са широким осмехом на лицу. Сад си добро, причаћемо касније...одмори се. Пробудио сам се касно увече, у једној соби са милион неких пиштећих апарата. Дошао је доктор. Упитах га: "Шта ми се десило?", а он одговори: "Имао си сепсу, тровање крви...зато смо ти ампутирали ногу. Бићеш ти океј. Можда сада изгледа страшно, али није. Жив си, то је важно..." Открих се и погледах ногу која ме је сврбела до малопре. Није је било. Рекох добро, није страшно...Жив сам.